Не бити слеп

 

Све то даје могућчности да се учине неки практични закључци у вези тих квалитета, који су неопходни за то, да би духовни живот био стваралачки и плодоносан.

Као прво: морамо умети да видимо ствари таквима, какве оне јесу, т.ј. да не будемо слепи, да не делујемо и да не живимо слепо, не мислећи о томе, шта се догађа у свету.

Морамо знати, да постоји таква појава, као одступништво. У свету има много таквих људи, који себе називају Хришћанима, али се потпуно разликују једни од других, често се налазе у непријатељству један према другом и према нама. И зато је немогуће говорити – сви се налазе на истинском путу, путу спасења! Из историје знамо, колико мноштво изопачења, погрешних погледа, неправилних деловања се пријањало Хришћанству.

Сведоци смо ужасног револуционарног покрета у савременом свету, т.ј. покрета, апсолутно туђег Хришћанству, чијим циљем се јавља све-светска империја атеизма, чији је првовесник комунизам. При томе, тај покрет има места не само међу неверујућима, и не само међу неправославнима, већ и међу самим Православним.

Гледајући око себе, видимо да су многи Православни просто, у потпуности земни и не мисле о високој страни своје вере. Они се према њој односе, као према нечему што се самим собом подразумева. Они као да говоре:

„У нашој религији све установе се догађају аутоматски, увек негде има свештеника. Ако га нема у једном граду, биће га у другом. Код њега су Тајне и Свето Причешће. Ми ћемо просто поћи к њему и добити све, што нам је неопходно. Затим ћемо се вратити кући. Ето и све... наше религиозне потребе се тиме задовољавају.“

Читајући о животу хришћана у прошлости, видимо, да се то није сматрало довољним, чак и код најпростијих верника. Они су увек чинили нешто преко тог аутоматског нивоа. Устајали су веома рано ујутру. У сваком селу су се савршавала свакодневна Богослужења. У четири, пет ујутру почињали су Часови, људи су устајали и ишли у храм свако јутро, а вечером – на вечерње Богослужење.

Читајући многа Житија Светих, сазнајемо, са каквим су осећањем, они у детињству слушали црквена звона. Ако би дете пројавило посебну ревност према Богу, то би оно, прво устајало ујутру и будило родитеље да би ишли на службу. Ако отац не би могао да иде, јер је морао да ради у пољу, дете би будило мајку и ишли би у храм. Понекад би ишло само.

Тада је целокупна атмосфера била прожета црквеним. А наша атосфера је прожета световним. У целом свету, налазимо веома мало таквих места, где би се држала свакодневна Богослужења. Људи се одвикавају од саме идеје неопходности свакодневних црквених служби. И ево у виду свега тога, сусрећемо се са феноменом огромним по важности: посветовњачени однос према животу самих оних људи, које се налазе унутар црквене ограде.

Морамо посматрати ту појаву реалистично – таквом, каква је она заиста: то и јесте одступништво, изопаченост, зло, демонска активност и посветовњаченост у толиком степену, у коме оно раније никада није постојало у историји света. Све је то анти-духовно, анти-Православно. Све то води надоле; и оне, који иду тим путем, не приводи ка спасењу.

И ево, оцењујуће све то трезвено, морамо правилно повести борбу са злом и за то треба правилно бирати поље битке. Свако мора научити да познаје, како и где да води та борбена дејства.

То је веома важно, зато што је веома лако у почетном стадијуму потпуно сићи са пута, случајно сусревши се и прочитавши књигу, у којој се говори о духовном животу, о исихазму и томе слично.