„ А беху неки Грци који беху дошли на празник да се моле Богу. 

Они дакле приступише к Филипу, који беше из Витсаиде галилејске и мољаху га говорећи: Господине!  Ми бисмо хтели да видимо Исуса.

Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип, опет казаше Исусу.

А Исус одговори им говорећи: Дође час да се прослави Син Човечији.

Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди.

Који љуби душу своју, изгубиће је, а ко мрзи душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни“.

                                                                                                                                           Јован (12; 20-25)

Али шта о Исусу чудотворцу мисли грчка мисао, грчки дух, грчка философија? И шта опет мисли Исус о грчкој мисли? Грци изјављују апостолу Филипу: „Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса“. Зашто?

Ето, ту су о Празнику у гомили света који слави Исуса чудотворца. Све је за њих то ново, нарочито – васкрсли Лазар. То грчка мисао не зна, нити може да схвати. То се противи јасним принципима аристотеловске „логике“. Али, шта ћемо са чињеницом; куда ћемо са живим фактом: васкрслим Лазаром? На њихову жељу Спас одговара тако, да заиста одговором решава главни проблем грчке мисли, грчког духа, грчке философије (стих  23 – 25).

Грчка мисао је сва антропоцентрична и антрополатричка, хуманистичка и хоминистичка; сва се аксиологија и критериологија може свести на софистичко руководно начело: „човек је мера и мерило свега“, човек је мера свију бића и свију ствари. Али, ето, грчка мисао нека примени то мерило на Исуса, на васкрслог Лазара. Е, то је нешто што грчка мисао не обухвата својом проблематиком; то је животни сектор који није ушао у њене логичке схеме и дијалектичке проблеме.

Живот је несравњено и шири и дубљи и безграничнији но што то грчка мисао замишља и зна. Главно је да је њено основно начело: уско, сувише људско, и стога – егоистично, самољубиво, саможиво; потпуно затворено човеком, његовом природом и том рационалном Рационалистичком; а онај главни део људске природе, који је небеског, божанског порекла није ни узет у обзир. А мора се узети, јер – ето Лазара васкрслог ту, па ето и Исуса, васкрситеља мртвих и чудотворца.

А Исус одговара Грцима и ако га они не питаше, на главну муку њиховог духа,  и то им одговара  “Син Човечији“, тј. као прави човек, који зна и осећа све муке духа људског, бића људског, коме ништа људско није непознато, већ који зна човека и све његово из свог личног, непосредног искуства.  Одговор Исусов поставља и тачну дијагнозу грчког ума и духа и даје једини, прави лек за његово исцељење: „заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“.

Дух људски, мисао људска, првенствено мисао грчка је затворена као зрно пшенично, затворена човеком, његовим егоцентризмом, антропоцентризмом који долази од антрополатрије: његовом аутаркичношћу, самодовољношћу, по начелу најубитачнијем за свако биће, од зрна пшеничног па до човека и анђела: Бити довољан самом себи. Које се убрзо претвори у неминовног близанца свог: бити задовољан собом.

То је начело смрти, сваке смрти; јер чим се једно биће затвори у себе, и собом, оно умире: тако зрно пшенично,  тако сваки цветић ако није отворен према осталој природи и не храни се њоме, онда вене и умире и умре; тако свака птичица, сваки инсект, ако се затвори у себе и остане при својој природи – гине, пропада, нестаје; тако и човек: ако се затвори у себе, у своју природу, у свој дух, у своју логику, у своју мисао; ако остане у својој природи и при својој природи, онда – суши се, вене, умире, сам остане; отвори ли пак тело према природи и узима од ње светлост, влагу, топлоту, ваздух, храну, пиће, онда – живи; тако и дух, отвори ли се према светлости духовној, и топлоти духовној, и храни духовној – Богу, и узима ли све то, онда живи широким и бесмртним животом, животом божанским.

Зрно пшенично све дотле остаје једно, тј. бескорисно и за себе и за друге, док остаје у свом уском егоизму, у границама свога бића; чим се реши да изађе из те смрти, оно отвара себе, жртвује себе, „умире“, рашчиња се и кроз њега прострује и уструје живи сокови земље, с  топлотом и влаге и светлост, и све остале животворне силе, и оно се оплоди, поново роди, улази у нови, шири, дубљи живот, и класа и раћа многи род. Значи: жртвујући себе, саму природу своју, оно је оплодило, обесмртило себе, јер је унело у себе безброј других сила које су га спасле саможиве и самољубиве умртвљености и увеле у нови, шири, бесмртни живот. Само када се убије самољубље, омогућено је развијање, оплођење „мртве природе“. 

Тај нам принцип живота важи и за људско биће у његовој целости.  Све док је човек самољубив, тј. саможив, затворен у себе и хоће да живи само од себе, у себи, за себе, он је уствари бесплодан. А чим пробије то буре самољубља и саможивости љубављу према другом, ближњем, Богу, он излази на нови живот, шири и дубљи: нове животне силе уструје у њега из спољњег света: и цело биће његово почиње да ради, узаври. Само кад човек душу своју подвигом вере посеје у Богу, онда се њено „зрно пшенично“  рашчиња,  „умире“, и кроз то умирање проклија у нови, шири, божански, бесмртни живот, јер из Бога уструје у њу бесмртне божанске силе, и душа „много рода роди“, тј. рађа бесмртне мисли, бесмртна осећања, бесмртна дела. Речју: она сва постаје бесмртна Богом, и зато способна да рађа из себе оно што је бесмртно, божанско, вечно, богочовечно.

Али први услов за то је: изгубити душу своју, омрзнути саможивост, самољубље, самодовољност, и заволети Бога, Богочовека и бити убеђен: само у Богу и само Богом човек је у истини човек, постаје бесмртан и вечан, тј. богочовечан; живот човеков је прави живот када се претвори у богоживот; и мисао – када се претвори у богомисао, и осећање – у  богоосећање; једном речју: када се васцело биће човеково претвори у богочовечанско биће.          

Онда постаје јасна свеспасоносна еванђелска благовест и мерило: човек је само човек Богочовеком; и Богочовек је мерило свих бића и свих ствари у свим световима. Онда, човек: Богочовеком и ради Богочовека воли људе као бесмртна боголика бића; а и себе воли само као боголико биће, а не себе – грехољупца и сластољупца.

Душа моја – сама за себе мртвац је, ако не оживи и не обесмрти себе помоћу богочовечанских врлина; без Бога њу не треба волети,  јер је она без Бога – само велика мука човекова; а Богочовека Христа треба претпоставити души својој као љубав мржњи, и онда ће тек човек правилно оценити себе, и почети живети правим еванђелским животом, који није ништа друго до вечни живот човеков у Богу, овде на земљи и горе на небу.

То значе Спасове необичне речи: „који љуби душу своју изгубиће је; а ко мрзи душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни“. Као што тело, зато што је од земље, мора да се храни земљом; тако и душа,  зато што је боголика, зато што је од Бога мора да се храни Богом, ако хоће да живи. 

Уобрази ли душа, и ако боголика, да је самостална, и довољна себи, тј. љуби ли само себе, она уствари губи себе, убија себе, а чим осети да је она без Бога ништа, и да ће умрети вечном смрћу ако се Њиме не храни и не одржава, она омрзне себе, не сматра себе низашто, већ сву вредност своју види у Богу и сву бесмртност, и сву вечност и сав рај.