Ориген и либерализам у Цркви

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Једном од најзагонетнијих, великих, али уз то, и мрачних и трагичних фигура у историји Цркве јавља се Ориген, чији утицај на савременике и покољења након њега, може да се пореди са утицајем Платона на философију. Говорим не о степенима њихове креативности, већ о преживљавању тих идеја.

У делима Оригена положене су основе богословља као систематске науке, а у исто време, у њима је положен читав букет свемогућих јереси, које, попут привлачног дрвета, својим отровним дисањем, трују путника који је пожелео да се одмори под његовом сенком. Интелектуална генијалност и раме уз раме са њом, духовна гордост, створили су луциферијанство Оригена са његовом сумпорном и мртвом светлошћу, налик на хладно северно сијање.

Своје главно дело он је назвао „О начелима“. И Богословље и јерес тамо могу пронаћи своје. Свети Оци су се користили делима Оригена такође, као и паганском философијом и терминологијом – са великом опрезношћу, мењајући их, исправљајући и оцрквењујући их. Они су узели од Оригена све, што је било могуће узети за Богословље – остао је само духовни отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у Цркви.

Концепције Оригена, одбачене од стране Светих Отаца чак у до-Никејском периоду и осуђене на неколико Помесних Сабора, биле су завршно и заувек предане проклетству највишим ауторитетом – Петим Васељенским Сабором, који је изрекао анатему не само оригенизму, већ и самом јересијарху.

Осуда Оригена је нашла израз и у црквеној химнографији. Например, у тропару Светом Методију Патарском (Оцу трећег века) постоје речи: „Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лажно учење Оригена.

У посланици Светог императора Јустинијана Константинопољском Патријарху Мини, која собом представља едикт, садржи се подробни преглед грешака и заблуда Оригена, чији је велики део био позајмљен од платоничара и других незнабожачких философа.

У чему је главно зло Оригенизма, због кога је Црква жртвовала велики део његових дела, слично томе, као када пале кућу, где су умрли болесни губавци, да се одатле не би распространила та зараза? Зашто се Ориген показао злим генијем Цркве?

Пре свега, јер је у своје богословље увео учење о круговима и апокатастазису (свеопштем враћању у првобитно стање). Он је изопачио хришћанско схватање вечности као квалитативно новог облика постојања, где ишчезава само време, заменивши вечност бесконачним круговима, у којима је крај једнак почетку, а у почетку је предодређен крај. По Оригену, ми живимо само у једном од таквих кругова. Шта је било до генеалогије Мојсеја и шта ће се десити након есхатологије Јована – у претходним и наредним круговима – није познато.

Затворена цикличност времена, уопште, карактеристична је за незнабоштво („Година Платона“, „Дан Браме“, итд.). У миту време бива враћено назад. У цикличности, као принципу постојања, сједињене су две идеје, неспојиве са хришћанством: свеопште спасење као неминовно враћање творевине свом Почетку, а заједно са тим – свеопшта пропаст: пошто вечности нема, круг се затворио и космос је ишчезао, распавши се без остатка. Интервал измећу кругова није вечност, већ пауза или вакуум, где одсуствује материја, пространство и време. Ориген је унеколико реформисао паганско схватање кругова, оставивши општу схему.

По Оригену, Бог, у умнопредстављеном почетку, савечном Богу, ствара одређени број духова, пошто је и сама божанска сила ограничена и већи број суштина (створења) Бог не би могао да обухвати Својим Промислом. Паралелно са тим, Бог припрема материју, из које затим ствара светове; духовна створења су савечна Богу. Њихово стање може бито названо „крхким блаженством“, које бива прекинуто грехопадом. Она створења, која су сагрешила, бивају послата ради казне и исправљања у материјална тела. Они, који су се очистили од греха, враћају се Богу, али код њих остаје могућност да опет падну и зато једна и иста душа бива више пута послата у различита тела. На крају круга сва створења се враћају Богу и апокатастазис се завршава.

Треба рећи, да Ориген није само говорио о могућности спасења демона, већ је чак изразио мисао да се Христос разапиње за демоне. Ориген је учио о мноштву светова, који су били, сада постоје и биће: ми живимо у једном од тих светова и у једном од кругова – о осталима, нама је непознато. Ориген је увео принцип субординације у учење о Светој Тројици, сличан еманационим ступњевима платоничара: Отац је већи од Сина, Син је већи од Духа Светога.

По Оригену, Дух Свети не може познати Сина, ни Син Оца. Син и Дух су створени од Оца, и у односу према томе, јављају се створењима. Људске душе стоје ниже од Духа Светога, а човек по принципу и подобију односи се према Сину, исто као и Син према Оцу.

Та збуњујућа концепција, слична теогонији и космогонији платоничара, послужила је као разлог окривљавања Оригена за многобоштво и пантеизам. Ориген је на материјално тело гледао као на казну за дух, и зато у концепцији Оригена само стварање космоса није било акт божанске љубави – преизобиље љубави, већ неопходни метод кажњавања. Происходи да је грех – разлог стварања космоса. То учење (ваплоћење као резултат грехопада) послужило је основом за окривљавање Оригена за манихејство.

Осим тога, Ориген је учио, да је Адам до пада био нематеријални дух, а да се након грехопада обукао у тело, што је такође подсећало на монизам платоничара, који прелази у гностички дуализам. Ориген је учио, да ће у васкрсењу мртвих душа устати у облику сфера, то јест, заборавља се индивидуалност човека.

Он није само мислио на спасење као на враћање, већ је само враћање посматрао не као поновно стварање, већ као метаморфозу. Уопште, учење о васкрсењу је једно од најтамнијих места код Оригена. У вези са Христом, имао је концепцију, несместиву са Православном догматиком, односно: Бог је створио душу Христа заједно са другим душама; те душе су у почетку гореле љубљвљу према Богу, али су затим отпале. Верна првој љубави, остала је само Христова душа; она је била послана у тело, које је већ раније било образовано у наручју Дјеве Марије и заједно са душом, у тело Христа је сишао и Бог Реч.

