О борби за веру данас
Блаженопочивши епископ Данило Будимски (Крстић)
После Другог светског рата наши емигранти, монархисти, по свом животном искуству и менталитету, по природи ствари нису желели да признају Патријаршију у Београду, поготову што је краљ био у емиграцији, а они су били његова војска. Раскол је почео кад је њихов канонски епископ самог себе растригао и њима су некакви Украјинци, можда самосвјатци, хиротонисали још двојицу тројицу. Зато њихова јерархија није била канонична.
То је био чисто политички раскол, који је касније било лакше превладати, јер у Србији није било никакве Декларације сличне оној митрополита Сергија, мада су србски јерарси били приморани на делимичну сарадњу с комунистима. Зато, кад је био изабран патријарх Павле, и кад је почео отворени рат против Срба који су повели католици и муслимани, монархистична емиграција је схватила да све политичке разлике губе значај пред неопходношћу да се опстане као православна нација. Патријарх Павле је рекао да он на себе узима политичке грехе емиграната, под условом да се они врате у Церкву.
Као што видите, ситуација у Руској и нашој Церкви веома се разликују. За нас је најважније увек било догматско јединство, Света Чаша, а затим канонска и политичка питања. Ако бих имао право на то, рекао бих: треба васпоставити догматско јединство. Загранични Синод може рећи Московској Патријаршији: опростимо једни другима све политичке грешке, ваше, под бољшевицима, и наше у емиграцији - и хајде да прво нађемо догматско јединство. То, на првом месту, означава одрицање од екуменизма. Загранични Синод такав услов мора поставити. Само на темељу чувања чистоте пуног Предања Васеленске Цсркве можемо да васпоставимо Церкву.
У нашем веку Свештеномученик Иларион (Тројицки) написао је "Догмат о Церкпи". где је речено да су границе Церкве причешће и чистота догмата и да због тога не можемо примити католичког јеретика због "filioque" и догмата о папској непогрешивости.
Мисија Руске Заграничне Церкве остаје у борби за чистоту вере, и ако се, не дао Бог, неки Грци још више зближе с папом; на Западу ће само Синод Заграничне Церкве остати чувар вере и чистоте догмата. Екуменистички покрет се више не задовољава ујединњењем "хришћана“, како је било у почетку.
Молење на екуменистичком скупу у Асизију - то је преднацрт планетарног њкуменизма. Папа је био у средини, здесна грчки митрополит, слева руски митрополит, иза грчког један бискуп, с лева од руског, један бискуп лутерански, онда још неки протестант, затим даље здесна рабин, затим мула, Далај - лама, гуру из Индије... Исквареним умовима наших дана веома се допада таква демократичност. А то није ништа друго него издаја вере и истине, издаја Христа.
Онда о ставу да Руска Церква која одбија да се зближи с Московском Патријаршијом каква је сада, може да се претвори у секту. Чини ми се да за такве ставове нема никакве основе. По терминологији познатог културолога, наша планета постаје "глобално село" и зато је небитио што се Синод налази у Америци; путем медија сви заинтересовани могу да знају шта се збива. Зато је права мисија РПЦЗ, ако је Бог већ њена чеда послао на Запад - мисија учитељства.
Није важно што је по броју Загранична Церква много мања од Московске Патријаршије. Сам преподобни Максим Исповедник рекао је свим тадашњим патријарсима: сви сте ви јеретици, а ја са мојим малом групом сам сва Православна Церква. Замислите такву смелост! Како ћеш без свештенства? Причестили смо се још пре вашег пада, и то нам је причешће довољно до смрти. То је одговорност за веру. Сваки свештеник, сваки монах и сваки мирјанин мора бити тако одговоран за Православље.
Не знам може ли се великодушно рећи: "Опростимо све васкрсењем“ (канонски спорови), али хајде да на највишем нивоу чистоте догмата, проверимо себе - јесмо ли Православни или нисмо. Без одрицања од екуменизма нема Православља у Русији. Важно је да људи буду излечени од пропасти релативизма.
У Православној Церкви је увек било, а и сада има макар мало људи чистог срца који у време Литургије виде како огањ Светог Духа силази на Путир, на Чашу. Или виде како Агнец и Чаша блистају Таворском светлошћу, која је била на лицу Христовом. Такви људи су видели у Средњем веку у Цариграду, где су Латини имали своје олтаре, да тамо нема силаска и огња Светог Духа, то јест да се код њих хлеб и вино не претварају у тело и крв. Да су видели, ишли би да се тамо причесте.
А наши у XVI веку (Брест Литовска унија) живели су већ тако далеко од мистике Православља и Свете Горе, да сами нису видели ништа. Одсекавши себе од живог мистичког искуства и не стремећи чистоти срца, ти епископи у Пољској, да би ушли у Парламент Краљевине Пољске и били феудалци, као католички бискупи. одрекли су се Православља. У тражењу олакшица и привилегија одрекли су се најузвишеније Божанске привилегије - причешћивања Божанственим Даровима и енергијама Божанства у Литургији.
Претпоставимо да имам ковчег са старим златом својих предака, које је малко потамнело. А поред мене католички жупник продаје блиставо, али лажно злато. Ако не кажем да је то кривотворина, да то уопште није злато, постаћу издајник сопственог злата. Ето шта је екуменизам. Њихова мотивација је жеља да Церкву начине политичком, социјалном организацијом, утицајном и јаком попут папства.
