„Потом дође Исус и ученици Његови у јудејску земљу, и ту бирављаше са њима и крштаваше. А и Јован крштаваше у Енону близу Салима, јер ондје бјеше много воде; и долажаху те се крштаваху. Јер још не бијаше Јован бачен у тамницу. Тада настаде распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења. И дођоше Јовану и рекоше му: Рави, онај што бјеше с товом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава и сви иду Њему. Јован одговори и рече: Не може човјек ништа примати ако му не буде дано с неба. Ви ми сами свједочите да рекох: Нисам ја Христос него сам послан пред Њим. Ко има невесту Женик је, а пријатељ Жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу Женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем. Који одозго силази над свима је. Који је са земље од земље је, и од земље говори; а који долази с неба над свима је. И што је видио и чуо, то свједочи, и свједочанство Његово нико не прима. Који прими свједочанство Његово, потврди да је Бог истинит, Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку. Ко верује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему.“

 

(Јован 3:22-36)

 

Велики Претеча, први сведок о Богочовеку и прави Апостол Његов, мора да брани Господа Исуса од слабости својих ученика. Њих збуњује и онерасположује, и у завист доводи што Исус крштава. И они са болоом говоре своме учитељу: „Рави, сви иду к њему“ (ст 26), а тебе и нас са тобом, већ напуштају. А рави гледа Исуса и његова дела с неба, са висине његове божанске мисије у свету: Не може човек, такав човек као што је Исус, узимати на себе нешто ако му не буде дано с неба. Он је сав с неба, и посао који врши – сав је с неба. Ја само толико пута и пред вама сведочио за себе и за Њега: „ја нисам Христос, него сам послан пред Њим“ (ст 28). Зар нисам сведочио да је Он – Син Божји, Христос = Месија? Моје је то, само то, да Њега покажем свету; и кад Њега покажем свету, Њега – Сунце, шта ће онда моје и ваше свећице? Ко пали свеће када сунце блиста на земљи? А сада још и хода по земљи. „Радост моја испуни се“ (ст 29)

Месија је дошао, Он је ту, у свету, а ја сам само слуга Његов. О! И каква радост: „пријатељ“ Његов. Он је дошао у овај свет као небески Женик по Небесту; а Невеста је Црква којом ће Он спасавати људе од греха, смрти и ђавола. Ја сам пријатељ Његов који то објављује свету „који стоји и слуша Га и радошћу се радује гласу Женикову“ (ст 29).

Он је тек почео своје огромно богочовечанско дело, које има да узрасте у све бескрајности божанске као ниједно дело људско на земљи. Зато: „Он треба да расте, а ја да се умањујем“ (ст 30).

Све што је људско треба да се смањује пред Њим, повлачи, смирава, у пепео претвара због свеопште греховности људске. Њега чини бескрајно великим и недосежним Његова безгрешност, а нас људе, све људе ини бескрајно малим наша грешност. Нико од људи није велики пред Њим. То је сазнање и осећање „највећег између рођених од жена“. Зашто? Зато што је Он - сав с неба; а људи, сви су људи са земље и од земље. Све што је људско – заудара на земљу; све што је Христово – мирише на небо. Он долази „одозго“, а људи – одоздо, од земље. „који одозго долази над свима је; који је са земље од земље је, и од земље говори: који долази с неба над свима је“ (ст 31).

Ко је са земље, мали су видици и његових мисли, и његових телесних очију, и његових речи. А Месија = Исус долази с неба, види сву земљу као зрно песка, и зна шта јој треба. Када говори Он у ствари: сведочи о ономе што види и што чује, што види Својим божанским видом и што чује Својим божанским слухом: „и сведочанство његово нико не прими“ (ст 32); нико од оних што су са земље и од земље.

Али то сведочанство примају они који се добровољно смањују пред Његовим божанским величанством, који смерно признају своју људску сићушност и ништавност пред Њим – свевеликим Богом и Спаситељем. И тиме потврђују да је Бог истинит; у свима обећањима и речима, и делима својим; нарочито у свима обећањима, речима и делима Христовим.

Без Богочовека = Месије, нити је Бог истинит, нити човек. Јер без Њега, како би Бог могао доказати људима да је Он: Истина, Љубав, Правда, Милост, Доброта, Бесмртност, Рај, Живот Вечни? Без Богочовека, Бог је тиранија, а човек – сићушна играчка њена.

Људи „од земље“, говоре „од земље“; Исус Богочовек – „речи Божје говори“ (ст 34), јер је послан од Бога. У томе је сва разлика између човечијег и Богочовечијег. Нема речи Христове која није Божја, и у њој – сав Бог, сав Дух Божји: „јер Бог Духа не даје на меру“ (ст 34): „јер Бог Духа не даје на меру“ најпре Њему – Исусу=Човеку=Богочовеку, а преко Њега и свима људима.

Ништа Божије није остало што Бог није дао Богочовеку Исусу, ништа небеско, зато што је као Јединородни Син Божији у свему једнак са Богом Оцем и у свему послушан Њему. Јер Очинском љубављу Својом, Отац Себе, све Своје даје Сину, а Син Му исто тако свега Себе, све Своје узвраћа љубављу. “Јер Отац љуби Сина, и све даде у руке Његове” (ст 35)

Даде Му као човеку у Богочовеку, као савршеном човеку. Даде Му све: и небо и земљу, и човека и сав род људски, и спасење света и суд над светом. Зато што је Богочовек ималац свега Божјег, и што је Бог Син: што је људима донео, показао и дао сва савршенства Божја, све дарове Божје: "Ко верује у Сина, има живот вечни", још овде на земљи има; "а ко не верује Сина. Неће видети живота, него гњев Божји остаје на њему" (ст. 36).

Зашто неће видети живота? Зато што је сав, са свих страна опкољен и затворен смрћу, коју око њега и у њему луче греси, и претварају је у његову безпрозорну и бездверну тамницу. То значи: он се добровољно изједначио са грехом и злом, одбацио је све Божје; и на њему почива гњев Божји, јер је боголику слободу злоупотребио, и на грех употребио, не на божанско добро.

Нема живота где нема Бога и добра Божјег, где нема Богочоврека, јер је ван Њега – све сам псевдоживот, назовиживот, фалсификат живота, смрт која себе проглашује за живот, сенке и сновиђења које лудују и себе у лудилу проглашавају за стварност и јаву.

Стога, мртве душе су сви који у Христа не верују; они "неће видети живота", а камоли имати га.