Откривење, Свето Предање,

Свето Писмо и непогрешивост

Протојереј Јован Романидис

 

Залог вере

 

Шта је центар Светог Предања? - Христос и заједништво с Њим, и сведочанство о Њему пријатеља Његових: пророка, апостола и светитеља. У Старом Завету Христос се откривао Својим пријатељима пророцима бестелесно, и у Себи откривао је свога Оца, кроз Духа Светог; после оваплоћења открио се телесно, и опет пријатељима Својим: пророцима, апостолима, светитељима.

У Откривењу, као и у Светом Предању, имамо три ствари: Откриваоца и Даваоца, откривено или дар, примаоца, чувара и предаваоца откривеног дара.

1.    Откриваоц дародавац је - Бог. Послани преносилац, Онај Који по природи Својој носи у Себи и открива Собом Бога, и који је Његовог Дара дародавац, то је - Логос Божји. Он, Логос, у откриваоцу и по природи дародавцу - Духу Свом Светом, даје људима Откривење и заједничарење у дару: преко пророка, апостола, светитеља и свештенства.

2.    Причасни откривени дар, кога Христос чини доступним за народ Божји од Оца у Духу Светом, преко пророка, апостола и светих, - то је у ствари нестворена природна слава Христова, која пре и после
оваплоћења јављене божанске природне Силе Христове (то су пророци, апостоли и свети); и на оне који Духом Светим примају, чувају и предају са детињом простотом, усмено и писмено сведочанство о Богу, и учење светих боговидаца.

Прави верници, који поседују унутарњу веру, никад не прихватају и не задовољавају се неком општом идејом о Богу, која је производ фантазије или философије по човеку; они верују конкретно и искључиво у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева. То значи: верују у Господа славе, који је, Духом Својим, открио у Себи своју природну нестворену славу и царство и Божанство: светелесно у Старом Завету, телесно у Новом Завету. Верни прихватају не сумњајући и целосно сведочанство и учење о Богу пророка, апостола и светих, задовољавају се њиховим мислима и речима. Истовремено они избегавају научни и философски метод тражења истине о Богу, благодати, оваплоћењу, Цркви итд. Зашто? - Зато што

а) између богооткривене истине и научне истине о природи, која постоји у свету, нема сличности, те отуда не постоји ни научни метод који би направио мост између доње, ниже и ове горње истине свише: и

б) духовни вођи и њихови оци - пророци, апостоли, свети - то нису мудраци који дијалектичким путем траже истину и расправљају о њој, него очевидци сведоци истине у Христу, тј. божанства и царства и благодати и славе Христове, у Њему оствареног ипостасног јединства Његове две природе, једносушности Логоса и Духа Светог са оцем, свештених тајни царства Божјег, Цркве, Суда итд. Они су то постали на дан Педесетнице, када су апостоли били уведени у сваку истину Духом Светим, као што им је Господ обећао. Управо због овога, обожени пророци и апостоли и Оци Цркве који им следују, не богословствују дијалектички и апстрактно него духовно, у примраку светотајног Богословља.

У новије време неки од православних теолога почели су да заступа-ју мишљење да се Христове речи у Јовановом Еванђељу (Јн. 14,25-26; 16, 12-13) упућене ученицима Његовим, односе директно на:

а) "дело Духа Светог у Цркви, после Вазнесења и Духова",

б) да се тичу руковођења "верних" и в) свагдашњег увођења Цркве "у још дубље разумевање и још јасније поимање тајни спаситељне Икономије извршене кроз Исуса Христа". То мишљење је неприхватљива заблуда, потпуно туђа учењу Отаца Цркве и, уопште гледано, она личи на већ осуђена схватања монтаниста "о увођењу у сваку истину" после Педесетнице.

Учење о томе Православне Цркве и свих светих Отаца, резимира велики Отац Православља св. Григорије Палама следећим речима, говорећи о дану Педесетнице: "Кад је (Господ) долазио на Своје спаситељно страдање, говорио је Својим ученицима: "Ако ме љубите, држаћете моје заповести; и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог утешитеља, да буде са вама вавјек, Дух истине (Јн. 14,15). И опет: "Ово сам вам говорио, док сам био са вама; Утешитељ пак, Дух Свети, кога ће послати Отац у моје име, он ће вас свему научити" (Јн. 14,25). И опет: "А кад дође Утешитељ кога ћу вам од Оца послати, Дух истине, који од Оца исходи, он ће сведочити за мене, и упутити вас у сву истину". (Јн. 15,26). Сада, ево, испуни се обећање, и сиђе Дух Свети, послан и дарован од Оца и Сина, и обасјавши свете ученике, и целосно их претворивши на божански начин у светиљке, боље речено, учинивши их надмирним и свемирним светлима, као Онај Који има у себи реч вечног живота, - просвети преко њих сву васељену.

Оно, дакле, што је Христос рекао о упућивању Утешитељем апостола у сву истину, испунило се на да Педесетнице. Његове речи се односе на доживљено Обожење овога дана, тј. на долазак Духа Утешитеља за стално заједничарење, и на откривање Њега као ипостаси или лица. Оно што апостоли нису могли да приме, да схвате, у 16 глави Јованова Еванђеља, примили су и схватили на Духовдан, кроз њихово обожење, тј. у Богу гледање и сазерцавање.

Овде се срећемо са јасним разликовањем две ствари:

а) Учења Господњег и откривења речима и чудесима, у којима још немамо доживљену опитно сву истину, јер се она не сазнаје само на тај начин;

б) откривења или јављања, путем обожења целог човека, природне Христове славе и Божанства, у Духу Светом, које превазилази ум и мисао. Према томе, речи Христове о упућивању у сву истину, ни у ком случају це могу бити схваћене, као да се ту ради о упућивању у сву истину тек досле Духовдана.

Треба такође и то рећи да се Христове речи о упућивању у сву истину, не односе на верне уопште него на Христове пријатеље, који су постали апостоли, као што о томе јасно говори св. Григорије Палама у наведеном тексту. Овај опит не принадлежи свима вернима или свима члановима Цркве, него само светима који су постали Христови пријатељи. Сваки пут кад су, у каснија времена, неки од светих, као на иример Апостол Павле, првомученик Стефан и многи други после њих, задобијали Обожење и боговиђење, увођени су као обожени у савршено исту истину у коју су били упућени и уведени апостоли на дан Педесетнице. То значи да је откривење после Духовдана, просто јављање славе Слова, Логоса, во плоти. Ту се, дакле, не ради о откривању нових или допунских истина, изван оних које су откривене на Педесетницу. Зато апостол Павле изражава учење свих апостола, кад каже: "Али ако вам чак и ми, или анђео са неба проповеда нешто друго од онога што смо ми проповедали, нека буде проклет. Као што смо дре казали а сад опет велим: ако вам ко проповеда нешто друго од онога што сте примили, нека буде проклет." (Гал. 1, 8-9)..

Овај опит обожења не представља ни "удубљавање" у већ откривене истине. Као да Духовдан није био највећи могући у овом животу степен "понирања", који превазилази сваку врсту мисаоног и рационалног удубљивања!

Треба добро пазити да светоотачкој употреби речи "откривење" ре дамо западњачко значење и смисао, по коме се ту ради о откривењу јречи, слика, појмова и вредности, без надумне и надразумне нествореШе силе Христове; такав погрешни смисао даје откривењу Западна црКва, у које она треба да се преко својих богослова удубљује, да би током времена боље схватила откривење, путем развоја догмата.

После Педесетнице постоји напредак, али се ту не ради о увођењу Цркве у сву истину, као откривање нових истина, него о формулисању ове истине од стране светих Отаца, Васељенских и Помесних сабора Под руководством Духа Светог, ради супротстављања јересима и решавања потреба сваке епохе, као и ради омогућивања вернима да постану заједничари већ на Духовдан потпуно откривене истине: кроз очишћење, просветљење и обожење. Према томе, Црква не "допуњава и не потпуњава Христово учење", него дефинише и изражава, на дан Педесетнице потпуно откривену сву истину.

