О борби са сатаном
Свети Јефрем Сирин
Лукави ђаво, после одлучне победе над њим, седевши, сам је себе жалио са плачем, говоривши:
„Тешко мени бедноме! Чему сам се подвргао ја несрећни! Како сам оставио битку, уступио победу нада мном? На крају сам постао виновник стида, надуго водивши борбу са њима. Побеђеном у првом и другом боју, требао сам да одмах схватим, да је са њима Христос. А сада, након стремљења за победом над Светима, ја сам само увећао, на своју несрећу, њихову награду, и побеђен одступи у великом стиду, са главом изубијаном од мојих удараца.
Јер сам ја поставио мреже да би их уловио; а они, ухвативши их, разбили су ми главу. Узели су они и моје оштре стреле, које сам бацао на њих и њима ме убили. Хтео сам да их надвладам различитим страстима, али су ме терали у бег силом крста. Зато праведно трпим ово, највећи безумник, који и није хтео да види да су моји супарници искусни.
Требало је да се уразумим након онога, што сам претрпео од Христа, после Његовог разрушења све моје силе. Јер сам све тада учинио, да би Га распели; и Његова смрт је мене предала смрти.
То исто сам опет претрпео од Мученика, изложивши се срамоти, смеху и подсмеху. Покренуо сам цареве, спремио мучења, да би Мученици, видевши то ужаснули се и одрекли се Христа. Они не само да се нису ужаснули различитих казни, већ су до саме смрти исповедали Христа.
Тако и сада, хтевши да их победим у тој борби, са великим стидом сам одступио, ја, побеђени. Не може се поднети срамота, којој сам ја подвргнут. Хвалио сам се великим замислима; а ништавни људи су срушили моју силу и сву моју власт. Не знам, на крају, шта да чиним и чиме да се оправдам?
Људи ништавни и невешти су добили венце победе; а ја, несрећни, остао сам у стиду, помрачио се, поражен ужасом, истрошиле су се силе моје. Зато уопште не знам, шта да радим бедник, и како да поступим, бежећи од тих храбрих подвижника; кренућу својим друговима, који су изабрали безбрижни живот, где неће бити труда за мене и није потребно таквих подвига.
Јер, код њих самих су узе којима их везујем; а свезавши их узама, којима су они привржени, већ ћу их имати код себе под руком, као робове, који увек добровољно испуњавају моје жеље, да би, у том случају, имајући преимућство, дошао некако себи, и похвалио се њима, као храбри војник и победник. Јер, иако својим начином живота себе обарају у пропаст, једнако ћу се радовати у њиховој погибији, и са радошћу ћу их повести на пут погибељи, да би имао саучеснике у огњу неугасивом.“
И тако, браћо, познавши немоћ непријатеља, будимо пажљиви, саревнујмо Оцима. Ако пођемо путем, којим су они ишли; наћи ћемо на њему Господа Исуса, Који је постао наш Руководитељ и Помоћник. А чим непријатељ увиди, да је са нама Христос, Истинита Светлост: уопште неће смети да нам погледа у лице; јер ће светлост, која је у нама, да му ослепи очи.
И тако, по реченоме горе, браћо христољубива, похитајмо да очистимо срца своја, да би у помоћ себи привукли благодат Духа; и непријатељ се већ неће спремати на нас.
Ми сами, неразумни, дајемо му силу, удаљавајући себе од Бога, одбацивањем Светих заповести. Ухвативши нас огољене од благодати, непријатељ нас сам води на свој пут. Зато вас умољавам и непрестано молим: бежимо од лукавог, бежимо од њега, раскинимо и узе, којима нас је свезао по нашој жељи.
Прибегнимо Христу, носећи благи и лаки јарам Његовог милосрђа, да би, ходећи добрим путем заповести Христових, достигли блага, која је Бог спремио онима, који Га љубе.
Њему приличи част и слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова!
Амин!
преузето са: