Без Цркве нема спасења

Архимандрит Рафаил Карелин

 

У другој половини нашег столећа у главном граду Аустралије Сиднеју догодио се необичан случај: вишеспратно здање Парламента, саграђено по свим правилима и законима технике, изненада, без видивог узрока, почело је да се слеже. У први мах научници нису могли да схвате у чему је ствар. Нису успели да открију ни подземне воде ни сеизмичка померања, али здање је настављало да се лагано руши. Најзад се показало да су се испод његовог темеља настанили огромни ројеви термита и да су током много година подривали његов темељ.

Нешто слично опажа се и у нашем црквеном свету. Појавиле су се некакве невидиве силе које су поставиле за циљ (можда чак и не схватајући то) да лагано и упорно кваре и дискредитују учење Цркве, неприметно мењајући и изневеравајући православни менталитет. Ове рушилачке силе дејствују у целом свету: не иступајући отворено против догмата и канона Православља, оне желе да их подвргну својој интерпретацији, да им наметну другачији смисао и да створе адогматичну религију - хришћанство без Христа, Цркву без канона - и да постепено увере људе да је сво православно богословље само каснија надградња јеванђељског учења и да је најважније и основно - доброта и милосрђе, а да остало није важно. Настаје реална бојазан да у целом свету желе да створе ново, либерално хришћанство у коме је Сам Христос представљен не као Спаситељ света, већ као учитељ морала који кроз Голготску Жртву уопште није искупио грехе људи, него је само показао пример самопожртвовања. Они хоће да лише хришћанство његових  историјских корена, да униште његову мистичку дубину и да, уместо главног циља - богоопштења (богозаједничења), поставе други циљ - служење људима, а у ствари - служење човечијим страстима. Већ се  све гласније чују мишљења да Јеванђеље не треба буквално разумева- ти, да је аскетизам насиље над природом, даје вера у постојање вечних  мука и демона болесна машта. Само покајање сматрају за некакву изопаченост и бесмислено самомучење; дуготрајне молитве - за губитак  времена које би требало искористити за служење ближњем, и тако даље. Нарочито упадљиво ове тенденције су се пројавиле у протестантизму, и његово горко искуство треба и нас да отрезни и пробуди.

Православље је духовна истина. За либерале никакве истине нису потребне. Они сматрају да за човека треба да буду створени услови у којима ће најпотпуније моћи да се остварују његове жеље, укључујући и страсти.

Јеванђеље је светлост коју тешко подносе људи утонули у пороке и они покушавају или да угасе ту светлост путем насиља или да изврну смисао хришћанства. Све док постоји Христово учење, свет ће бити осуђиван и њиме изобличаван. А ко од грешника жели да види у огледалу своје ружно лице и да осети да је философија света философија свињца у коме је највеће добро у томе да све свиње имају приступ кориту са помијама.

Христос је рекао да свет у злу лежи. Истинита Црква и истинита вера свагда ће бити гоњени. Пагани су предузимали крвава гоњења хришћана такође са позиција хуманизма и либерализма. Говорили су да су хришћани човекомрсци и да лишавају себе и друге радости живљења. Оданост хришћана догматима вере многобошци су сматра-ли фанатизмом. Неки многобожачки цареви (цезари) планирали су да се слика Христа унесе у Пантеон - храм свих богова и да се установи поштовање Њега као једног од божанстава, то јест да се споји многобоштво (паганство) са хришћанством. За време најстрашнијег гоњења хришћана у време владавине Диоклецијана управник Витаније Феликс написао је књигу у којој је убеђивао хришћане да између њих и многобожаца нема велике разлике и предлагао је компромисно решење: да хришћани поштују Христа, али заједно с Њим и паганске богове. Када се уверио да ту замисао није успео да оствари тада се преобратио у једног од најсвирепијих гонитеља хришћана, па је чак и сам измишљао нова, усавршена мучења за њих и подстрекавао Диоклецијана на још већу суровост. Црква, утемељена на мученичкој крви, не само да је издржала гоњења, него је изашла из њих као победница.

Затим су се као главни противник Цркве појавиле гностичке јереси. Неке од њих су захтевале крајњи аскетизам који је поистовећивао тело човека са злим начелом и створењем демона, а други гностици су западали у супротну крајност: говорили су да је дух човека божанствен и да због тога грех који се врши телом, није битан за човека. То је био позив на сведозвољеност. Свака секта је изопачавање првобитног апостолског Предања, то је жеља да се створи ново хришћанство на основу сопствених представа, то је прелазак од духовног на душевно. Рационалистичке секте стављају свој ограничени разум изнад Светог Предања. Псеудомистичке секте замењују благодат Светога Духа чулним, емоционалним стањима, психичким узбуђењем и екстазом.

Затим се појављује нови непријатељ - теософија, која говори да су све религије радиуси (полупречници) управљени ка центру. За теософију не постоји једна истина. То је понављање паганског многобоштва. Христос се посматра са истог гледишта, заједно са Зороастром и Будом. Хришћанство се проглашава за регионалну религију, а не за истину откривену за све народе.

Савремени екуменизам је посебан вид теософије у коме се принцип једнакости још не распростире на све религије, већ засада само на конфесије. Могу да нам кажу: "Погледи гностика и теософа нису карактеристични за нашу Цркву. Ми верујемо у Христа као Сина Божијег и Спаситеља света". Но ми желимо да укажемо на нешто друго - на то да су се термити под темељом Цркве ускомешали. Корозија црквеног мишљења већ је почела и хришћанство без Христа може да се покаже као перспектива, засада далека, али ипак перспектива која је већ реализована у крајње протестантским сектама.

Када термити руше зграду, тада се не треба тешити тиме да су разарања засада незнатна и да су ти инсекти малих димензија, а да су зидине Цркве моћне и непоколебиве. Да, термити неће изаћи на крај са самом Црквом јер је она утемељена на обећањима Христа. Али колико саблазни ће кроз њих доћи у Цркву?

Због чега либерали тако упорно желе да измене црквену традицију, да одступе од Предања и да сједине неспојиво: Дух Христа и дух света? Зашто они са таквом истрајношћу хоће да спроводе реформе: промену календара, промену црквеног језика и тако даље? Кад из зида испадне камен, тада је лакше извадити други. Зато Православље не треба да буде измењено, чак ни у ономе што се чини најбезначајнијим.

Модернизам и либерализам су непријатељи хришћанства са којима се не можемо погодити (договорити). Сваки уступак они ће схватити као своју победу и још више ће појачати притисак на Цркву.

Најопасније је то што су либералне идеје почели да проповедају људи који носе расе. Међу самим православним свештеницима већ се може чути полемика шта је боље - Православље или католицизам, да ли ће се муслимани спасити или неће, да ли се може задобити Царство Небеско без крштења и тако даље.

То је такође теософија, само у замаскиранијој форми. Ко је рекао "а" тај ће раније или касније морати да каже "б"; ко се данас жестоко препире о томе да ли је могуће спасити се без крштења, тај ће раније или касније морати да каже да је могуће и спасење без Христа, сопственим врлинама. Сетимо се да су фарисеји сматрали да су већ спашени својим добрим делима и пореклом од Авраама, а да су завршили тиме што су не само одбацили, него и распели Христа.

 

 

Преузето из књиге

„Умеће умирања или уметност живљења“ Архимандрита Рафаила Карелина

У издању библиотеке „Образ Светачки“

стр. 298-301

 

 

^