Тврдња, дакле, да Свети Дух уводи Цркву у дубље поимање и јасније схватање тајни Христом извршеног домостроја спасења, догмат је франачкопапског августиновског предања, на основу кога су Франци прогласили (809. године) за догмат јеретичко Филиокве и све остале своје заблуде (усвојене тек онда када су они загосподарили Римом) које Православна црква осуђује кроз векове.

Светим Оцима је непознато дубље поимање тајни од апостолског опита боговиђења на Духовдан. То виђење у Богу, превазилази људске моћи схватања и поимања, будући да је изнад ума и разума. Шта је то у шта би могао да се удуби онај који није обожен, да би задобио дубље поимање и јасније схватање од онога Духовданског, и на који начин? Они који се после Духовдана удостоје обожења, не задобијају никад неко дубље поимање од апостолског, него увек једно те исто, уколико им га Христос подари. Отуда, није Црква она која бива "увођена у истину"; то просто верни задобијају, преко очишћења, просветљења, обожења, које превазилази људски ум - дубље поимање једном за свагда у Цркви дате и откривене истине.

Погрешан је, дакле, став неправославних историчара догмата, по коме свака појава нове терминологије у Цркви, као например израза: "Света Тројица", "једна суштина", "три ипостаси", "једносуштан", "природно или ипостасно јединство", "Филиокве" итд., значи напредак у схватању догмата или њихово рашћење или развој. Ова погрешна тумачења имају свој корен у богословском методу Августина. Грчки Оци су имали јасно и тачно знање о увођењу и развоју нове терминологије: нису је никад схватили као продубљивање, нарастање и развој, него једино као потврђивање и формулисање истине већ потпуно схваћене, надумним путем, преко обожења. Кључ за разумевање догматског богословља и богословског метода није неки философски систем, него животи пророка, апостола и светитеља, као што смо то већ утврдили.

 

Нестворена слава Божја и тварни символи

 

Основна разлика између гностика, апостола и светитеља, и верних, састоји се у томе што онај који задобија обожење, постаје, заједно са свима вернима, заједничар залога божанске благодати, преко учења чуда и тајни Христовог царства али њему Христос открива уз то и природну славу, царство, божанство и благодат - Своју, Очеву и Духа Светог. На тај начин обожени човек постаје заједничар откривења које превазилази манифестирање залога кроз тварне речи, слике, символе и појмове. Верни засада познају поуке и чудеса и дејства Христова и Његових светитеља, посведочена божанским Писмом и светим Тајнама које јасно откривају Христово Божанство и благодатно царовање с Њим светих. Верни поседују с онима који су обожени заједншптво у истом залогу али скривеном у тварним речима, сликама, символима, појмовима и обредима; поред тога и они су предодређени да виде Христа духовно, у слави и Царству Његовом, као што су га апостоли видели на Тавору у моменту преображења, као и после васкрсења и Духовдана.

Треба одмах подвући да тварни израз - у речима, сликама и символима - нестворене благодати и енергије Бога Логоса и Његовог оваплоћења, који је дат у Светом Писму, символима и одлукама Васељенских сабора и списима или учењу светих Отаца, - тај израз је дело непогрешиве енергије Светог Духа, који просветљује пророке, апостоле и свете да руководе вернима, помоћу овог тварног израза на вршење воље Божје, кроз заједничарење у слави и царству Христовом. Речи Христове и дејства, непогрешиви су, јер је Христос по Својој природи - самоистина. Свето писмо, одлуке Васељенских сабора, ерминевтичко предање светих Отаца, и литургијски светотајински живот Цркве, такође су непогрешиви израз дејства Божјег и непогрешиви и незаблудиви путовођ верних, који имају духовне оце са даром расуђивања и разликовања духова; путовођ истинском обожењу и освећењу, зато што поседују учење и праксу и искуство обожених пророка, апостола и светих, који су познали Христа не само по телу него и у по духу, у слави Његовој.

Ово разликовање у Залогу између надумне и надлогичне и надчулне славе Божје, и њеног израза у тварним символима и појмовима пре и после оваплоћења нема ничег заједничког са платоновским разликовањем између трансцендентних праузора (архетипа) и њихових изображења у свету, било са гносеолошке било са сотириолошке тачке гледишта. Између нестворене славе Божје и творевине нема, као што смо видели, никакве сличности. Зато се, да поново подвучемо, спава Божја и назива "мрак", "огањ паклени", "тама" и сл. Употреба ових израза, који се супроте ономе што је божанско, произилази из жеље да се истакне до божанске енергије, Богу својствене силе ("око Бога силе") превазилазе све тварне категорије - анђелске, људске и космолошке.

 

Свето Писмо и свето Предање

 

Очигледно је да Залог предања, о коме је реч, схваћен као царство и слава Божја, постоји пре стварања света: њиме се свет ствара, он се открива првоствореним људима, а после пада, у Старом Завету – праоцима и пророцима, да би у оваплоћењу Христовом и Његовом уништењу смрти открио и јавио своју пуноћу, вршећи очишћење, просветљење и обожење верних у Цркви. Ово јасно сведочи да Залог свештеног Предања није исто што и текст Светог Писма него нешто друго, и да се може спознати непосредно, преко обожења, без посредовања текста Светог Писма. Имајући у виду ту разлику свети Григорије Палама каже: "Онај који га је (Христа) задобио преко држања божанских заповести, нема потребе за изучавањем Писма, јер и без њега поседује њихово тачно познавање, тако да је чак у стању да буде учитељ сигуран и онима који учењем ходе, као Јован (Крститељ) и Антоније (Велики)."

Но ипак, Свето Писмо није нешто различито од Залога Светог Предања, будући да је оно његов део, и будући да је залог садржан у Светом Писму. То не значи, међутим, да је залог и истоветан са Светим Писмом, јер се он поистовећује са Црквом. Свето Писмо се управо стога и не може поистоветити са Светим Предањем јер је ово друго општи (а не делимични) израз Цркве. Но то опет не значи да постоји било каква разлика између Залога тј. Цркве, у Светом Писму и у Свештеном Предању.

И поред овога, Црква онако како је описана у Старом и Новом Завету, не постоји сама по себи у Светом Писму, постоји само описно и у изразу. Она претставља и сачињава Свето Предање, од пре стварања света до краја века, као тело и невеста Женика Христа, који је чокот на коме живе и доносе плод лозе. Другим речима, Христос, или Залог Свештеног Предања, постоји у Светом Писму и дејствује кроз њега, само онда када се Свето Писмо чита и тумачи у Цркви, тј. само онда када тумач спада у ред обожених и просвећених "у најмањој мери". За оне који читају Свето Писмо ван Цркве, Залог остаје скривен, јер иако Свето Писмо сведочи о Залогу и садржи га у себи, ипак, Свето Писмо не тумачи само себе: његов тумач је Црква, и то свети у њој који су обожени, који заједнички поседују један и исти опит и откривење божанске славе. Опис обожујућег и богојавног опита (искуства) пророка и апостола, који постоји у Светом Писму, то није и не може бити, сами опит откривења славе Христове, јер сам опит и слава Божја превазилазе било какво чулно или умно искуство и опис. Све ово потврђује да је апсолутно немогуће научно употребљавати за суштинско тумачење Светог Писма критерије, који не припадају ерминевитичком предању обожених људи.

Треба обратити особиту пажњу и на факат да је Свето Писмо само по себи књига тајанствена и неприступна световном природном човеку, као и критеријумима свих научника и философа, будући да између онога што је нестворено и творевине не постоји никаква сличност. Бог остаје тајанствен и скривен чак и у откривењу обоженом пророку, апостолу и светом, јер божанска слава и заједништво у њој, превазилази и ум и чула, без обзира на то што се цео човек прославља и обожава у оваплоћеном Логосу. Са тог разлога онај који употребљава научни или философски метод, и који има чулно искуство за полазну тачку и логичке категорије познања као и (по схватањима неких) надексперименталне категорије тобожњег чистог и непомешаног ума, ослобођеног оног што је акцидентално (случајно), - такав аутоматски изврће смисао Светог Писма. Смешно је чак и помислити, не само са духовне већ и са научне тачке гледишта, да је могуће да протумачи правилно Свето Писмо онај тумач који појма нема о слави Христовој откривеној пророцима и апостолима. Као мерило и правило тумачења Свештеног Предања и Залога у њему, у које спада и чији је део Свето Писмо, Црква признаје само прослављене и обожене пророке, апостоле и свете Оце, а никад случајног научника, коме је врло често непознат не само пут који води ка заједничарењу и задобијању славе Божје, него чак и само постојање тог заједништва или обожења с ове стране гроба.

