Услови савременог живота

 

Разуме се, за све то постоје одређени разлози. Услови живота у савременом свету се веома разликују од оних, којих су били у прошлости. Сама појава одступништва, појава отпадања од Истине, састоји се у томе, да људи не могу свеже примити Благовест. Већ су слушали о њему, и у њима постоји предрасуда против ње. Зато ће се, мало ко од њих, послушавши проповед Православља, обратити њему.

Друга, карактеристична црта духа времана, различита од прошлости, јесте атмосфера Мики Мауса. Озбиљност – то је оно што одсуствује у духу времена. И то одсуство озбиљности је ушло у навику и у начин живота. Зато, људи, опраштајући се један са другим, говоре: „Опусти се, не оптерећуј се“. То значи: ослаби се, односи се према свему лакомислено. Овде ничег важног нема. Шта год да се деси – не примај близу срцу. Раније су људи, праштајући се, говорили: „Нека Бог буде са тобом“. Реч „Збогом“, и потиче од речи „Бог“.

Омладина нашег времена је загушена фантастичним светом телевизије. Парк Мики Мауса се назива и земљом Дизнија (Disneyland, Disneyworld).

Сав наш духовни живот а такође и религиозни погледи потпадају под дејство те атмосфере. На Флориди живи један врло поштен, врло озбиљан протестант-фундаменталиста. Он поседује велики део земље управо у суседству Дизниленда. Он има намеру да изгради на тој земљи грађевину сличну Јерусалимском Храму, да би одвукао посетиоце Дизниленда од световног и привукао их ка духовном, али он то чини на том истом нивоу.

Посетиоци ће се расејати и овде и онде, овде ће бити нешто слично оним чудесним замковима, које су они видели у Дизниленду. Сва та атмосфера – сва та нереална атмосфера – није само у духу времена, она је ушла и у наше домове. Она има утицај на то, колико се озбиљно узима живот; на то, како се деца васпитавају. Међутим, деца се уопште не васпитавају.

Сама идеја, да је неопходно васпитавати их, да је неопходно подизати их у одређеном духу и на одређеним принципима – сама та идеја одсуствује. Они се сами васпитавају, пролазећи кроз све утицаје света који их окружује и као последица, добија се нешто веома неозбиљно. То је главни разлог, зашто, када деца одрасту, многи од њих просто силазе са ума, прилазећи разним дивљим и ужасним религијама, постају наркомани, преступници и чине мноштво безумних поступака.

У детињству нису имали додира са са земаљском истинском реалношћу, ни у погледу духовног живота, а једноставно ни у односу према томе, како проживети дан за даном. То је један од главних разлога, који чини наш живот различитим од прошлости и много тежи за духовно делање.

Као други разлог, јављају се савремени услови удобности, који, несумњиво, воде ка обезличењу, обесчовечењу и побуђују људе не да брину један о другом, већ о одећи, машинама и условима за удобност. Сама идеја телефона означава да ви можете веома брзо ући у контакт са човеком, да би пренели неку вест – и у томе такође постоји моменат обесчовечења. Ако вам је неопходно проћи велико растојање, да би се видели са човеком, тада ће стање ваше душе бити другачије, него када просто изаберете број телефона.

Све ово разликује наша времена од прошлих и веома отежава духовну активност – било то апостолство, мисионарска делатност, једноставни, обични духовни живот мирјанина, монашки подвиг...

Постоји још нешто у атмосфери нашег времена, што ми, Православни, треба да имамо у виду – то је сила Предања. Односно, ако сматрамо да се све, што нам Црква пружа, јавља завршеним, довољним по себи, самодовољним, да не потребује са наше стране никакав напор, т.ј. као нешто, што можемо примати као нешто, што се само по себи подразумева. Заиста, такав однос ће нас духовно убити, јер све није високо, захтева борбу, захтева напор за достизање.

Ово је један од разлога, зашто савремене удобности воде ка обезличавању. Навика да се све у свету чини више удобним, лишава свет елемента борбе, који се јавља као одећа живота.

У виду свих горепоменутих разлога, атмосфера савремености јавља се за духовни живот угњетавајућом. Давно, још у време Вилијема Батлера Јејтса – пре 75 година – сви ти услови су већ били формирани и семена засејана. Двадесети век није донео скоро ништа ново.

Он је само у дејство пустио механизме, конструисане и постројене у осамнаестом и деветнаестом веку. Као последица – нама већ не остаје ништа да учинимо. Све се већ завршило. И то у нас усељава осећање безнадежности.

Вилијем Батлер Јејтс, дубоки ирски песник, је овако писао у својој поеми „Други Долазак“:

 

„Ево сокола, који широко кружи,

не види знак власникове руке,

тако спор, но беспоштедно одан,

иде да уништи све и осећај мисла је изгубљен.

Анархија је пуштена на свет.

Ишчупана је веза породичних веза,

Невиност није светиња за глуве,

Навикнуте ка свим видовима безобразја,

достојни не виде смисао живота,

распусни ка свом гробу се вуку.

Тако очигледно је постало нешто.

Други Долазак – далека вечност.

Други Долазак – те речи,

Језик не говори, и скрива им смисао,

У некаквој глупој и бесмисленој шали,

Када ме уплаши ужасни лик:

Усред песка, након проласка дубина векова,

Достигнувши и до садашњег века,

Лав камени са главом човека,

Поглед пуст и немилосрдан као у сунца...

И као кроз страшни сан,

Видим – покрену се,

Померајући споро бедра,

Бацајући сенку над равним градовима,

Пустим и беживотним песком,

И душу ми пуни тескобом...

 

.............................................................................

 

У покретном сну је био звер,

Али камен је био тајна подлога,

И ево сада, немилосрдан и нем,

Јури тај звер – да се роди у Витлејему.

 

Ово је пример реалног погледа на живот: најгори људи се просто урањају у греховни живот, а најбољи губе смисао живота, због одсуства духовности. Нема се више чему стремити; све је одузето; материјализам слави победу, нема наде за свет и „звер... јури да се роди - у Витлејему“ – виђење Антихриста.

Свет безнадежно стреми надоле, и нема наде, да се заустави то стремљење.