О покајању пред Богом

 

Без помоћи Божије или без благодати Светог Духа ми не можемо учинити ништа добро и спасавајуће, чак и помислити о добру немамо права, али по неопходности треба да просимо за себе у Бога, благодатну помоћ за сва дела и занимања наша.

Једнако, при испуњавању сваког дела и занимања свог, по немоћи своје природе, човек ће по неопходности падати, будући гоњен непријатељима нашег спасења... Тада треба устати и исправити се. Али како? Кроз покајање пред Богом.

 

Например: како само приметиш у себи (при светлости савести и закона Божијег) – грех ума, речи, мисли, или какве греховне страсти или навике, која се бори са тобом у свако време и на сваком месту – те исте минуте се кај пред Богом (па и мислено): Господе прости и помози! (т.ј. опрости, што сам Те увредио и помози, да Те више вређам Твоје достојанство). Те три речи: Господе, опрости и помози, треба произносити полако неколико пута, или, боље, док не уздахнеш; уздах значи долазак благодати Светог Духа, Који нам је опростио грех, за који се у датом тренутку кајемо Богу. Тада свако демонско дејство на мисли наше и посебно на маштања, отпада од нас.

 

Ако демонско дејство поново приђе, поново треба изговорити покајничку молитву; само тако ће човек достићи чистоћу срца и мир душевни. При таквом покајању никаква страст (т.ј. непристојна мисао) или греховна навика не могу да опстану, већ се постојано умањују и на рају у потпуности ишчезавају по мери чистоће срца.

Рече Господ: „блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ – пер свега у свом срцу, испуњењем душевног мира, јер Свето Писмо говори: „у миру је место Његово (у мирном распоожењу срца) и стан Његов на Синоу“.

 

Али да би имали навику покајања пред Богом, треба пожелети чврсту решеност и молити Бога да укрепи нашу вољу за то дело; и почети га тада, када се дан приклонио вечери и наступа ноћ, и тада пред одлазак на сан треба помислити: како сам провео дан?

 

Сети се – где си био, шта си видео, шта си говорио и лоше учинио: против Бога, против ближњег и против своје савести.

 

И ако запазиш нешто греховно, тада се окај Богу за цео дан, а ако не увидиш, не сетиш се ничега, то не значи, да се ништа није догодило, већ знали, да је због расејаности мисли све заборављено; тада се теба кајате пред Богом и за сам заборав Бога, говорећи себи: Заборавих Те Господе! Тешко мени! Али Ти немоје заборавити мене Господе, мене који сам те заборавио!и те речи треба изразити (иако и мислено) неколико пута отегнутим тоном, јер управо при таквом тону, а не приликом брзог изговарања, срце бива скрушено и смирено; тада се отима и уздах, као знак доласка к нама благодати Духа Светога, без Кога је човек, сам по себи - ништа!

Ако Господ не сазида дом душевни, узалуд се трудимо, пева Света Црква.

 

Вечерња навика о покајању пред Богом води даље ка средини дана, а затим ћеш се хватати на месту преступа и греховног пада (у малом). Такво покајање пред Богом водиће ка пуном савршенству (или светости) – без посебних подвига! Тако су учили древни Оци.

 

Бог не потребује од нас изузетне подвиге, већ мале, само постојане, по речима Светог Јована Златоустог.