Они којима је непознат овај опит задобијања, од стране пророка, апостола и светих, Царства Божјег, и који не схватају истоветност и значај те истоветности откривене славе Логоса у оба завета и у Цркви, неспособни су да уђу у траг и да схвате апсолутно јединство и истоветност пророчког, апостолског и светитељског учења. Отуда такви измишљају постојање разних врста "теологија" у два завета и у Цркви. Ову несигурност франачко-латинских потомака неки стручњаци с рајетинским духом (који су изгледа привикли од детињства да се диве свему што је туђе) покушавају да уведу у православно богословље као тобож нешто научно. Такви, шта више, сматрају себе светилима и спасиоцима православних од њихове тобожње заосталости. Али као што смо видели, они нити су прави научници, ни светионици ни спаситељи. Они просто покушавају својим ненаучним методама увезеним са Запада, да истисну из свести и савести православног народа ауторитет обожених људи, и да га замене - својим ауторитетом. Међутим, народ је бољи зналац и већи научник од њих; зато их просто не признаје за своје, одајући поштовање светим моштима обожених Отаца својих и упознавајући Бога кроз њихов живот и благодатна дела.

Једно је јасно: између Старог и Новог Завета и између Светог Писма и Свештеног Предања, не постоји и не може да постоји разлика или противречност - у богословљу и духовном животу. То са разлога што је откривење Бога у слави преко Логоса у Духу Светом - пророцима, и кроз оваплоћење Логоса - пророцима, апостолима и светима, - у њима потпуно истоветно, као један и исти Залог живота. Главна разлика између Завета је у томе што је Логос јавио Бога Собом у Духу пророцима прво без плоти, а у оваплоћењу је открио славу Своју и божанство, кроз Своју људску природу од Деве рођену. Згазивши потом смрт и даровавши људима сталну заједницу славе Своје, открива од тада Себе пријатељима Својим, у пријатељима, из века у век.

Црква учи истинито о Богу јер је она Христос, који царује заједно са пријатељима Својим, и заједно са њима предаје Себе вернима кас Залог, преко Светог Писма и Светих Тајни. Овај Залог и Предање су исто; изражавају се Светим Писмом и целокупним црквеним животом који, узет у целости, и јесте Свето Предање. Са тога разлога, непогрешивост се не ограничава ни временски ни просторно. Она је својство Цркве. Залога и светог Предања и садржана је у Светом Писму, али само онда када је оно унутар светотајинског живота у Христу обожених и верних људи. То зато што се у центру светог Предања налази сабор око Христа Његових пријатеља: пророка, апостола и светих, који познају Бога кроз Христа у Духу, као што пријатељ зна пријатеља свог.

Кроз своје обожење они постају заједничари по благодати непогрешивог по природи Христа. Што се пак тиче верника, они заједничаре у Христовој непогрешивости преко тих и таквих Његових пријатеља и преко епископа, који поседују апостолско прејемство, уколико остају верни, заједно са клиром, учењу пријатеља Божјих, и уколико њихови вођи богословствују сагласно јасним упутима обожења обожених, ограничавајући се духовно и методолошки на њихове речи и схватања.

Премда је Свето Писмо богонадахнуто и учи у Цркви о Богу и његовим односима са светом непогрешиво, ван Цркве као Тела Христовог, новог Залога светог Предања, оно не учи непогрешиво, јер јој недостаје ерминевтичка енергија Светог Духа: њу тада замењује енергија критерија који су туђи обожењу. Пријатељи Божји уведени Духом Утешитељем у сву истину, знају шта ради Господ. Онај који се налази изван заједнице пријатеља Божјих и који не следује са смирењем њиховом учењу, тај нема кључ за Свето Писмо, јер се налази ван Залога Предања, и према томе - ван истине.

Центар Свештеног Предања је јединство и обожење пријатеља Божјих, остварено славом и царством Божјим и оваплоћеним Логосом Његовим у Духу Светом. "Славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим једно, и да позна свет да си ме ти послао и да си љубио њих као мене што си љубио. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света."(Јн.17,22-26).

Први који су окусили и видели ову славу Христову били су пророци Старог Завета, Јован Крститељ и апостоли Петар, Јаков и Јован на Тавору на дан Преображења. Највиши могући степен гледања славе Свете Тројице у овом животу имали су апостоли на дан Педесетнице.

Да се овде ради о виђењу славе Божје с ове стране гроба, јасно се види из Христових речи:..."да позна свет да си ме ти послао." Слично виђење славе Божје имали су и првомученик Стефан и апостол Павле. Апостол Павле поставља, штавише, јављања у слави васкрслог Господ, заједно са смрћу, погребењем и Његовим тридневним васкрсењем, у центар Светог Предања..

"Јер вам најпре предадох, каже Апостол, што и примих да Христос умре за грехе наше, по Писму, и да би укопан, и да уста трећи дан, по Писму, и да се јави Кифи, потом једанаесторици апостола; а потом га видеше једном више од петстотина браће, од којих многи живе и сад, а неки и помреше; а потом се јави Јакову, па онда свим апостолима; а после свих јави се и мени као каквом недоношчету." (1 Кор. 15,3-9).

 

Тајна крста и васкрсења

 

Б) Предуслов овога гледања или сазерцавања нестворене славе Божје, тј. обожења, јесте љубав која не тражи своје, и пријатељство једнога са другим и са Богом, које се постиже кроз благодатно искоренење самољубља. Васкрслог Христа свет више не види. Виде га само обожени светитељи. "Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више неће видети; јер ја живим, и ви ћете живети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама. Ко има заповести моје и држи их то је онај који мене љуби а који мене љуби тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам." (Јн. 14,18-21).

Све ово значи да обожење или Боговиђење, гледање славе или божанства или царства Христовог, претпоставља радикалну промену духовног човековог стања. Човек треба да од роба или плаћеника или непријатеља, постане пријатељ Божји. Да то пријатељство с Богом није исто што и световно пријатељство види се јасно из тога што је Христос, тек пред распеће Своје, после дугог општења са апостолима, рекао им: "Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама; јер слуга не зна шта ради господар његов него вас назвах пријатељима јер све што чух од Оца својега, ја вам казах."(Јн. 15,14-15). Ово пријатељство се задобија уз помоћ благодати и сарадње човекове, преко измирења човека са Богом, посредством тајне крста и васкрсења. Апостоли су постали пријатељи Христови, и то управо пре голготске крсне жртве, зато што су узели крст Његов и пошли за Њим. Без ове тајне нема измирења са Богом. Према томе, у центру светог Предања стоје обожени пророци, апостоли и свети пријатељи Христови и очевидци сведоци Његовог божанства, који су постали и постају заједничари тајне крста и васкрсења, и кроз њу другови Христови.

Из свега досад реченога да се закључити, да ко не прихвати за темељ и услов богословља - обожене свете, не може задобити познање Христа, нити је у стању да зна шта је пророк а шта апостол. Протестанти који одричу светитеље, и римокатолици којима је обожење непознато, откинути су од златне нити светог Предања и апостолског прејемства, па су према томе, изван истине, будући да је обожење Оних који се пењу по лествици обожења једини незаблудиви и непогрешиви мост који води верне ка Христу и ка учешћу у слави и Царству Његовом.

Када, дакле, тражимо тачно опредељење светог Предања - шта и како прима, чува и предаје примаоц, чувар и предаваоц пријатељ Христов - можемо рећи: он, преко обожења или боговиђења или сједињења са Христом, прима, чува и предаје тајну крста и васкрсења, и у њој Оца кроз оваплоћеног Логоса у Светом Духу. Христос дејствује преко Својих пријатеља и апостолских прејемника епископа, у тајнама Цркве, тајну крста и васкрсења. На тај начин они који имају заруке Светога Духа, задобијају стално заједништво првог васкрсења, које припада пријатељима Његовим с оне стране гроба.

