Први пут за хиљаду година.... (Папа у Румунији)

„Први пут за хиљаду година...“ (Папа у Румунији 1999. године)

Ако човек пребива у оној истини која је утврђена на Васеленским Саборима - спасиће се, а ако одступи и на било који начин сагреши, заувек ће погинути.

У мају месецу 1999. године, на позив румунског председника Емила Константинескуа и патријарха Румунске Православне Цркве Теоктиста „први папа - Словен посетио је једину православну латинску земљу", како се успело изразио један румунски новинар. Ова посета је преломни моменат у екуменистичким односима између званичних представника Православне Цркве и папоцентричног римокатолицизма. У граду Букурешту унијатски мислећа румунска јерархија опет је сакупила снагу за нови, одлучан корак - „први пут у историји Цркве", од 1054. године до данас, да дозволи римском понтифексу да ступи на православно тле. Основни тренуци те посете били су подробно изложени како у румунским средствима масовног информисања, тако и у светској штампи - одакле преузимамо сведочанства о том догађају.

Крајем августа 1998. Букурешт је постао „светска религијска престоница".[1] Овде је организован XII међународни скуп „Народи и религије" и такозвани „сусрет и молитва за мир", под називом „Мир у име Божје", који су у румунској престоници организовали представници римокатоличког друштва „Свети Еуђидијо", са благословом патријарха и уз настојавање румунског председника Емила Константинескуа. Приликом тог сусрета, по традицији, чији је почетак био у Асизију, 1986. за мир су се скупа молили представници разних религија (архијереји - углавном патријарси и архиепископи) скоро свих помесних Цркава (само Грчка Православна Црква није послала своје представнике на тај сусрет), који су репрезентовали „официјелно Православље", монофизи-ти, осам римокатоличких кардинала, главни рабин Израела, секретар Светске исламске лиге, лидери разних светских покрета за мир и хуманитарци.

Тај сусрет се може сматрати припремом за посету папе Ивана Павла II православној Румунији и као почетак „историјског помирења између Католичке и Православне Цркве".[2] О томе сведочи чињеница да је тада „ПАТРИЈАРХ ТЕОКТИСТ ПРВИ ПУТ прешао праг католичке катедрале Светога Јосипа И УЧЕСТВОВАО У КАТОЛИЧКОЈ МИСИ",[3] окружен одушевљеним и радосним присутницима. „УЧЕШЋЕ СВИХ КАТОЛИЧКИХ И УНШАТСКИХ БИСКУПА У ПРА-ВОСЛАВНОЈ ЛИТУРГИЈИ следећег јутра потврдило је и ојачало ту нову атмосферу узајамног поимања. To се десило први пут у историји Цркве".[4]

Из чињеница да је мноштво православних Румуна добро положило испит из непознавања своје православне вере (како је показао молитвени међународни сусрет у самом центру Букурешта), румунски епископи су се уверили да је румунски народ већ спреман да сретне „у име Господње долазећег" римског првосвештеника, према изразу самог румунског патријарха.[5]

Чак се десило нешто више: „узбуђење верника" у току међународног сусрета „за време католичке и православне литургије" сведочило је у исти мах како и о заједничком спомену на страдање, тако и о прекиду непријатељства. За време конгреса православни епископи су се много пута сретали са унијатским и другим инославним представницима. ПАТРИЈАРХ И УНИЈАТСКИ МИТРОПОЛИТ СУ СЕ СРЕЛИ ДА БИ ИЗЈАВИЛИ ДА СУ ОД ТОГ ТРЕНУТКА ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДВЕ ЦРКВЕ ПОЧЕЛИ ДА СЕ МЕЊАЈУ „ЈЕР ЈЕ ЛЕД КРЕНУО".[6]

