Зашто Ватикану смета Свети Сава?

 

У марту 2002. надбискуп београдски Станислав Хочевар држао је, пред бечком ватиканском испоставом „Pro Oriente" („За Исток") предавање о екуменизму и превазилажењу граница националних цркава. Наша штампа је о томе штуро писала, али „Недељни телеграф" је дошао до извештаја бечког листа „Тагеспост", из кога смо сазнали да је београдски надбискуп говорио о „лепотама партнерства", „дијалогу две сестринске цркве", али и „прејако заступљеној националној димензији у православној вери и цркви". По „Тегеспосту", надбискуп београдски је саопштио да Срби и њихови православни суседи пренаглашавају везу вере и нације. Он сматра да Срби себе виде као православне чак и кад су „некрштени или атеисти". Крај националне цркве, сматра Хочевар, почетак је поновног уједињења са Западом и зато православље у Срба треба да се „прочисти" од прејаког утицаја Светог Саве, који је створио „јединствену симбиозу хришћанства и српства".

У православној Србији, како се надовезује аустријска штампа, „свети Сава је готово оснивач цркве и Исус Христос у сенци". Тамошњи медији још су пренели да је београдски надбискуп рекао да „највећи терет представља различито гледање на историју." Надбискуп је поменуо предрасуду многих српских православаца да је хрватски светац, примас ратног и поратног вре-мена, Алојзије Степинац, у ствари, био злочинац. Говорећи о новом српском закону о религији, монсињор Хочевар се позитивно изразио, али је нагласио да у пракси треба водити рачуна да не дође до дискри-минације. Као пример, да опет цитирамо аустријске медије, навео је слављење Светог Саве у школама у Војводини, „У ТРАДИЦИОНАЛНО НЕСРПСКИМ И НЕПРАВОСЛАВНИМ ОБЛАСТИМА" (Војислава Црњански - Спасојевић, „Надбискуп београдски од Срба очекује да се „прочисте" од светосавља", Недељни телеграф, 22. мај 2002.) Надбискуп Хочевар је био обећао да ће поводом свог предавања дати интервју „Телеграфу", али то није учинио, незадовољан интерпретацијама његових ставова.

Оно о чему је г. Хочевар говорио познато нам је одавно. Лик Светог Саве увек је представљао непремосгиву препреку у покушају превоћења Срба на унију са Римом. Зато се против Светог Саве борба води од Средњег века до данас. И воде је разни људи, од квази-научника до назови-писаца, који се углавном налазе на платним списковима „сестринске цркве" или њених верних Хрвата (довољно је сетити се црногорских усташа Штедимлије и Дрљевића, или Јеврема Брковића, вође „Дукљана" у Црној Гори, који је у интервјуу „Гласу концила" 1991. изјавио: „Ми смо првобитно били католици. To је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио... Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства".)

Једна од кључних књига ватиканско-хрватског империјализма, објављена у Бечу 1918. године на немачком и у Загребу 1943. на Павелићевом језику је дело Хрвата др Ива Пилара „Јужнославенско питање и свјетски рат - приказ цјелокупног питања". У овој књизи се налази основна ватиканскохрватска тврдња о Србима: „Језгра јужнославенског проблема састоји се у томе, што се србство развило у јаки империалистички, једнако вјерски као и национални политички покрет, који иде за тим да подјарми и усише остале народе јужних Славена и да оснује своју властиту величину и моћ на развалинама сусједних држава".

Пилар је о Црној Гори говорио оно што данас понављају дукљанско - монетенегрински идеолози: „Првотно хрватско насељење као етнички моменат и јаки утјецај католицизма ударили су овом подручју тако неизбрисиво посебно обиљежје, да се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повијест јавља као посебна индивидуалност, која обично стоји у некој противности са етничким средиштем у Рашки". Веома је важна и теза др Пилара да суштина србског народа није ни у држави, ни у рат-ничком духу, него у култу Светог Саве, и да је култ Светог Саве оно што Србе као заједницу држи на окупу.

Савић Марковић Штедимлија је y усташком листу „Спремност" (број 101) за време II светског рата, када су клали Србе у Ендехазији, записао да је светосавље „политичка идеологија која искључује сваку другу уколико се та није оприједелила за београдску и балканску оријентацију", и закључује да „светосавље значи непријатељство према Еуропи". Његови настављачи, какав је кроатофил др Данило Радојевић, један од монтенегринских идеолога, каже да је светосавље идеологија чији је циљ „доминација српске религије" која „негира друге народе и вјере".

Савремени хрватски теолози, нарочито Јурај Коларић и Живко Кустић, таксфе су дали допринос борби против Светог Саве, сматрајући да код Срба Свети Сава замењује Христа, и да светосавље води „етнофилетизму" који је јерес. Свети Сава је одувек представник мрског Бизанта, који је суштина „Фоцијеве шизме".