Тајна крста и васкрсења, то је у ствари божанска слава, величанство и лепота у којој обитава Пресвета Тројица; она постоји вечно пре створења света, се прожима, колико је творевини могуће да је смести, и постаје по достојанству причасна на разне начине. То је љубавна Божја енергија, која не тражи своје, и превасходи све тварне категорије и свако ангелско и људско искуство, било чулно било духовно. Она је истовремено и мучитељна сила, која уништава гријех и силу противника воље Божје, усавршавајући, колико је то могуће, и непокајане непријатеље Божје кроз њихово мучење. Тајна, дакле, крста и васкрсења, скрива се у тој нераздељиво дељивој и многоразлично дариваној простој и јединственој слави и енергији Божјој која и јесте она божанска сила и благодат која је првенствено образовала и образује свето Предање, кроз очишћење (собом) и просветљивање верних и обожење оних који се обожују.

Бог, Који се обукао у неприступну светлост као хаљину, раздељује се нераздељиво, у оном што је дељиво (творевини); и дели се недељиво у дељивом; и умножава се неумноживо у Својим енергијама и даровима; и постоји цео несместиво и неограничено у свакој Својој енергији и сваком дару, обухватајући Собом све енергије којима је окружен. При свему томе, он остаје неизменљиво триипостасан у свим по природи Својим односима, и просте природе, тј. Своје надсуштаствене скривености.

Ова сила крста и васкрсења, то је нераздељиво раздељивана и сходно достојанству свакога, причасна љубав Божја, која дејствује и постоји у Богу пре постања света, дејствује у стварању и управљању светом: пре појаве Мојсејевог закона, после закона, пре оваполоћења, у оваплоћењу, пре крсне жртве, у крсној жртви и после крсне жртве; чини крсну жртву, тј. силу васкрсења, присутну и делатну у божанској Евхаристији и Тајнама, којом се остварује очишћење, просветљење и Обожење. Тајном крста и васкрсења и Својом крсном жртвом, Христос, са Оцем и Духом Светим, измирује Себе са светом и храни верне, дајући им мужественост и духовно узрастање ка Обожењу.

Треба подвући да је тајна или сила крста и васкрсења, нестворена енергија или својство надсуштаствене скривености; њега Бог не задобија, оно му вечно припада по природи. Према томе измирење крсном жртвом нити што додаје нити што одузима од Божје љубави према свету. Отуда, измирење човека и Бога не може ниуком случају бити схваћено као помирење два узајамна непријатеља. Бог никад не престаје да буде пријатељ и непријатељима Својим, по преизобиљу Своје љубави. Управо стога свети Јован Златоусти, тумачећи апостола Павла, пише: "Измирите се с Богом"! - Апостол не каже: измирите Бога са собом, јер није Он непријатељски настројен већ ми; Бог никад не непријатељствује".

Бог постаје "непријатељ" и мучитељна сила само са тачке гледишта оних који се по сопственој вољи и настројењу супроте љубави Божјој. С тога разлога, човек а не Бог се измирује тајном крста, и преко тог измирења преображава се од непријатеља у пријатеља Божјег. На тај начин он силом крста постаје заједничар Христовог васкрсења. Кад стање обожења постане стално, тајна крста постаје васкрсење за оне који се обожују.

 

Обожујућа и огњепална сила Божја

 

Ова тајна крста, која је истовремено и тајна васкрсења за оне који потајно заједничаре у њој, и јесте управо она сила која садржи и образује свештено Предање, разграничавајући га од старог света обмане и пропасти. Они пак који се супроте вољи Божјој, особито у односу на Обожење тајном крста, постају својим гресима и слепилом непријатељи Божји, па чак и онда кад само уобразе и мисле да су у добрим односима с Богом. Други опет гледају на Бога као на непријатеља, и поред стварне љубави и пријатељства Божјег према њима. Због отврдлости таквих емоционалних наиваца, који сматрају и замишљају Бога као непријатеља, љубав и пријатељство и обожујућа благодат, слава и царство и место и обиталиште Божје, - дају се и откривају таквим непокајаним наивцима и непријатељима Божјим, као вечни огањ, крајња тама и место мучења.

Залог и свештено Предање, то је област и "место" очиститељне просветљујуће и обожујуће силе Божје; пакао пак је исто тако место очиститељне силе Божје, али огњепалне и мучитељне. Просветљујућа огњепална, обожујућа и мучитељна сила Божја једна је и проста, али се и раздељује недељиво у односу на оно што је дељиво (тварна бића) према ставу (достојанству) оних који је примају или не примају. Сви задобијају или ће задобити познање истине Христовог откривења у слави, али неће сви постати и заједничари те славе. Недостојни славе, мучиће се гледањем нествореног огња, и то њихово стање у местима мучења, биће за мучене њихово спасење.

Ево шта пише о томе апостол Павле: "Темеља другог нико не може поставити, осим онога који је постављен, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свакога ће дело изићи на видело; јер ће дан показати, јер ће се огњем открити, и свако дело показаће огањ као што Јест. И ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. А чије дело изгори, тај ће поднети штету, а сам ће се спасти, али ткао - као кроз огањ." (1 Кор. 3, 11-15).

При описивању пакла употребљавају се антитезе: "огањ" - "тама", које одговарају изразима "светлост" - "мрак", "светли облак" -"сјајни мрак" који на надуман начин окриљује и осветљује прослављене и обожене примаоце откривења. И управо, као што је слава Божја у богојавном искуству пророка, апостола и светих "светлост" и "мрак" (гнофос), који се јавља у виду светлог облака, а тај облак обухвата, изнутра осветљује и прожима и истовремено превазилази сваку духовну и чулну категорију, - исто тако бива и код оних који се муче: истатаславаиистасветлостјављасекао "огањкојиспаљује",и "крајња тама" и "место мучења"; вернима пак који још нису савршени, сјајни облак се јавља као "дим муњесјајни".

Тако, док се сироти Лазар, примљени у наручје Аврама, радује, дотле се богаташ, који није примљен али је истину познао, мучи гледањем те исте стварности. Авраамов одговор богаташу: "Имају Мојсеја и пророке", значи просто да су пророци видели Бога у " сјајној тами", и да су схватили да је та иста светлост - "тама", за оне који не воле Бога и не извршавају Његову вољу, - огањ који спаљује, крајња тама, и место мучења.

Недовољно очишћеном вернику, који не улази на Гору (Синајску), остајући лишен боговиђења, поручује св. Григорије Богослов:"да гледа Гору задимљену и муњама осветљавану, која је претња и чудо за оне који нису у стању да се попну на њу." Што се тиче питања пакла о коме смо говорили, исти овај Светитељ каже следеће: "Онај којим је нижи део завладао (телесност), и који се до те мере погрузио у иловачу, да није у стању да подигне очи према зорама истине; који поставши свише и будући призван у небеске висине, и није у стању да овлада оним што је доле, - тај бедник пун је слепила, макар у изобиљу поседовао  земаљска блага. И утолико више, уколико се више изобиље игра са њим, и уколико је уверенији да постоји неко друго добро изван стварног Добра. Жањући зао плод зле памети, или ће бити осуђен на таму, или ће видети као огањ Онога кога није познао као светлост."