„КРЕНУВШИ" на међународном симпозијуму „Народи и религије", „лед" неприхватања јереси се буквално „истопио" на следећем кораку - када је папа римски посетио Букурешт. Нажалост, ово „отопљавање" које, по правилу, иде одозго наниже, захватило је и сам „народ Божји", који је, по незнању или због небриге, помешао ПОСЛУШНОСТ САБОРСКОМ ГЛАСУ ЦРКВЕ СА ПОСЛУШНОШЋУ СВОЈИМ ВОЂАМА КОЈИ ОДСТУПАЈУ ОД ЊЕНИХ САБОРНИХ ОДЛУКА. Одступништво од истине се збива такође постепено, као и освештавање Истином - човек иде или одоздо нагоре, у правцу светлости, или надоле, у бездан, мада је то кретање скривено од његових очију. Према духовним законима, онај који се пење све више увиђа своју греховност и плаче да би био помилован, а онај који пада све више сла-ви и ликује зато што верује да је „у праву".

И што се човек више удаљава од мерила црквене истине - богонадахнутих саборних канона Свете Цркве, то све више он своје грешке прихвата као истину, у складу са мерилима овога света који лежи у злу. У том смислу у Букурешту је начињен још један одлучан корак напред према „стварању једне, сада још увек раздељене Христове Цркве",[7] АЛИ HE ПУТЕМ ПРИЗИВАЊА ОНИХ КОЈИ СУ ОД ЦРКВЕ ОТПАЛИ ДА СЕ ПОКАЈУ, НЕГО ПУТЕМ „ПРИСАЈЕДИЊЕЊА" ЦРКВЕ ОНИМА КОЈИ СУ ОД ЊЕ ОТПАЛИ. Чудан пут, заиста, али једини који не вређа велику гордост јеретика...

Све посете и све заједничке акције два првосвештеника логичка су последица такозване Баламандске уније (заједнички документ потписан од стране представника Ватикана и низа помесних православних цркава у Баламанду у Либану, 17 - 24. јуна 1993.), чији је циљ да се нађу нови путеви ујединења римопапизма са Православљем. Та победа ватиканске дипломатије успешно је довела православне екуменисте до, за православну еклисиологију бесмисленог, признања да су Римска црква, која је у XI веку отпала од васеленског Православља, и Православна Црква Христова „Цркве - сестре".

Смисао последњег појма укључује у себе признање од стране православних да у „свакој Цркви постоји благодат и спасење"[8] и „пошто смо ми узајамно скинули анатеме, из тога треба извући БОГОСЛОВСКЕ И ЕКЛИСИОЛОШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ таквих убеђења у светским размерама",[9] по мишљу швајцарског митрополита Дамаскина (Цариградска патријаршија). Посета Румунији од стране папе римског биће још један корак ка отварању таквог уверења и стварању екуменске платформе за будуће сједињење двају „у историји сагрешивших" „Цркава - сестара", а затим и осталих инославних заједница, које себе називају црквама.

[1] Adeveraul", N. 2567, Luni, 31. august 1998. p. 1

[2] „Romania Libera", 2563, Luni, 31. august 1998. p. 1

[3] Очито, новинар је имао у виду присуство без примања католичког причешћа.

[4] Cauttrucci, ibid. Подвучено овде и у осталим цитатима, аут.

[5] Из беседе изговорене 7. маја 1999. године пред саборним патријаратким храмом, после заједничке молитве. Одломци су били објављени у румунским новинама.

[6] Тамо.

[7] Тамо.

[8] Речи жупника Димитрија Салбаса, папског представника у Баламанду. (погледај весник „Католик", орган паписта у Грчкој, бр. 2705/20. јул 1993, страна 2 (анализа Баламандског споразума).)

[9] „Епискепсис", бр. 488 од 31. јануара 1993, стр. 11 -12. Беседа митрополита Дамаскина објављена под насловом „Достојанства апсолутних Цркава и њихово поимање спасења", изговорена поводом добијања почасне екуменистичке награде „АВТ EMANUEL HEUFELDER" у бенедиктинском манастиру Naideraltaich.