И у томе постоји сагласност свију Хрвата. Потомак бана Јосипа Јелачића (кога је 1848. инсталирао србски патријарх Рајачић), Дубравко Јелачић Бужински, у свом тексту „Недостојан противник" („Вијесник", 30. коловоза 1991.) пише: „Оно што је одредило цивилизацијске и традиционалне норме живота еуропских народа, на страни нашег источњачког противника не постоји. Рећи да тамо (у Србији, нап. ред.) већ почиње азијатски светоназор било би увредљиво за Азију и њене часне земље. Примјер нашег непријатеља је уникатан. Он углавном сам ствара свој властити образац покварености. Води са нама бескрупулозну, дивљачку борбу, опремљен БИЗАНТИЈСКИМ РЕПЕРТОАРОМ ПОДМУКЛОСТИ и ритуалних злочина који he сигурно ући у повијест заборављене средњовјековне окру-тности". А шта вели Кустић? У свом тексту „Може ли Крист бити пле менски Бог" (Глобус, 31. свибња 1991.), вели да је светосавље и партикуларно и империјално. Светосавски трибализам удаљава од „аутен-тичног кршћанства". Срби су, захваљујући тој идеологији, остали пле-ме, а не нација: једноумници који не знају за демократију и плурализам. Католицизам надвисује православље универзализмом и наднационал-ним духом. Код Срба је оно продужетак старе мржње Цариграда према Риму. Због тога је Србима држава важнија од Цркве, а династички култ „свете лозе Немањића" угрожава саму „бит кршћанства". Хрватски књижевник и академик Владо Готовац јасно дефинише трајни став кроатопапизма о Србима и Светосављу („Зашто српски Бог мрзи Хрва-те?", „Глобус", 26. српња 1991.): „Цијели интелектуални живот Србије прожет је светосављем. He постоји могућност да се из тог изађе, осим да се лаицистички напусти црква, зато што је српство, као што је то на Истоку обичај, изједначено са Црквом. Црква је српска као што је, практично говорећи, и Бог српски. И као српски Бог он наступа ратнич-ки. To није Бог који је и српски и универзалан већ је он Бог који судје-лује у судбини Србије изравно на њеној страни... Када је српска држава била лаичка она је била неприродна попут Кентаура... Сви они који су на прави начин гледали Србију детектирали су НЕПРИРОДНОСТ СРПСКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ ДРЖАВЕ. Зато Срби неће у Еуропу. Они осјећају да би се у том случају опет морали претворити у Кентауре, ajco не желе радикално мењати улогу цркве... Јер у овом смислу светосавље не може бити еуропско, будући да искључује лаичку државу која није могућа као јединство вјере, власти и народа".

Главни заговорник „антисветосавља" на нашем простору и горљиви екумениста ватиканског стила је Мирко Ђорђевић, писац и преводилац из Шимановаца. Незаобилазни учесник свих екуменских подухвата које у Србији приређују разне организације за преваспитавање србских „барбара", чланкописац „Републике" и „Данаса", као и монтенегринско-дукљанских листова и новина, Ђорђевић се „прославио" својом тврдњом да је деспот Ђурађ Бранковић, зато што је одбио да пошаље своје делегате у Италију, на Ферарско - Флорентински сабор (када је византијски цар Јован VIII Палеолог потписао срамну унију с папом да би добио помоћ од латинских кршћана за борбу против Турака), у ствари био сличан Слободану Милошевићу који је водио противевропску политику. А Флорентинска унија била је тоталитарни, после две године латинских претњи православним делегатима, од стране папе Еугена IV наметнути документ, којим су Византинци морали признати да је папа „намјесник Криста на земљи".

Ђурађ Бранковић је одбио да пошаље своје делегате зато што је знао да Запад Истоку хоће да узме душу, а да ништа не да заузврат - и заиста, Византија, осим понижавајућих услова уније, није ништа добила. А унија је пала захваљујући Светом Марку Ефеском, Исповеднику Вере, који је подигао цео грчки народ на духовну борбу против паписта и њихових цариградских слугу. Оборена је унија и у Русији, где је покушао да је наметне митрополит Исидор. Очито, Мирко Ђорђевић не може да прежали што још онда, у XV веку, нисмо постали део папине „ЕУРОПЕ".

У другом свом тексту, посвећеном управо светосављу, Ђорђевић се, попут кроатоватиканских теолога и повјесничара, обара на идеју о Православљу „србског стила и искуства", како су о њему говорили Владика Николај и Отац Јустин, два велика светила Цркве наших дана. Ђорђевић каже да је светосавље настало на основу уплива емигрантске Руске Заграничне Цркве, која је, после победе бољшевика, уточиште нашла у Србији, и која је „подржавала Хитлера"; затим је ту идеју разрадио Вла-дика Николај који је, у свом предавању „Национализам Светог Саве" такође исказао дивљење према Хитлеру. И додаје: „Спретни политичари или манипуланти су светог Саву хитро уписали у своје партије и саму Цркву свели на обичну националну иниституцију /.../

Јер ако је хришћанство у средњем веку - па и хришћанство светог Саве - и могло бити нека врста државне идеологије, оно то данас, у модерно структуираном друштву, не може бити. Нема много изгледа да се од светосавља начини нека национална идеологија/.../"

Друга личност коју Ђорђевић непрестано напада, као „Хитлеровог симпатизера" и „антисемиту", јесте Владика Николај Велимировић, коме философ из Шимановаца пориче сваку оригиналност, називајући га пуким „даровитим компилатором". Владика Николај му, наравно, смета зато што је толико повезивао веру и нацију, и био близак „јереси етнофилетизма".