Из реченога се јасно види, да и паклени опит огња и таме превазиЛази чула, ум и разум. Међутим, тај паклени мрак не може бити окарактерисан као незнање, или недостатак, или празнина, сходно ставу који одговара чисто философској форми апофатичке теологије. Да се апофатичко богословље старозаветног и новозаветног Откривења, као и учење светих Отаца, односи и на пакао, и да правилно поимање пакла поседују искључиво они који су се удостојили обожења, о томе потанко говори св. Григорије Палама, који на следећи начин резимира учење Цркве по том питању:" Они који сматрају да је уопште немогуће доживети оно што је божанско, и да је немогуће видети Бога као надсветлосну светлост, него да се Он само разумом може сазерцавати (ово је било учење Варлама, који у томе следује Августина и франачколатинско предање) личе на слепце који осећају само сунчеву топлоту, и неће да поверују онима који имају очи, да сунце уз то и сија. Ако слепци још покушају да убеђују оне који виде, да сунце, које је сјајније од свих небеских тела, није светлост, испашће смешни онима који имају чуло вида. Исто тако, биће оплакани и они који се слично односе премасвепревасходном "Сунцу правде", ито не самоод истинских духовних видилаца, него и од оних који им верују. Такви су за оплакивање, не само зато што, - док Бог по преизобиљу Своје доброте према нама, невидљиво снисходи из своје свеизузетности и несхватљивости и неизрецивости, по неисходној својој надсуштаственој сили, постајући доступан и видљив за ум, - они остају без љубавног жара према очевидном и по себи појмљивом том еросу (љубави), него и зато што неће да следе ни свете, који својим учењем руководе и човекољубиво упућују према оној светлости. Стога доспевају на руб пропасти, покушавајуући да повуку за собом и своје послушнике, да би их имали за друштво када "угледају као огањ", по Григорију Богослову, "Онога когане познаше као светлост", и коме не повероваше. А тај огањ је мрачан, боље речено, истоветан са тамом којом прети Еванђеље. Он је, по речи Господњој, спремљен ђаволу и анђелима његовим". Тај мрак, дакле, није просто чулан, јер је спремљен и за лукаве анђеле који немају чула; он није просто ни незнање, јер они који сада верују наследницима таме, знаће га много боље, јер "свака плот исповедиће да је Господ Исус Христос у славу Бога Оца, Амин."

 

Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје

 

Ово откривење пророцима, апостолима и светима, љубавне и мучитељне силе Божје, коју ће видети сви људи без изузетка, као светлост или као огањ, одмах указује и на корениту разлику која постоји између оваквог учења и платонизма, као и учења протестантског и римокатоличког, августиновски настројеног, по коме виђење суштине Божје повлачи за собом срећу (евдемонију) и отстрањење афективне и еволиционе стране у човеку. Истовремено, постаје одмах јасна погрешна основа дискусије која се води на Западу о благодати, заслугама, добрим делима, вери, релативном и апсолутном предодређењу.

У свим франачколатинским системима било римокатоличким било протестантским, добра дела заслужна или сама по себи или са разлога "неодољиве" благодати која им претходи, или опет као сведочанство предодређености за спасење онога који их твори, - средства су преко којих верник стиче задовољење или одстрањење својих жеља, кроз интелектуално виђење божанске суштине. Виђење (визија) божанске суштине је награда или плата за дела постигнута кроз "неодољиву" или "не неодољиву" благодат, или је резултат благодатног учвршћења разума на путу ка евдемонији. Оно се међутим не сматра као унутрашња промена себичне и самољубиве љубави у несебичну љубав која не иште свога, преко божанске благодати. Промена постигнута благодаћу, није као код нас промена саме љубави путем обожења, већ само промена објекта љубави кроз њено окретање са променљивих на непромењива бића ради стицања уживања (евдемоније). Са тога разлога, казна значи - лишење човека од стране Бога овог виђења божанске суштине, што значи лишење уживања. Ово се међутим, противи, као што смо видели, библијском и отачком учењу, по коме се казна не састоји у лишавању виђења славе Божје, већ у човековом неуспеху да буде сарадник Божје благодати, ради задобијања путем обожења љубави која не иште своје, због чега види Бога као огањ а не као светлост.

Већ смо запазили да су управо са горе наведеног разлога франко-латини схватили вечни огањ као нешто тварно. Додајмо томе да су они погрешно тумачећи оно што отачко Предање говори о усавршавању у "средњем стању", огњем Божанства, оних који су на путу обожења, дошли до закључка да постоји одвојено место од Раја и Пакла, у коме бивају кажњавани и очишћавани, опет тварним огњем они који још нису савршени и који се припремају за блажено виђење божанске суштине. Треба запазити да за франколатине и њихове потомке римокатолике постоји духовни прогрес у "средњем стању", док у рају влада статичност на разним степенима среће (евдемоније).

Неопходно је нагласити да, за разлику од оваквог схватања, библијско и светоотачко учење о савршенству не прихвата статичност ни за "средње" ни за коначно стање блаженства. Онострано средње стање спасаваних, или још необожених, завршава се обожењем. После првих стадија обожења с ове и с оне стране гроба, ход према вишим стањима савршенства је бескрајан. Људи, па и анђели, створени су релативно савршени, да би се усавршавали вечно и бесконачно. Овај бесконачни духовни напредак и после смрти, али и после коначног васкрсења и обновљења првобитног стања, нема никакве везе са казнама у тобожњем чистилишту, "очишћењима" и "задовољштинама" божанске правде, преко тварног огња франколатина и римокатолика.

Свакако, анђелски еони и људско време неће бити избрисани сијањем над свима славе Божје и њеним сазерцавањем са људске стране, као што се то дешава у схватањима блиским платонизму, будући да ће увек постојати и за људе и за анђеле замењивање једног стања савршенства другим.

 

Православни синергизам

 

Из свега реченога да се закључити, да се богословље обожујућих се, засновано на сазерцавању у Богу, поистовећује са њиховим животом, тј. са њиховим учењем о савршенству. То стога што је опит обожења почетак највишег степена савршенства. Сила пак Божја, која усавршава оних који се обожују и чини их пријатељима Божјим, налази се, као што смо већ рекли, у тајни крста и васкрсења. Подвлачимо да за разлику од августиновских западних схватања о благодати, тајна крста и васкрсења није просто енергија Божја и дејство на човека, већ да оно претпоставља човекову сарадњу. Очигледно је из свега што смо до сада видели да је ова сарадња основно својство и карактеристика за односе између Бога и Његових пријатеља и да је она као таква суштински део светог Предања и ерминевтичког понирања у њега од стране обожујућих се; и то до те мере, да без те и такве сарадње, не би могао да постоји ни изабрани народ, ни Свето Писмо, ни Богородица, ни оваплоћени Логос, ни од људи сабрана Црква, и то и једноставно стога што не би могло бити - пророка, апостола и изабраних светих Свето Предање не постоји нити може да постоји - без благодати Обожења. Постоје многе вероисповести које на знају шта је то обожујућа енергија која снисходи на оне који се обожују. То је потпуно природно, јер одсуство обожених пријатеља Божјих повлачи за собом отпадање од истине и губљење Залога, па отуда и одвајање од светог Предања и Цркве.

Обожење је, дакле, неопходно средство којим Бог обрађује лозе на Чокоту и омогућује им да узрастају и плод доносе, уз сарадњу оних који га примају, који, поставши пријатељи Божји и христоси и богови по благодати, постају вође народа Божјег, као по преимућству носиоца Залога и Светог Предања. Неопходно пак средство усавршавања оних који су у стању обожења, алии "најамника" и "слугу", јесте распињање жеља и кроз њега искорењивање самољубља, дубоком унутарњом вером и безграничним послушањем вољи Божјој. Усавршавање послушањем важи за анђеле пре пада ђавола и демона, за које нема више покајања после пада. За људе је послушање средство савршенства и пре и после пада. Послушање, међутим није самоциљ, тј. није му сврха како би човек својом ропкошћу и трговачком разменом задобио неко статично стање среће, које води овековечењу ропског и себичног односа према Богу. На степену "роба" и "најамника" човек постаје заједничар Божјег савршенства, кроз задобијање у Христу очиститељне и просветљујуће тајнокрстовске благодати, која чисти ум од страсти, осветљује, освећује, даје праведност и оживљава целог човека. Уз то она омогућује човеку, уз његову сарадњу, послушност до смрти вољи Божјој преко које благодат Божја претвара и саму послушничку себичност у несебичну љубав. Тако се човек обожује и постаје пријатељ и сарадник Божји, и брат и благодатни сацар Христу, и усиновљеник Богородице Деве.

