Митарство Тринаесто

 

Тринаеста јоште црња стража,

Где се душа страшно остјазава

За освету и злопамћење.

Господ рече: „Моја је освета!“

Но грешни се мимо Бога свете,

Грех плаћају двоструким грехом,

Зло плаћају са злом и са горим.

И за то се душа истјазава

Јер је много душа злопамтила,

Зло памтила и о злу мислила,

Злом се грднима пуна напунила,

Као бунар водом замућеном,

Као ливада отровним змијама.

Грешна душа грех ће свој видети,

Све ће чути од црних демона,

А пред лицем Божијих Ангела,

И стид ће је као пламен пећи,

Но са тог места не може утећи,

Док се душа нечим не оправда

И грехове своје не искупи.

Немадне ли душа оправдања,

Немадне ли других добрих дела,

Много вере и суза кајања,

Много страха и много молитава,

И премного дела милосрђа,

И још уз то молитве Светаца,

И Божије Мајке ходатајства,

И вапаја браће и сродника

Душа себе оправдати неће,

Нит корака навише крочити

Но у крило пада демонима:

У ноћ тамну, у ноћ без свитања,

У дом плача, вечног шкргутања.

Ако ли има других добрих дела,

Много вере и суза кајања

Много страха и много молитава,

И премного дела милосрђа,

И још уз то и молитве Светаца,

И Божије Мајке ходатајства

И вапаја браће и сродника

Тад се душа у висине диже

Узношена Божјим Ангелима.