О пореклу душе човечије
„А нама је Бог открио Духом Својим." (1. Кор. 2, 10)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Прве људе Господ је створио непосредно, а њихове потомке ствара посредно - свагда дејствујућом творачком силом свога божанскога благовољења.
О томе да је душа људска пореклом од Бога јасно нам сведочи Свето Писмо: „И створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива" (1 Мојс. 2,7).
„Овако говори Бог Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распросто земљу и што она рађа, ко-ји даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој" (Пророк Исаија 42,5).
„Бреме речи Господње за Израиља. Говори Господ, који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку дух који је у њему" (Пророк Захарија 12,1).
И на многим другим местима ових свештених списа можемо пронаћи сведочанства о Божијем стварању света видљивог и невидљивог, природе и човека.
Сагласно Светом Писму и Света Црква учи да је душа човечија, као и васцели човек, створена од Бога посредством родитеља, нашем уму несхватљивим начином. Следујући божанственим откровењима, Црква потврђује да душа настаје заједно са телом, а никако једно пре а друго касније, како су то тврдили неки од философа, а касније научника и јеретичких теолога. Ово учење је потврђено од Светих Отаца на 5. Васељенском Сабору.
Питањем душе човечије бавили су се многи философи покушавајући сопственим умом да проникну у њене тајне.
Једни су говорили о преегзистенцији душа (Платон, Ориген, Синезије) - тј. да су душе настале пре постанка овога свта, и да су се оваплотиле у телу ради покајања и очишћења од својих грехова.
Други су мислили (Аристотел, Иларије, Теодорит, Св. Кирил Александријски, Св. Јероним) да се душе стварају изнова од Бога онога часа када се рађа човек на свет.
Трећи су учили (Тертулијан, Св. Григорије Ниски, Св. Макарије Велики и други) да оба ентитета - и душа и тело - заједно се зачињу и заједно узрастају у одређену меру савршенства.
Учење о преегзистенцији душе немогуће је прихватити као истинито зато што:
а) душа се ничега не сећа из свог претходног живота, и самим тим, немогуће јој је да се каје за грехе које не памти и које не зна да је починила.
б) Свето Писмо јасно поучава да је грех у свет ушао са преступом Адамовим; и ако би се невине душе уселиле у огреховљена тела, то значи да би неправедно сносиле кривицу и страдале за оно што нису починиле.
Учења које нису утемељена на Светом Писму и нису заснована на здравом разуму, слободно можемо сматрати „нецрквеним" (Св. Григорије Богослов), „баснословним" (Св. Григорије Ниски, Теодорит) „јеретичким" (Св. Августин) - која су јавно и осуђена на Цариградском Сабору 541. године.
Такође, мишљење о новом стварању душа немогуће је прихватити као истинито из следећих разлога:
а) њиме не можемо објаснити кривицу наследног греха, која се од Адама преноси на његово потомство, и ради кога страда целокупни род људски, јер би у том случају она пала на самога Творца.
б) овакво мишљење није у сагласности са седмим даном, „даном одмора" Творца, када је окончано стварање;
Учење о рађању душе заједно са образовањем те-лесног организма, исправно објашњава:
а) наслеђе пале људске природе од Адама на потомке;
б) сродност деце са родитељима по душевним својствима;
в) овим се потврдује истина о заједничком почетку свих људи;
А Господ Бог остаје узрочником зачетка душе људске по првоначалном благослову свом о рађању и множењу чеда својих (Пост. 1,28).
Дакле, силом творачког благовољења, човек исходи од човека, не само као живи од живога, него и као разумни од разумнога, духовнотелесни од духовнотелеснога, тј. сваки човек и душом и телом исходи од својих родитеља.
Ово је став и учење Православне Цркве. А што се тиче горе поменутих другачијих учења, која су проповедали чак и неки оци и учитељи Цркве - и они сами, као и њихови следбеници, никад им нису придавали значај догмата или црквених уредби.