Митарство Једанаесто

 

Једанаеста јоште црња стража

Где демони истјазују душу

 За безумну гордост и охолост.

За горђење Божјим дровима,

За горђење здрављем и јунаштвом,

За горђење стасом и лепотом,

Што ће црви у земљи разјести,

За горђење влашћу и богатством

Чему свему смрћу конац бива,

За охолост наспрам родутеља,

За охолост наспрам пријатеља.

За охолост наспрам сиромаха,

За охолост наспрам незналица,

За охолост спрам Божјег закона,

За охолост спрам Божије Цркве,

За охолост којом Ева згреши,

Адам паде и рај се затвори.

Све то душу у окове веже,

И држи је дужну и тужну.

То ће душа видет представљено,

То ће душа чути поновљено,

Поновљено од црних демона,

А пред лицем Божијих Ангела,

И стид ће је као огањ пећи,

Мно с тог места не може утећи,

Док се душа нечим не оправда,

И грехове своје не искупи,

Немадне ли душа оправдања,

Немадне ли других добрих дела,

Много вере и сузе кајања

Божјег страха и много молитава,

И премного дела милосрђа,

И праштања туђих прегрешења

Душа себе оправдати неће

Нит корака навише крочити

Но у крило пада демонима:

У ноћ тамну, у ноћ без свитања,

У дом плача, вечног шкргутања.

Ако ли има других добрих дела,

Много вере и сузе кајања,

Божјег страха, много молитава,

И премного дела милосрђа

И праштања туђих прегрешења

Тад се душа у висине диже

Узношена Божјим Ангелима.