Овде Света Тројица не ствара тело Христово, које је од самог почетка ипостасно сједињено са Божанством, већ у почетку ствара тело, задобија људски облик, и затим следи оживљење тог тела и Боговаплоћење.

По учењу Цркве, као разлог отпадања душе од Бога јесте грех, као нарушавање воље Божије, то јест, прекидање савеза човека са Богом. По Оригену, као почетак пада духова – чистих идеја, било је губљење са њихове стране сазерцања Бога и приклањање спољашњем, „горем“; дух је изгубио пређашњу ватреност и претворио се у душу (душа – психа). На тај начин, душа се замишља као метаморфоза духа, као дух, обраћен ка спољашњем, и завршен у њему. То противречи хришћанској антропологији и сотериологији, а само спасење се претвара у гностичко учење о интелектуалном и спиритуалистичком сазерцању трансцендентног света.

Код Оригена, Христос наступа пре свега као учитељ.

Ориген је сматрао, да су Христа распели демони, али ће се у будућности Христос распети ради спасења демона. Уопште, он је сматрао да се распеће Христово понавља у духовним световима.

Црква је не једном осудила учење Оригена. У едикту Светог цара Јустинијана (VI) садржи се најдетаљнија анализа заблуда и грешки Оригена, а такође и 10 анатема против Оригена и оригенизма. Карактеристично је да је девета анатема усмерена против оних, који одричу вечност мука за демоне и непокајане грешнике. А у десетој анатеми, одлучењу од Цркве се подвргавају они, који „... се држе тих мисли, или их штите, или се неким начином некада усуђују да их понављају.“

Свети император Јустинијан у својој посланици моли патријарха Мину да у Константинопољу сазове сабор са епископима и игуманима манастира, који се налазе у престоници, да би анатемисали Оригеново учење, а затим разаслали копије његовог едикта и одлуке сабора, “...свим најсветијим епископима и игуманима, часних манастира с тим, да би они сопственим потписом анатемисали Оригена и његово погубно учење, са свима онима који се показују јеретицима.“

На тај начин, опширна посланица императора и одлука Константинопољског Сабора из 443. године била је основа за анализу лажних учења Оригена и његовог одлучења од Цркве. О анатемисању оригенизма на Петом Васељенском Сабору сведоче такви ауторитетни историчари Васељенских Сабора и тумачи Саборских Правила попут Зонаре и Валсамона.

Најглавнијим сведочанством осуде оригенизма на Петом Васељенском Сабору јесте Прво Правило Шестог Васељенског Сабора, где се говори: „Они (Оци Петог Васељенског Сабора) Теодора Мопсуетског и Оригена и Дидима и Евагрија, који су обновили јелинске басне, саборно су предали проклетству и одбацили.“ Зато, покушаји савремених модерниста да докажу да Ориген није био анатемисан на Петом Васељенском Сабору – представљају се не само тенденциозним, већ и наивним.

Учење платоничара и хиндуса о теокосмичким круговима – јесте ужурбани оптимизам поновног враћања све творевине Богу и, заједно са тиме, безизлазни песимизам потпуног уништења свега створеног: апсолут на крају кругова, као да потпуно брише исписану даску, да би затим на њој написао нове речи; круг се затворио, круг постојања се завршио и спустила се завеса надсветске сцене, иза које је потпуно непроницљиви мрак. Питања: „Ко сам ја? Где сам ја? Где идем?“ – немају одговора, штавише, један је одговор: човек, ослобађајући се материјалности и илузорности космичког постојања, ишчезава као чиста идеја у невидљивим недрима божанства. 

Цикличност код Оригена у поређењу са платоничарима носи унеколико другачији карактер. Циклуси Оригена нису изоловани један од другог, њих обједињује присуство првостворених душа, пад и усхођење, који сједињују циклове у један круг. То су пре кругови, који су постављени један у други.

Апокатастазис Оригена није завршен: душе, у свим ситуацијама чувају слободу воље и способност избора, како пребивања са Богом, тако и нових отпадања од Њега.

Зато су блаженство праведника и кажњавање грешника – привремена стања. Свака душа и сваки створени свет (а њих је мноштво), висе на концу климајућег клатна.

Осим догматских заблуда, названих од стране Отаца Шестог Васељенског Сабора „јелинским баснама“, у учењу Оригена садржи се и морална опасност. Учењем о апокатастазису (свеопштем спасењу) он је објективно разрушио основу морала, као неопходности борбе са грехом, уништио је одлучујуће значење личности у делу спасења и својим опасним оптимизмом морално је успавао људе.

Дубина греха и његове катастрофалне последице за загробни живот били су скривени од Оригена. Он није схватао демона као усредсређење зла, у коме нема борбе између добра и зла, већ само мржња према Богу и Његовим створењима. Он није могао да прихвати ту мисао, да је сатана изгнан са небеса заувек и бесповратно, а демоне је сматрао духовима, који су заузели најниже место у јерархији створених суштина. Ориген је сматрао да се они нису до краја лишили божанске милости, да су удаљени од Бога привремено, али да нису испали из сфере софијског постојања, из светлосног поља Логоса. Може се рећи, да је демон сакрио своје истинско лице под широким превојима хаљина „васељенског јересијарха“.

Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот.

Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога.

Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну узбуђеност, већ као највиши дар благодати.

Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх.

Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше: слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора.  

Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван „оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад.

Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“ апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера.

Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне секте.

А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте изворе Православља. 

 

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/152/1.html

 

 

^