Гледати горе

 

Свето Писмо и дела Светих Отаца, Житија Светих, црквене службе – све то има за циљ не наш свакодневни, мирјански живот, већ указивање пута ка небу. Ако ми усмеримо наше погледе ка том високом циљу, ми ћемо задобити ту ревност, т.ј. способност да видимо нешто више од рутине мирјанског живота, која покреће чамотињу, онемоћава, присиљава на падање духом и не води никуда.

Те ствари – ствари највишег поретка: црквене службе, приче људи, који су пребивали у другом свету, вративши се у живот после смрти; Житија Светих, дела Светих Отаца, Свето Писмо; тумачења Светог Писма од Светих Отаца (они се одликују веома великом дубином) – све то у нама буди ревност, само ако имамо искру љубави Божије у нама самима. Ми хоћемо да у таквом стању останемо постојано, да би задобили Небо.

Али та ревност не мора бити страсни порив, који ће потом испарити. Она мора бити у стању да се продужује. А за то, мора јој бити придружена умереност, која происходи из нечег веома дубоког, оног, што Преподобни Серафим назива „ОДЛУЧНОШЋУ“. То јест, ревношћу, која је постојана и која се продужује, представљајући неку, тачку, која постојано присуствује у вашем животу.

Она вас тера да идете напред и у случајевима неуспеха, зато што осећате нешто највише, нешто, ка чему ви стремите у садашњем тренутку – нешто, независно од ваших расположења и мишљења; нешто, што сте дужни да стално имате. Оно је ваша решеност да достигнете небеско. И та решеност, или боље рећи, та ревност, поставши одлучношћу, мора бити постојана, то јест, нити узлетати, нити падати, и не сагорети.

У свему што се дешава, морамо гледати највишу страну, т.ј. духовну. Зато што ако будемо гледали час вишу, час нижу – ићи ћемо ка врху, па ка дну. А нижа страна је веома јака. Она може да делује (и ми то видимо у примеру Житија Светог Патрика у златном веку хришћанства), чак кроз епископе, т.ј.  управо кроз оне, који, како се претпоставља, у првом реду, морају бити  предводници своје пастве ка Царству Небеском. Али они могу деловати директно у супротном смеру – зато што су и они људи и могу да потпадају под власт области греха.

Они могу бити они, који деморализују, кој узрокују да се пада духом, онемоћа, разочаравају људе и отклањају их од Истине. У наше време, ствар стоји, наравно, још горе. Зато, ако ми повремено будемо гледали горе, а повремено доле, правити један корак напред, а један назад, а затим један напред – два назад, никада нећемо прићи вратима Царства Небескога. Прочитаћу вам интересантни цитат из књиге Авве Доротеја, коју смо недавно читали у храму и која помаже да схватимо гореречену мисао:

„Добро је, браћо, као што вам увек говорим, да свако дело полажемо на Бога и говоримо: ништа не бива без воље Божије; али наравно Бог је знао, шта је добро и корисно, и зато је тако учинио, иако би ово дело и имало некакав спољашњи разлог. Например, могао би рећи, да сам јео храну са странцима и неколико пута себе понудио, да их угостим, али тада је мој желудац отежао, добио сам оток на ногама и од тога постао болестан, (могао бих навести) и друге различите разлоге, јер ономе ко их тражи, нема недостатка; али најпоузданије и најкорисније је то, то би рекли: заиста је Бог знао, шта ће бити од користи мојој души и зато се оно тако и десило. Јер од свега, што чини Бог, нема ничега, што не би било добро, него је све веома добро (Пост. 1:31). И тако нико не треба да се жалости због онога што се дешава, него све, како рекох, треба да полаже на Промисао Божији и да се теши.“ (Поуке Авве Доротеја, поука XII).