Али ми знамо да ћемо пред крај света бити мањина. Та велика лаж - црква која све уједињује јесте кривотворина, сатанизам. У сваком веку постоје претече антихриста. У Риму је био Нерон. У IV веку, рецимо, Јулијан Одступник. Затим отпадници - цареви какав је био Константин Копроним. Затим Мухамед и његови калифи, онда Џингис-кан, Батиј, Хитлер, Стаљин, итд.
Ближи се, музички речено, крешчендо. Стаљин и Хитлер били су веома вулгарни. Екуменистички антихристи показиваће се као веома човекољубиви. Као они који верују у Бога. Већ сада реч "љубав" не силази с језика екумениста.
Да, дужни смо да гајимо љубав према свима - и екуменистима, и атеистима, и сатанистима. Али овде није само у читању љубав, него и јединомислије. Ево нашег екуменизма - православног васеленства у лигургијском возгласу: „Возљубим друг друга да јединомислијем исповјеми". Ту је сав програм хришћанског живота. Без љубави нема хришћанина. И нема Православља без јединомислија.
Ето где је истинита љубав, а остало је протестантски сентиментализам. А ако је само догматско јединомислије, то је онда само хладна професорска ерудиција. Неопходно је и једно и друго. Прво љубав према свима, а уз њу љубав према истини. Љубав према људима и љубав према Христу нераздвојни су. Љубав према Божанској Истини, која постоји само у Православној Церкви. Зашто само у Православној Церкви?
Зато што тамо поучава Дух Свети, а не зато што су православци паметнији од католика. Неписменим рибарима после Васкрсења Дух Свети је отворио ум да разумеју Писмо. Тај критсријум Духа Светога као јединог инспиратора, надахнитеља и тумача Св. Писма и сјединитеља свих верних кроз сва поколења у духу слободе и чини нашу Церкву Православном Церквом. Ми у себе упијамо Божанствене енергије, али и у вечноме животу томе неће бити конца, јер ће се светлост љубави Тројичне откривати бесконачно. Вечно ћемо откривати Његову красоту, Његову кротост... Зато је вечни живот и интересантан...
Тамо, ГОРЕ треба да уздижемо своја срца. Земаљске везаности, чак, на први поглед, узвишене, плене ум и срце и окивају човека.
На пример, идеја Достојевског о руском народу као христоносцу у умовима незрелих људи претвара се у простачки шовинизам.
Достојевски се надао да ће његова замисао постати стварност. А ми смо видели да се десило нешто сасвим обрнуто; како је руски народ зајашио сатана путем комунизма. То не значи да се визија Достојевског никад неће остварити.
Важно је нешто сасвим друго - важно је то да смо ми већ спасени, да је наше спасење и наша победа већ иза нас после Васкрсења, и у том смислу сви народи треба да приђу том Источнику живота. Треба да чврсто знамо да смо грађани Небеског Јерусалима, и да је центар Православне Церкве само Небески Јерусалим. А на земљи смо полицентрични. Канонска организација наше Церкве је полицентрична - свака помесна Церква има свој Синод, итд.
Зато нације морају бити зреле и одговорне за чистоту вере, да макар јерархија не оболи од шовинизма. Шовинизам - то је нешто од старог света, а ми смо НОВА ТВАР у Христу, где нема Јелина ни Јудеја, роба и слободнога. Постоји неко фарисејство у томе да своју нацију сматраш бољом од других. Ту се крије велика опасност.
Зато је идеологија Трећег Рима, да тако кажем, веома опасна. Ако кажеш - Трећи Рим, зашто се не вратити Првом, јер је Други пао? Цариград је пао као Други Рим. У том смислу нам је досадио ваш Други Рим; ништа није испало од Ивана Грозног и његовог Трећег Рима. У близини Москве био је манастир који треба обновити, који се звао Нови Јерусалим. То је много лепше и привлачније него Трећи Рим.
Ми тежимо Небеском Јерусалиму и већ смо грађани Небсског Јерусалима кроз Причешће, јер је свака Литургија сједињења небеске Церкве, Небеског Јерусалима, са нашом парохијом. Није важно на ком језику свештеник каже: "Примите, једите..." Важно је да ли је православан или није. Ако је православан, тада се Небески Јерусалим спаја са земаљском Церквом, јер Христос присуствује и на небу и на земљи истовремено.
Зато је наше јединство само у телу Христовом. Ми смо једно тело Христово. Зато је Церква Једна, Света, Саборна и Апостолска. То је светост Христова, Он је једини Свети, Он све сабира, Он је послао апостоле и дао им мисију. То је наша мистика јединства у телу Христовом, а не некакав римски патријарх, отпао од Церкве, који је за католике постао јединство церкве у личности једнога човека у Риму.
То је хула на Христа кад је Пије IX у XIX веку рекао: "Ја сам предање" Замислите каква претензија! Код нас је Свето Предање присуство Св. Духа, Који сабира свако поколење у истини.
Ово је излагање Владике Данила на Православном сабрању у Минхену крајем 1995. године. Скуп је организовала Руска Загранична Црква, чији је архијереј у Немачкој познати богослов, духовни син оца Јустина Поповића, владика берлински Марко (Арндт).
На скупу посвећеном сједињењу Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, говорио је, између осталих, и Владика Данило ("Весник Германской Епархии РПЗЦ, 2/1996.)
Текст је преузет из књиге
“Без Бога ни преко прага – србски духовници XX века“, стр. 376-380
Владимир Димитријевић
У издању библиотеке Образ Светачки,
Православна Мисионарска Школа при храму Светог Александра Невског
велика захвалност брату Г.Ж.