Како окретати наша дела у славу Божију

 

Свети Апостол Павле је рекао: „молите се непрестано, и све у славу Божију чините, јер је ово угодно и пријатно пред Спаситељем нашим Богом.“ Молити се непрестано – то не значи стати ипред Светих Икона и молити се цео дан, иако и треба да се моли у одређено врме. Могуће је и треба се молити за сваким послом, како говори Свети Јован Златоусти: „могуће је молити се и седети за преслицом и ум узносити Богу разумом, који гледа на ум и срце наше.“

И тако, бави се делом житејским (без чега је немогуће успети било коме), могуће је и треба се молити, и од видљивог света предмета, који осећамо, мисли своје преносити на невидљиво Име Божије.

Например: гледаш на огањ, или у тањир, или у лампу, или било где, реци себи мислено: „Господе избави ме од вечног огња! И самим тим, ти ћеш смирити своје помисли и неприметно ће се у твојим грудима јавити уздах и тиме ћеш привући себи благодат Духа Светога, који у трену уздаха у души твојој, на неприметан начин зида твоје спасење.

Јер и Свето Писмо говори: „када уздахнеш, тада ћеш се и спасити“. И још: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвишава“, т.ј. чистотом срдачном, а та чистота – од мислене чистоте.

Ево како је за нас важно да пањжом пратимо мисли и маштања, од чега је исходиште живота и смрти!, т.ј. или вечни живот, или мука вечна!...

Прелазити од видљивог предмета на невидљиво Име Божије треба при свим нашим пословима и занимањима, без изузетка: переш ли веш, или нешто друго, или чистиш неки други предмет – реци себи (мислено): Господе, очисти нечисту душу моју! Ако почињеш да пијеш, или једеш, после обичне молитве – помисли о томе, како је наш Господ Бог окусио жуч и оцат ради нашега спасења, а нама се предлажу сва добра! На тај начин ћеш смирити своје горде помисли, уздахнућеш и заблагодарићеш Господу, Који је пострадао за нас!

 

Кад идеш да спаваш, реци себи мислено: Господ и Бог наш није имао где главу да склони, а нама је даровао сваку удобност.

 

Пробудивши се, прекрсти се, а када устанеш од сна, реци себи: Слава Теби, Који нам показујеш светлост!

 

Када почињеш да се обуваш, говори мислено: Господе благослови, Господе помози!

 

Када се облачиш, реци себи (мислено): Господе, просвети одело душе моје и спаси ме!

 

Када почнеш да се умиваш, без изузетка се прекрсти да одагнаш свако ђаволско дејство, које долази кроз природу воде.

 

Када почињеш да једеш, сети се, како су римски војници чупали власи пречистог нашег Спаситеља, када су Га водили на распеће, и тада реци: „Слава Страстима Твојим, Господе!“

 

Запазиш ли предивни предмет, достојан нашег Творца и Промислитеља нашега о Својм створењу – прослави Саздатеља свих!

 

Пре изкаском из своје собе, говори мислено: „Достојно јест...“ до краја, а такође, када се враћаш, изговарај у себи ту исту молитву.

 

Када се при изласку из собе ухватиш за кваку врата, читај мислену молитву: „Отвори ми врата милосрђа...“, до краја.

 

И тако при сваком видљивом предмету, пређи (мислено) на невидљиво Име Божије.

 

Овде су само наведени примери, а ко са усрђем крене да их испуњава, њега ће благодат Светога Духа научити, како треба да се односи према сваком (без изузетка) предмету и да чини све у славу Божију, са одговарајућим мислима и осећањима, т.ј. покретима душе: или прослављајућим, или благодарним, или покајним, или самоукоревајућим; сличне врсте покрета душе – јесу већ молитва, како је рекао Свети Василије Велики.

 

Тако делујући, човек ће се налазити у стању непрестане молитве, сагласно речи Светог Апостола Павла и последично, у јединству са Богом, Који је рекао: „Ко није са Мном, тај је против Мене.“

 

Зато увек, у свим делима и подухватима без изузетка  - научи себе сећању на Бога, а да би се научио, треба да молиш благодатну помоћ од Господа и благослов за јачање наше воље, да би прелазили мислено од видљивог предмета ма невидљиво Име Божије, које на нас низводи благодатну помоћ у делу спасења душе на сва дела и наша занимања.

 

Тако чинећи, творећи све у славу Божију, по савету Светог Апостола, у то исто време ћеш имато богоугодну и спасавајућу молитву, на коју, тако рећи, подстиче сваки предмет пред нашим очима.

 

А када на нас нападне униније (чамотиња), или горчина срца, које недопушта да се молимо, тада, да би прогнао такво демонско искушење, треба рећи себи: Господе немам ни умиљења, ни усрђа, ни скрушености, да би Ти се молио како треба!

 

После таквог срдачног скрушења, Бог ће дати богоугодну и спаситељну молитву, јер срце смирено и скрушено Бог неће презрети, т.ј. неће оставити без помоћи.

 

При таквој нашој заборавности о слави Божијој и при и саздању немоћи природе наше, усечиће се у тебе благодатна сила Божија и ти ћеш бити у делу оних, о којима је Апостол Христов рекао: „чеда коју рађам са болом док се у вас не усели Христос!“

 

Царство Божије не отвара се за оног, у кога се још овде, на земљи, не усељава (по његовој вери) Христос; а где је Христос, тамо је светлост незалазна и нема таме; и у теби ће на души бити мир и радост, ради пребивања у срцу твом благодати Духа Светога, као залога спасења нашег и вечне радости, која је на Небесима.