Ево шта о томе пише на основу Мојсијевог живота, св. Григорије Ниски: "У почетку смо рекли, ако нисмо заборавили, да је савршени живот онај чијем напретку не може постати препрека никакав опис и дефиниција савршенства, и да је пут душе ка савршенству - вечно узрастање живљења бољему. Дошавши пак на крај описа живота Мојсијева добро би било да потврдимо ту нашу дефиницију савршенства... примењујући је на сам живот: бити познат Богом и постати Његов пријатељ. Јер управо се у томе и састоји истинско савршенство, да човек не престаје са рђавим животом из ропског страха од пакла, и да не чини добро због награде, уновчујући врлински живот неком врстом трговине и замене, него превиђајући све, чак и оно што му је обећано кроз наду, једино сматра за страшно губитак Божјег пријатељства; и сматра за једино узвишено и љубави достојно то да постане пријатељ Божји, у чему се, по моме мишљењу, и састоји савршенство живота". Из наведенога, али и из читавог дела Григорија Ниског о Мојсијевом животу, као и уопште из светоотачког учења, очевидно је да савршенство постоји већ у Старом Завету, који сведочи јасно о постојању Божјих пријатеља праведника и пре и после Закона, као што Нови Завет сведочи о њиховом постојању пре Голготске крсне жртве. То стога, што тајна крста, која дејствује измирење између човека и Бога и чини човека пријатељем Божјим, иако је истоветна са Голготском крсном жртвом, с обзиром на ипостасно јединство (у Христу) и општење својстава које произилази из тог јединства, ипак се од ње (Голготске жртве) и разликује, будући да јој претходи (као "образ") и да дејствује измирење и пре ње, тј. пре оваплоћења па чак и пре Мојсијевог закона. (О овоме, опширно говори св. Григорије Палама у својој једанаестој беседи "О крсту").

Треба и то подвући да је сила крста која ствара Свето Предање, онај крст, који узима сваки верник на путу обожења. Под тим крстом се међутим не подразумевају, као што многи мисле, оне тешкоће са којима се сретамо у животу. То је крст добровољног подвига, који хришћанин узима на себе, да би се ослободио од ропства ђаволу и греху, преко држања послушности вољи Божјој до смрти, којом задобија обожење, преко очишћења и просветљења. Према томе, спасење људи и њихово обожење, не састоји се просто у Христовом распећу за људе и у дејству на "предодређене" неке тобожње неодољиве благодати која извире из Голготе, и која остварује усвојење плодова (по западњачком изразу "заслуга") крсне жртве, ради задовољења евдемонистичких жеља. Напротив, сваки хришћанин је дужан да се и сам разапне, и то не случајно или по слепом или апсолутном предодређењу, већ добровољном својом сопственом вољом, као што се и Христос разапео, јер се само таквим добровољним разапињањем постаје заједничар тајне крста, која преображава самољубивог човека у Божјег пријатеља и бога по благодати.

Са овог разлога, протестантска јерес је осуда монашког подвижништва, а монаштво франачко-латинске традиције је непотпуно, јер оно:

а) чини добра дела за плату, без тражења обожења, које му је непознато и

б) употребљава животна страдања за тобожње "задовољење" Божанске правде, да би тиме избегло франачколатински огањ пургаторија и његове муке.

 

"Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав

 

Суштински део Светог Предања такође је из несебичне обожајне љубави и пријатељства са Богом извирућа смелост светих пред Богом, који доживљавају тајну обожења и с ове и с оне стране гроба. У ту смелост и пријатељство с Богом нада се народ Божји, призивајући заступништво пред Богом Богородице и светитеља. О томе пријатељству и смелости преде Богом и заступништву светих, које се заснива на тајни крста, тј. на тајни Обожења, јасно говори сам Господ Христос:

"Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје... Назвах вас пријатељима; јер вам све казах што чух од Оца својега. Ви мене не избрасте, него ја вас изабрах, и поставих вас да ви идете и род родите; и да ваш род остане, да што год заиштете у Оца у име моје да вам да. Ово вам заповедам да имате љубав међу собом" (Јн. 15,15-17).

Плод о коме се овде говори, не значи западњачка "заслужна" или од тобожње "неодољиве" благодати настала дела, већ љубав која не иште своје - оних који задобијају обожење; љубав која се разапиње за ближњега као Христос. Добра дела су немоћна сама по себи да припреме човека да види Бога као светлост и да задобије смелост пред Богом за браћу своју, сличну оној коју је имао Мојсије и Апостол Павле, који су се молили да буду лишени личног спасења ради спасења других. Таква обожајна љубав пријатеља Божјих, у стању је "да заустави гњев против Израилћана, јер Бог мења сопствени суд, да не би ожалостио пријатеља свога." Добра пак дела сама по себи, ван обожења, личе на лишће осушене смокве (Мр. 11,13-14.20) које, кад нема за плод обожајну љубав у Христу, није у стању да дарује измирење са Христом нити пријатељство љубави "која не иште своје" (1 Кор. 13, 5). Јер само таква љубав је плод који остаје, тако да онај који има такви плод, кад затражи нешто од Оца у име Христово, добиће.

Ово што смо рекли о пријатељима Божјим и њиховој смелости, постаће јасније, кад се узме у обзир општа деоба степена савршенства, наведена у речима св. Григорија Ниског. Роб твори вољу свог господара из страха, најамник ради за плату, пријатељ све што ради, ради као израз плода несебичне љубави обожења. Обожењем, или обасјаношћу, или Боговиђењем, пријатељ Божји приближава се стању безгрешности, да би га на крају својом телесном смрћу и задобио и потом у бесконачност усходио на више степене савршенства. На тај начин он рађа многим родом, и род његов остаје. С тачке гледишта корисности за свет, овај плод може да остане за многе скривен и да изгледа као некористан, особито онда ако га не прате спектакуларна доброчинства, допадљива социјалној себичности мноштва. Прави међутим хришћани, познају пријатеље Божје, одају пошту њиховим светим моштима, и траже њихово смело заступништво пред Богом, предајући се у њихове руке, да их воде и руководе у духовном животу.

Изобилни плод Обожења има двоструки карактер: карактер љубави и истине. Зато онај који је обожен, истовремено је онај који истински воли љубављу пријатеља Божјег, и онај који том и таквом љубављу познаје истину. Тај пак изобилни плод није резултат научног истраживања и рационалистичке и дијалектичке генијалности, него искључиво резултат учешћа оних који се обожују у тајни крста и васкрсења, тј. њиховог причешћивања Христовом славом и царством. " Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре много рода роди. Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју у овом свету, сачуваће је за живот вечни." (Јн. 12, 24-25).

 

Обожење - извор непогрешивости

 

Онај који постигне, тајном крста и васкрсења, очишћење ума од страсти, кроз ослобођење од дејства демона, и који превазиђе обожен>ем на крштењу задобијено просветљење, поставши Христов пријатељ, - само такав може бити и јесте прави богослов и духовни отац, пошто буде уведен Духом Утешитељем у сву истину, као Апостоли на Духовдан. Тајном крста дакле задобијено обожење и виђење славе Божје и царства, извор је и темељ духовне и догматске непогрешивости у Цркви (чуваног) Светог Писма и Свештеног Предања, и на тај начин носилац догмата и у Христу духовног живота.

Ево шта о томе благовести св. Григорије Палама: "Тако у Богу сазерцавање и божанска тајна крста, не само што ослобађају душу од злих страсти и њихових твораца демона, него изобличавају и зломислена учења и њихове заштитнике, и искључују их из вртова свете Цркве Христове, у којој нам је дато да сада празнујемо и показујемо (постојање) божанске благодати и енергије крста у Оцима - пре крста. (Беседа 11).

Треба и то истаћи, да пророци и апостоли не само што су знали да  разликују дејство и дела Божја у историји (као што сматрају неки од  савремених тумача Библије), него су видели и чули и "разговарали" са  нествореним енергијама Божјим, тј. са славом, светлим облаком, огњеним стубом, божанством, царством и благодаћу Божјом, и преко њих са Богом који је у њима (коме припадају). Како? - Надвидним  виђењем, слушањем надчујним, надукусним укусом, наддодирним додиром, надмирисним мирисом, надумним знањем, надпојмовним поимањем. Једном речју, они су чули и чују "неизрециве речи".

