Свето Писмо живи једино у Цркви

Архимандрит Рафаил Карелин

 

 

Свето Писмо – то је основа вере и живота хришћанина. Нови Завет – то је глас Христа и Његових Апостола, оваплоћени у рукописима, глас који продужава да се чује у васељени за све народе.

Апостоли и Пророци су се налазили у стању богонадахнутости, када човек, не губећи своју личност и индивидуалност, постаје способан да преда неизрециве речи Божије кроз људску реч.

Преводиоци Светог Писма помоћу подвижничког живота морају да се налазе на једном духовном таласу са Апостолима и Пророцима, да би интуитивно осећали дубину сваке речи Светог Писма и наћи у руднику свог језика, као златни грумен, најближи еквивалент тој речи. Да би превео Библију треба живети сагласно Библији, треба се налазити у благодатној атмосфери, где човек тајанствено долази у додир са библијским догађајима, то јест, у Цркви.

Древни преводи Библије, Септуагинта, преводи на словенски језик Методија и Кирила, на грузијски – Јефтимија и Георгија Светогорца били су урађени од људи светог живота. Осим смисленог значења (семантике) текст Светог Писма садржи у себи посебну духовну силу, која делује на срца људи.

Свето Писмо је у преводима тих Светих сачувало духовну силу, пре свега зато, што иако су они били раздељени растојањем и временом, али по духу и животу били су блиски Апостолима и пророцима. Човек, који не исповеда Православље (укључујући и старозаветно Православље) и у свом животу не испуњава заповести Библије, на основу једне спољашње, филолопке анализе и лексикона, не може наћи и изабрати из десетина синонима потребну реч. Он ће бити попут слепца који прстима прелази преко слова, не видећи речи. Зато за нас огромно значење имају древни преводи, у том делу, преводи великих Атонаца и два солунска брата – Просветитеља Словена. Сматрамо основом за библиолошки рад Септуагинту – превод седамдесеторице и његову храмовну традицију.

Већина протестантксих конфесија и секти види главни задатак библиологије у изучавању древних рукописа Библије и текстуалном сравњењу једних са другим, ради сачињавања једног заједничког извода. Главним критеријумом за такав рад, служе древни рукописи и количина текстуалних слагања. Православље сматра, да се као главни услов за очување текста јавља његова богослужбена употреба, кроз које се остварује непрекидност традиције.

Протестантско–рационалистички принцип реконструкције текста, путем састављања изводног текста из сачуваних древних рукописа, сматрамо недовољним из следећих разлога. Већ у Апостолским временима су се родиле јереси гностика, евионита и других, које су се служиле апокрифима и ради својих конфесионалних циљева изопачавали текст Светог Писма.

У двадесетом веку у Египту, била је откривена библиотека једне од гностичких школа, која је садржала заједно са делим гностика, изопачене исечене текстове Јеванђеља, тако да древност није адекватна истини. Лаж и заблуде су универзалне појаве као и грех, који је срођен са човечанством од самог почетка његовог земног живота. Што се тиче количине рукописа, као критеријума истине, то је овде принцип традиције замењен принципом казуалности, то јест, случајности. При томе, пропада свака увереност у резултат, задобијен од претходног рада. Нови налази могу да избришу претходне потраге или да их ставе под сумњу.

Колико год чудно, али нађени древни рукописи тешко да су имали богослужбени значај, јер се иначе не би могли физички сачувати. Рукописи, који се налазе у постојаној употреби кроз одређени период, овештају, оштете се и требају замену. Ако се можемо тако изразити, веће шансе на опстанак имају рукописи који из некаквих разлога нису имали широку употребу, то јест сматрани су у нечем неприкладним за богослужење (неправилности, дефекти, скраћивања).

Ако ви отворите сопствену полицу са књигама, видећете, да се у бољем стању налазе оне књиге, које нисте читали, а да су највише оштећене и доведене у оштећење надраже књиге и уџбеници, којима сте се постојано користили. 

Протестанти су задали себи циљ да рестаурирају древнохришћанску заједницу, али је тај покушај претрпео крах. Били су створени мисаоним путем на основу одвојених извода и фрагмената десетине модела, који су се показали беживотним, али су поделили сам протестантизам на мноштво школа и струја.

Саздање изводног текста открива широко поље за волунтаризам – субјективни прилаз и еклектизам – сједињењем фрагмената, извучених из целине. И у једном и у другом случају посао ће зависити од конфесионалности и личних симпатија истраживача.

Врхунац бездуховности јесте покушај да се том делу привуку компјутери. Компјутер ради по програму, који су саставили људи. Ко може уложити у компјутер, који ради над библијским текстовима, религиозни доживљај и осећање свештене поезије, без којих ће се библијски текст претворити у новинске стубце?

