Разум Отаца

 

Веома је тешко у наше време устремити поглед ка Небу, из тешког терета, мртвог терета окружујућих мирских ствари. Али чак и са невеликом борбом, ако се она само води са постојаношћу, код човека почиње да се формира, од световне тачке гледишта, потпуно други пут деловања.

Било која духовна активност, која може да се пројави у условима нашег времена, било која  православна мисионарска духовност, апостолство, итд. мора да буде заснована на таквом схватању живота.

Мора се заснивати на томе, да би пре свега дефинисала шта Бог од нас жели, пре свега гледати горе, на највишу страну, на оно, чему су учили Свети Оци и само после тога – доле, на практична средства, на финансијске проблеме, чак на такве ствари, као болести, зато што се болести увек шаљу ради наше користи и ми морамо научити да их њих извлачимо користи.

Онај, ко не може тако мислити и поступати, тога ће терет да обори доле, посебно у нашим данима, и ако се човек буде освртао назад, и пре свега буде гледао на људе, увидеће, да 99% њих хоће да га повуку доле, јер они имају своје проблеме и своје страсти, њихове исповести тешким теретом га вуку надоле.

Ако ова страна живота постане за човека превише важна, она ће га једноставно вући уназад и он неће бити у стању да води људе ка Небу.

Зато се разуме, да свештеник или духовни наставник, било које врсте, мора пре свега да приведе к Небу себе самога, а затим већ друге, устремљујући свој поглед ка другом свету. Морамо себе обратити ка том другом свету и формирати мишљења о њему, јер ми владамо самом том ризницом -  виђењем и разумом Отаца, који су помоћу њихових Дела, сада у великом делу доступни читаоцу енглеског говорног подручја.

У недавна времена имали смо тако велике Оце, попут Епископа Игњатија Брјанчанинова (+1867), који је био један од најпроницљивијих обличитеља одступништва и један од најбољих тумача Светих Отаца.

Неопходно нам је схватити њихов језик, схватити њихово виђење света, зато што је то Православље. Наравно, Православље не трпи промене из дана у дан, из века у век.

Проучавајући свет протестаната или римокатолика, видимо, да неки духовни писци застаревају. Затим они могу поново ући у моду; а други – изаћи из ње. Тако очигледно произилази, јер су они повезани са световним стварима, које импонују читаоцу и у неком одређеном периоду времена, прецизније, импонују духу времена.

Не стоје тако ствари са Делима Православних Светих Отаца. Како постајемо, у пуној мери причасни Православном, хришћанском погледу на свет – просто говорећи, хришћанском погледу на свет – које нам је од Христа и Његових Апостола предано до данашњег дана, тада све постаје савремено.

Читате некога, например, Светог Макарија, који је живео у пустињи Египта у 6. веку и он се непосредно сада обраћа вама и за вас. Услови његовог живота били су нешто другачији, али поред тога, он се обраћа вама на вашем језику.

Он се креће тамо, куда и ви идете; он такође, као и ви, гледа на окружење,  код њега су иста искушења и падови, као и код вас, и у њему нема ничега, страног вама. То исто је могуће рећи и о другим Оцима од древних времена до нашег века, као например, Светог Јована Кронштатског (+1908.).

Сви они говоре на једном језику, на језику једне и исте врсте – на језику духовног живота, у који ми треба да проникнемо. Када ми то достигнемо, тада се можемо спасити; и још више, сагласно речи Преподобног Серафима: „Стеци смирени дух и хиљаде око тебе ће се спасити“.

Није на нама да разматрамо, да ли ће се око нас спасити хиљаде. Наше дело је – стицање духа смирења – Светога Духа, а остало препустимо Господу.