Кад тако обожени човек постане непогрешив у односу на Божанске ствари и обожење, онда он сазнаје јасно и очевидно, не само путем  размишљања и дијалектички разлику између нестворених Божјих енергија и створених сила тварног бића, укључујући у то и (распознавање) ђаволских и демонских дејстава. Тако он поседује у највећој могућој мери с ове стране гроба, дар разликовања духова, који је темељ догматског богословља и у Христу духовног живота Цркве.

Они пак који се налазе изван заједнице таквих који поседују тај дар, падају неминовно у јерес и у духовни живот пун заблуда и обмана. Они опет који још нису постигли обожење, али који поседују и чувају залог Духа и запаљене светиљке, такви се смиравају пред пророцима, апостолима и светима, као пред благодатним боговима и христосима и духовним Оцима, и одлучно прихватају њихову мисао и наук о Богу, очишћењу, просветљењу и обожењу, - као мерило догматског и по Христу духовног учења Светог Писма и Цркве, тј. Свештеног Предања.

Премда је Боговиђење, силом крста и васкрсења, надчулно, надразумно и надумно, оно ипак обухвата собом и ум и разум и осећања и јео се цео човек обожује, тј. прославља и постаје Бог по благодати, и види Оца кроз Сина у Духу. Миомир светих моштију, заједно са чудесима која се врше преко њих, опипљиво је сведочанство њиховог обожења, као и васкрсења тела на крају века.

Све ово јасно посведочује да учење Светог Писма о савршенству нема никакве везе са стоичком апатијом (бестрашћем) ни са ослобођењем од тела и страдалности (страствености) о којем се говори код платоничара. Умртвљење страствености (страдалности) тајном крста, не значи ослобођење разумности или ума од ње већ насупрот очишћење и обожење страствености. Христос као савршени човек је имао и има по природи беспорочну безупречну страственост (страдалност), невине патње, као што почињу да их имају благодатно они који се обожују, и као што ће их на благодатан начин имати и обожени.

Кад се такво стање постигне, онда жеља савршеног није жеља за собом, него за Богом и ближњим својим; он се не гњеви и не љути због неправди њему учињених, већ због неправди учињених ближњем. Управо зато љубав Богочовека Христа и оних који се обожују, љубав која не тражи своје, нема никакве везе са стоичком мирноћом и платоничарском срећом (евдемониом), или са хедонизмом и евдемонизмом, било старијих било новијих система и праваца. Као што такође нема ничег заједничког са сентименталним алтруизмом философске етике. Због свега тога, Христос и његови светитељи одликују се огњеном ревношћу и пре и после гроба, али не и сентименталном љубављу; одликује их топло састрадање за сву браћу који се још на земљи подвизавају, са којом се непрестано саподвизавају и успешно учествују у њиховој борби за спасење и против демона, као и у свим њиховим породичним, националним и животним бригама. Како? - Својим учењем, примером, својим светим иконама и моштима и чудима, али првенствено својим посредништвом и смелим заступништвом пред Богом.

Подвлачимо још једном, да је мистицизам, који проистиче из покушаја екстазе и изласка ума из тела, из времена, сећања, непрекинутог или било ког мишљења, као и покушај онтолошког изласка из материје, потпуно туђ учењу о откривењу и духовном искуству обожених душа Светог Писма и Свештеног Предања. Православна подвижничка пракса и теорија о задобијању једнословне и непрестане умне молитве, нема никакве везе са таквом врстом мистицизма, као што је нема ни виђење славе Божје, задобијене обожењем.

Јасно је из свега досада реченог, да непогрешивост у питањима која се тичу Бога и просветљења и очишћења верника обожењем, као и уопште догмата и богословља, не принадлежни читавом народу безразлично. Цела Црква је непогрешива, јер је Христос Црква, а народ Његов, то су Му удови, Непогрешивост допире до народа и обитава у њему дејством Духа Светога, који у Себи носи Сина и Оца - преко обожујућих се пророка, апостола, светих, као и преко клира, који поседује апостолско прејемство рукоположења и истините науке оних који се обожују у Христу. Духовна "демократија" не постоји ни у Старом Завету ни у Новом, па ни у Цркви. Као што не постоји ни било какав "сталеж" теолога, овоземаљских мудраца, самозванаца образованих у неправославним школама, који би имали право да ставе под нож критике учење и катихетски метод оних који су већ задобили обожење, и да само одлуче шта да задрже од плодова крста и васкрсења, шта да одузму и шта да додају тим плодовима.

По сведочанству Господњем, постоје три врсте људи или три "реда" у поимању тајни Христовог царства: а) они "спољни" који се уче царству Божјем у причама, јер "гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју" (Мр. 4,12); б) они "којима је дано познање тајни царства небеског" (Мр. 4,11); в) они који виде обожењем царство и славу Христову (Христово крштење, Преображење, Педесетница, Стефан пред синедрионом, Павле на путу за Дамаск). Те тајне царства Христовог, које су видели и виде обожени - тајне су Цркве, тј. крста и васкрсења, преко којих се ученици Господњи разапињу свету и тако задобијају прво васкрсење обожења, и чекају друго.

 

Предање духовних отаца

 

О тим тајнама сазнају и верници, који су верени са Духом, из сведочанства очевидаца, уколико су прикладно поучени и уколико имају духовне оце, који поседују дар разликовања духова, или су очевидци славе Христове. У редове оних који су започели обожење и у редове верних спадају само они који добровољно, а не случајно, узимају тајном крста свој крст, и тако следују Христу.

Они који желе да живе по Христу, стављају се под руководство православног Предања, преко духовног оца, који поседује дар (харизму) разликовања духова, и кроз то бива способан да правилно и тачно учи начину на који се узима крст и постаје заједничар тајне крста и васкрсења. Они пак који траже Христа изван уског и тегобног пута и сматрају непотребним добровољно распињање, налазе духовне оце "по овом свету" мудре, према своме срцу и укусу, и са земним разумом и богословљем.

Према томе, у центру апостолског прејемства, не налази се само непрекинуто прејемство рукоположења од апостолског времена, већ је његова срж и истинско догматско учење, као и пракса и теорија о духовном животу у Христу, а свето као "плод" очишћења и просветљења и "изобилни род" обожења. Прекид предања обожења, значи одвајање и отсецање од апостолског Предања, тј. од заједнице у тајни крста и васкрсења, и има за последицу отпадање од благодати и исти не. Јасан доказ прекида апостолског прејемства је и отсуство чуда која се преко њих дешавају, као што је то случај, и то на скандалозан на чин, у протестантизму. Односна пракса и учење франачколатинског предања не заснива се на предању Обожења, па се као такво, и оно налази ван Светог Предања. Када протестанти одбацују учење о светима, њиховим моштима, киповима, заслугама и "сувишним" делима, они првенствено одбацују погрешно учење о томе франачколатинског предања, а не, бар не свесно, и само Православље, које им је, уопште узев, непознато. И не само они, чак ни римокатолици не познају довољно православно учење и праксу о светима.

Догматско и духовно учење Цркве и њена пракса се изражава у њеном литургијском и светотајинском животу, у иконама, архитектури, црквеној музици, али и шире: у друштву, филантропији, политици, економији, војсци, просвети - код свих оних који се налазе у обожајној заједници обожених, а по могућству и оних који су ван ње.

Критериј и правило за све оно што спада у сферу непосредног служења и надлежности Цркве, јесте руковођење верника, кроз очишћење и просвећење, ка обожењу. Једини и јединствени разлог постојања Цркве јесте припрема верника за дан Господњи. Ради испуњења тога свога циља Црква, надахњивана обоженим светима, њиховим богословљем и духовношћу, негује свој литургијски, иконографски, музички, друштвени, човекољубни живот. Критериј пак њихове форме и размера, остаје увек - вођење обожењу. Управо зато православно богослужење, химнографија, уметност, увек су имали и имају аскетски и подвижнички карактер и усмереност, без икаквих примеса дуалистичке метафизике у њиховој основи; са јединим циљем служења духовним потребама на лествици савршенства. Све оно што је водило и води обожењу, увек је прихватљиво и добродошло, као што је за одбацивање све оно што води духовној статичности, страстољубљу, натуралистичком хедонизму, или овосветском женственом емоционализму, екстатичким демонским стањима, итд.