To што је Жички светлосник био заточеник логора Дахау, па чак и спасао две Јеврејке, мајку и ћерку из трстеничке породице Најхауз, скривајући их у Љубостињи као монахиње, Ђорђевићу не представља препреку да га оптужује за криптохитлеризам и антисемитску мржњу. У свом тексту „Повратак проповедника" („Република", 143-144/1996.), Ђорђевић вели да Николајев „национализам нема граница"; Николај „варира углавном једну доста сужену скалу мотива који се најчешће и тичу националних тема и митологема".

Очито, ватиканољубиви Ђорђевић, ганут савременим римокатолицизмом који је на страни „људских права и грађанског друштва" и тронут вербалним покајањем папе Ивана Павла II за антисемитизам и остале грехе појединих римокатолика кроз векове, никако да прежали што су Срби, захваљујући Светом Сави, већ вековима неухватљиви за „екуменску љубав" западне „браће". Николај, „највећи Србин после Светог Саве" (отац Јустин) је онај који је спречио конкордат са Ватиканом 1937. И то му се никад, никако не сме опростити. Још се владика „компилатор" усудио да каже да Православни за свог папу имају Духа Светог - куд ћеш горе грехе против „братске љубави" с Ватиканом?

У свом сјајном тексту „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес", др Миодраг Петровић, наш угледни историчар и канониста, издавач и преводилац Законоправила Светог Саве, показује какав је разлог због кога ватиканољупци на Балкану не воле србског архипастира. Разлог је веома јасан: Свети Сава је у Србији водио одлучну борбу против нових богумила, Латина, који су покушавали да папску јерес наметну његовом народу. На Жичком сабору, када је ПРАВОСЛАВНОМ КРУНОМ КРУНИСАО СВОГ БРАТА СТЕФАНА, Свети Сава је латинско нововерје разобличио и осудио, позивајући народ да изговара православно „Вјерују". Оне који су заблудели у латинској јереси, по сведочанству Теодосијевом, Свети Сава је на сабору нарочито поучавао, и пошто су прочитали истински Символ вере, без додатка „filioque", вратио их миропомазањем у Православну Цркву. Његово одлучно одбијање да се сретне са моћним папом, који је у то време владао и Византијом преко својих крижара, и добијање аутокефалности од цариградског патријарха, било је трајан орјентир србском народу кроз векове, све до данас. И зато ћe ce Ватикан борити против Светог Саве, Владике Николаја, Оца Јустина и свих оних који су остали верни Христу Православног Предања, а одбијају унију са „намјесником Кристовим на земљи".

У том смислу веома су упутне речи православног историососфа др Жарка Видовића: „Хрватско - европска (ватиканска) варијанта српског питања је србофобија. Она, као садизам, тражи од Срба одговарајући механизам самооптуживања, „сарадње са тужитељем", „конструктивну кооперативност"/.../

Српска нација је ХАРМОНИЈА ИСТОРИЈСКЕ СВЕСГИ СА ВЕРОМ, то јест хармонија нације са Црквом/.../ Држава није у хармонији непосредно са Црквом и нацијом, него са правима грађана, а Црква и нација су (треба да су) у хармонији вере са вољом грађана! A y хармонији су само Црква и нација, не и држава, јер хармонија је осећање, а држава не почива на осећању, него на законима који описују поступке, то јест човекове могуће одлуке/.../ Без православља је Србин лишен СВЕСТИ ТРАНСЦЕДЕНЦИЈЕ као искона нације која је вечност (Бог)".

И зато је Свети Сава (који није створио никакву „светосавску идеологију", него свој живи народ заветовао на заједницу са живим Богом) вечна мера и провера Србинова, и вечна мора свих који желе да Срби пређу под власт „светог оца" у Риму.

 

Литература:

 

1.   Будимир Алексић: Црвено - Црна Гора, Омладински интелектуални центар, Никшић, 2002.

2.  Милош Кнежевић, Европа иза лимеса, Слободна књига, Београд 2002.

3.  Др Миодраг Петровић: Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес „Св. кнез Лазар" (Часопис епархије рашко-призренске), бр. 1-2/2000.

4.  Жарко Видовић: Романи Ђорђа Оцића, Знамен, Београд 1999.

 

 

 

< ^ >