Карактеристично је да су јеховини сведоци направили сопствени превод Библије, под називом „Свет нових превода Светог Писма“, који, будући лишен мистичке дубине и духовне поезије, звучи као судски акт или протокол. Тај изводни енглески текст они желе да учине универзалним обрасцем за преводе на националне језике и постепено да уведу тај текст у свеопшту употребу, то јест, отети људима Библију и заменити је другом.

Јеховисти не прихватају чак ни скраћени протестантски кодекс Новог Завета. Места, која не одговарају њиховом учењу, они објављују, или као неправилне преводе или лажним ставкама – интерполацијама. Тако они одричу аутентичност седмог стиха, пете главе Прве Посланице Јованове, говорећи да је одсутан у древним рукописима.

Прво, рукописа те посланице је остало веома мало, да би се чинила такве одлучне генерализације.

Друго, овде постоји фактичка нетачност, јер се указани стих налази у старолатинском преводу.

Треће, већ су у древна времена постојале скраћене варијанте књига Новог Завета.

И четврто, тај стих собом представља органски део саме Посланице: „Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово Троје је једно... и троје је што сведочи на земљи: дух и вода, и крв; и троје је заједно“ (1.Јов. 5:7-8).

Овде је карактеристичан за библијски језик паралелизам, који се широко употребљава у овој посланици Јована Богослова, а такође и богословско-поетска сличност.

Форма дистиха среће се у Причама Соломоновим, у књизи Јова и другим књигама Светог Писма. Понекад се паралелизам дистиха појачава стилистичком и смисленом симетријом. У датом стиху је такође подвучена симетрија у бројевима 3 и 1, који се садрже у сваком полустиху.

Смисленим центром тог стиха се јавља проширено учење о Триипостасном Божанству, које има своју динамичну сличност на земљи у Тајнама Цркве. Неретко, Свето Писмо условно позива свештену поезију, али при томе, треба памтити да су у древности поезија и проза стајали један поред другог, ближе него у савременој нам епоси. Стилистички паралелизам је био присутан како у поезији, тако и у прози.

Дејство происходи у два плана: небеском и земном. Без седмог стиха се разрушује сама структура мисли и ритмика језика: реч осмог стиха „и на земљи“, показују се као сувишним и онда остаје само једна половина двостиха. Тај стих се садржи не само у Библији, коју користе Православни, већ и они који припадају другим конфесијама, које су се одвојиле од васељенске Цркве. Ако би то била ставка каснијих времена, то би таква чињеница била немогућа.

Од древних времена су против Цркве са гневом иступале јереси и секте, али није познато, да су они укоравали Цркву у фалсификовању библијског текста. Богослужбена традиција чува текст, јер га слушају људи различитих покољења.

У том смислу јерархија и мирјани заједно чувају црквене догмате, обреде и Библију. Многи људи су знали цео Нови Завет наизуст, а неким манастирима то је било прописано уставом. Измена у тексту би изазвало немир као неко новачење. По речима Светог Василија Великог, новачења у Цркви стварају расколе. Библија се јављала као обавезна припадност храма.

Фалсификовати њен текст у свим општинама, које се налазе на огромној територији, тешко је могуће, тим више у то време, када није било штампаћих машина, и сваки рукопис Библије је представљао собом дугогодишњи напор за преписивача. Листови Библије су били темељно проверавали и само након тога се допуштало да уђу у богослужбену употребу.

Што се тиче седмог стиха у Првој Посланици Јовановој, који је несместив са учењем јеховиста, он садржи у себи сведочанство о јединству Христа са Својим Небеским Оцем, који се налази и на другим местима Новог Завета, посебно у тридесетом стиху, десете главе Јеванђеља од Јована: „Ја и Отац једно смо“ (Јован 10:30).

Треба рећи, да се у самој Православној Цркви, обновљенци и екуменисти старају да подрију ауторитет постојећих превода Светог Писма, како словенског, који је постао канонски, тако и синодалног, освећеног традицијом. Под видом исправке, обновљенци желе да у текст унесу своје измене. У преводима на руски језик учествовала су таква високодуховна лица, као Свети Филарет митрополит Московски, који је превео Јеванђеље од Јована.

Сада преводилаца таквог нивоа нема. Могуће је, да у руском тексту постоје нека несавршенства, али ако се предузму да га исправљају, онда ће са болесним палцем, одсећи и целу руку. Цар Соломон је писао: „... време разбацати камење и време сабрати камење“; а сада је време таквог духовног опадања, да је најбоље, што се може учинити – брижно чувати духовне ризнице, које су дошле до нас као наслеђе из претходних векова.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/newstrs/133/1.html

 

 

^