 

Православна уметност и култура

 

Православни иконопис и богослужење, као и музика, очигледно је да имају чисто догматски карактер, и циљ спаситељно-обожајни. Колико је јака црквена увереност у то, показује и факат, да су најревноснији заштитници догматског карактера црквене уметности, особито иконописа, били одвајкада и највернији чувари обожајног Предања: овде мислим она монахе и подвижнике православног светог Предања. Догматска основа њиховог духовног живота, било је библијско искуство обожења целог човека; шта више и ткз. бездушне материје, као што се то десило са хаљинама Христовим, које су засјале нетварним Божанством. Отуда, као што је људска природа и плот Христова, преко општења својстава две Његове природе, извор обожујуће благодати, тако постају њени носиоци и материјални елементи светих Тајни, као и свете одежде и сасуди, свете иконе и свете мошти.

Црква наглашава такође, на основу искуства и учења Богом просвећених и обожених људи, да Свето Писмо, састављено од слова упућених вернима, у оквирима светоотачког Предања, на њихово спасење и усавршавање, слова која предају појмовима дејства Логоса пре и после Његовог оваплоћења, као и дела и мисли пророка, и апостола и светих, - треба да буде што и потпуније изражено и у иконама, којима

су верни дужни да одају поштовање, како би се преко њих свето запечатило и урезало у њиховом сећању. Колико год је неопходно за спасење и усавршавање верних Свето Писмо и символ крста и Христових страдања, као и материјална страна за св. Тајне, исто толико су нужне и свете иконе и свете мошти, за поуку, угледање и освећење верних.

Без њих је немогуће узићи уз степенице савршенства, јер је основа човековог спасења непрестано сећање на Бога, на Његову силу и вољу, Кроз Христа, у животима пророка, апостола и светих. Свете иконе и свете мошти светих, потстичу на непрестану љубав, поклоњење и одавање почасти насликаним првообразима и преко њих на обожавање, љубав, и оданост Христу, Богу Оцу и Духу Светом; и оне помажу зацарење у душама верних Христоподобне побожности, тим непрестаним сећањем на Њега, на св. Богородицу и на светитеље.

Основа православне уметности је, као што рекосмо, аскетска и  херојска усмереност према Обожењу. Она је у пуној сагласности са духовном и историјском стварношћу, и никада резултат фантазије и маште уметника, као што је то случај са уметношћу франачколатинске традиције, која је нажалост извршила знатан утицај и на православне последњих векова, како својим богословљем, тако и архитектуром, иконографијом и музиком.

Имајући увек пред очима виђење славе Христове на Дан Господњи, Свето Предање има за прву бригу старање о припреми верних за тај последњи Дан, како би то боговиђење било за њих Обожење а не пакао. Сем тога, Предање освећује успут све оно што је пријемчиво за Христово освећење, као нпр. политику, економију, просвету и уопште културу и сав свакодневни живот људи. Црква се моли и ради на народном благостању, миру, здравој пољопривреди итд.

Христос, Богомајка, светитељи, - сви они имају живо интересовање и бригу за све народне потребе, личне, породичне, друштвене, и пружају стварну помоћ кад год им се верни за њу обрате. Зато су неразумни они који покушавају да ограниче Христа, Богородицу и светитеље, заједно са подвижницима и свештенством, тј. да ограниче Цркву и њен живот и рад само на "небеско" и "култ".

Природа Цркве и њено дело је свеобухватно и свепрожимајуће. Отуда тако велики и тако очевидни утицај подвижничко-херојског духа Православља у предањима свих православних народа. То се јасно огледа и на народној музици и на играма, јер код тих уметничких остварења и израза народне душе, не постоји хедонизам и страстољубље, не постоји "екстаза" исламских традиција, нити женственост и еротизам европског предања.

Но, изгледа, једино што нам је данас преостало од непатворене хришћанско-ромејске културе, то је Црква и њена уметност, и њен језик. У свему осталом потомци Франака су успели да нас полатине. А ми у нашој недотупавности топло благодаримо Европу због тог убиства у нама ромејско (византијско) - православних уметничких и духовних предања. Као да у дубинама наше психологије новијег времена, постоји нека демонска одлука културног самоубиства, просто из разлога што нам тешко пада духовна одговорност всфења. Тражимо и задовољавамо се новцем, уживањима, колима, сексом, и свим другим што је томе слично, што сматрамо да је добро код Европљанина и Американаца.

Све је то неизбежна последица систематског искорењивања код нас и борбе против подвижничког идеала Православља, који је тако снажно изражен у православном монаштву. Ромејско (=византијско) - хришћанска култура се свела код народа на оданост иконама и моштима светитеља. Богословско и философско и социолошко поимање народне оданости богоносним и обоженим људима, скоро да је исчезло код површне и од свог корења отуђене наше интелигенције. Под утицајем ове опште атмосфере међу новијом интелигенцијом, чак многи од богослова европског типа заузели су презиран став према светоотачком Предању и монаштву, и постали самозвани "спасиоци" Православља, сматрајући, као и остала интелигенција, да су Богом призвани да просвећују своје саотечественике цивилизацијом и теологијом франачких духовних потомака.

Несумњиво, понирање у православно догматско богословље и духовни живот, захтева не ропско настројење духа, већ послушност Христовом ауторитету, и ауторитету пророка, апостола и светих. Ова добровољна послушност до смрти, ради задобијања истинске слободе, ради уништења страха од смрти и превазилажења саможиве љубави, основна је тајна јунаштва православне душе и православне културе. Предање обожења сједињује на органски начин ауторитет и смиреноумље, постижући тиме херојство и племство духа. То и јесте управо разлог да православна увереност у поседовање истине нема ничега заједничког са националистичким или црквеним егоизмом и гордошћу. Зато му је одувек био туђ и онај дивљи и нечовечни феномен "свештене" франачколатинске инквизиције, доренесансног и постренесансног типа, настао из спреге интелектуалистичког и дијалектичког догматског метода Августина са франачколатинском догмом о непогрешивости; то је брак из кога се родио безумни ауторитет егоизма и гордости. Резултат му је био средњевековна западна инквизиција са убијањем јеретика и поробљавањем јелинске философије и богословља категоријама варварских освајача западног дела Римског царства.

Ако се и православни богословски метод схвати као интелектуалистички и дијалектички, онда би реч "тачно", у класичном догматском делу св. Јована Дамаскина "Тачно изложење православне вере", био доказ пишчевог егоизма и гордости. Међутим, с тачке гледишта богословља утемељеног на Обожењу, наслов овог дела сведочи и открива на смиреноумљу засновано достојанство и отменост обожујуће се и обожене душе. Јер онај који постане чедо обожених пророка, апостола и светаца, који поседују апсолутну увереност у њихово учење о Богу, благодати, оваплоћењу, Цркви, духовном усавршавању и Суду, постаје истовремено и заједничар њиховог господства и достојанства; зато је искључено да ће се он икад ропски потчинити теолошким и философским струјањима, на машти и фантазији заснованим. Он је увек и изнад света - реалиста, а никад романтичарски фантаста. С тачке гледишта светоотачког Предања, смешно је и помислити да један прави богослов може постати духовни послушник неправославних учитеља, а још смешније сматрати да се код њих може научити богословском методу. Тако нешто могу да тврде само они којима је непознат на Обожењу утемељени богословски метод обожених људи Божјих. Факат је, да што се тиче теолошког образовања, Православље се налази данас у врло опасној ситуацији, јер оно онакво какво је, има врло мало везе са богословским методом Светог Писма и Светог Предања. Трагичност, међутим, није у томе што нам недостаје отменост и достојанство Отачког Предања: трагичан је недостатак најелементарнијег осећања недостатка тога достојанства.

 

 

Са грчког:

јеромонах (сада митрополит) Амфилохије

 

 преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 41-65

 

 

^