„Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није вјеровао у Име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више заволеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости,

да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости,

да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена“

 

(Јован 3:18-21)

 

Љубав, не суд – то је сав Богочовек. Ту је и суд, али не суд којим Бог суди човека, већ суд којим сам човек суди себи. И то суди побуђен Христовом љубављу, Христовим човекољубљем. Јер шта је вера човекова у Господа Исуса, кроткога, благога и моногострадалнога Спаситеља? Ништа друго него човекова осуда својих грехова, своје палости и пропалости, своје смрти и смртности. Поверује ли човек у Богочовека, поверовао је зато и тиме што је осудио своје грехе и своју погибао, и помоћу Њега и Његове љубави спасава себе од геха и погибли. Ко пак не верује у Богочовека, већ је осудио себе на смрт, а тиме осудио себе и на пакао где је вечно цасртво греха и смрти. Тако је човек сам себи страшни и коначни судија: или вером у Богочовека стиче живот вечни, или неверјем у Њега осуђује себе на вечне муке.

То значе Спасове речи: „Који верује у Њега не суди му се; а који не верује већ је осуђен, јер не верова у Име Јединороднога Сина Божјега“ (ст 18). Јер Бог Логос = Светлост, дошавши на свет осветљава до дна свако људско биће, све његове тмине и дубине, и сваки човек може ун светлости Бодочовека видети свега себе: све грехе своје, све смрти своје, и у њима  и иза њих и сав пакао свој. А када људи и поред тога, и пошто сагледају сву палост и пропалост своју, одбацују Богочовека и сотају при својим гресима, одбацују Његову светлост и тиме сами остају при својој тами, онда су сами криви и за своју смрт и за свој пакао, јер су већма волели таму него светлост, смрт него бесмртност, пакао него рај. То јасно благовести Спас: „ово је суд: светлост дође а све, и људи заволеше већма таму неголи светлост, јер дела њихова беху зла.“ (ст 19)

Који год зло чини себи чиони, јер њиме одређује своју вечну судбу, њиме осуђује себе на вечну смрт, на већни живот у греху и злу. У ствари, нико другоме не може учинити зла, макар му убио и тело, јер само грех убија душу у човеку и баца је у пакао. Значи: само грех и јесте зло; само грех и јесте „човекоубица од искони“ (Јован 8:44) Грех пак човек чини из сластољубља, из грехољубља. А греховне сласти вуку и маме човека из греха у грех, из смрти у смрт, из пакла у пакао (Јак. 1:14-15). Кроз сваки своје грех човек повећава у себи грехољубље, јер се он грехом храни, јача и расте. А грехољубље увек мрзи све оно што му спречава и онемогућава греховне страсти. Грех мрзи врлину; зло мрзи добро; тама мрзи светлст. Отуда грехољубиви не трпе Господа Исуса: често неће ни да чују за Њега; и увек Га гоне, тајно или јавно. За сва времена истинита је реч Спасова: „Сваки који чини зло мрзи светлост и не иде к светлости да се не открију дела његова, јер су зла“ (ст 20).

Све док „зло чини“, док је „злочинитељ“, човек мрзи светлост, мрзи Бога, не иде к Богу, бежи од Њега кроз свако своје зло; јер свако учињено зло – удаљује од Бога; велико зло – удаљује га много – а  највеће – највише. Отуда правило: рђави људи не верују у Бога, мрзе Бога. Ако по каткад и не изгледају рђави, јер – или се тајно у себи боре против зла, или зло још није потпуно овладало њиховим срцем и сазнаањем, али и у том стадијуму они су добровољни кандидати за рђаве људе, за зле људе, богоборце и богомрзитеље. Јер је речено: „Сваки који зло чини“, сваки без изузетка, „мрзи светлост и не иде к светлости да се не открију дела његова, јер су зла“. (ст 20)

На супрот злу, које одводи од Бога стоји истина која приводи Богу, то бива када човек „чини истину“, твори истину, живи њоме, а не посматра је из далека као неку теорему, као неку логичку схему, као неки апстрактни логички појам. Истина се живи, доживљује, и само тако, и само тада постаје жива сила у човеку која га ослобађа зла и одводи Богу. По Спасовом Еванђељу истина је врлина која се твори, чини; „који чини истину“ (ст 21).

Као што сваки сунчев зрак води сунцу, тако и свака остварена еванђелска истина одводи Господу Христу, Који је оличење и вечност свих еванђелских истина, јер је Сам Спаситељ објавио ту чудесну благовест: „Ја сам Истина“ (Јован 14:6). А када се та Истина преведе у речи добија се Христово Еванђеље. Онда ове речи Спасове: „чини Истину“ значе испуњуј Еванђеље.

Свака испуњена еванђелска заповест и јесте „учињена“ божанска истина која одводи самој Свеистини: Господу и Богу Исусу Христу. Свака доживљена евнађелска истина орођује човека са Богом, потапа га у светлост Божију. И човек истином постаје светлост. Он творећи истину светли, јер су истина и светлост у Богу једно, као што су зло и тама у ђаволу једно, а и у човеку једно.

Ако си далеко од Бога „твори“ истину, и она ће те приближити Богу, Који је Сав Истина и Свеистина. „Ко твори истину“ воли Бога и све што је Божје, и живи и дела Богом и у Богу. Кроз творење истине човек „иде к светлости“: Богу; свим бићем својим он стално кроз истину путује Богу, Који је вечна Истина, бескрајна са сваке стране. Не твори ли истину, човек остаје у тами, не миче се из ње, јер му неодстаје силе која вуче к светлости, која „иде к светлости“. А када човек загледа у дела своја учињена еванђелском истином и ради еванђелске истине он види да су у “Богу учињена“, Богом учињена.

То значе Спасове речи: „А ко истину твори иде к светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“. (ст 21)