О сећању на смрт
Смрт је – крај свему. То треба сваки човек да памти.
Сећање на смрт – то није замишљање гроба, ковчега, сахране, итд., већ знање – да нас данас-сутра неће бити овде, да ћемо се преселити у вечност, која је по речима Светог Златоустог, страшнија од самог пакла!
Нема тако јаког средства за подстицање ка врлини, као што је сећање на смрт. Од самог јутра треба се окретати према помисли о вечности, јер какво ће бити јутарње расположење, такво ће остати и целог дана.
О важности и користи сећања на смрт (јутарње, а такође и вечерњег, пред одлазак на сан), Свети Антоније Велики, умирући, оставио је као завештање, монасима који су окружили његов одар: „Децо, не заборављајте исход из овог живота у вечни живот!“ Он је знао, да ништа тако не покреће ка врлини, као сећање на смрт!
А Свети Димитрије Ростовски је рекао: „Ко о мукама не размишља, тог мука неће мимоићи“.
Не узалуд Свето Писмо говори: „сећај се последњег часа и у векове нећеш грешити.“
И Свети Јован Лествичник је рекао: као што је немогуће да гладни не мисли о хелбу, тако је и немогуће да се спаси онај, ко се не сећа смрти и Последњег Суда у вечности!
И тако почетак спасења душе се рађа од помисли о вечности, или, што је исто, погружења ума у вечност и затезања срца од страхаБожијег.
Од тога се рађа дух скрушен; срцем скрушеним и духом смиреним привлачи се благодат Духа Светога, Који у нашој души, на начин неприметан, гради спасење у славу нашег Спаситеља Бога.
Непријатељ нашег сапсења – сатана – посебно се бори са нама, да би одвукао од нас сећање на смрт. Он је спреман (по речима Светих Отаца) да нам да ризнице целог света, само да би одвукао од нас помисли на смрт, јер зна, проклети, да ће нас таква помисао водити ка спасењу душе, бесмртним стварима и блаженству, са кога је он свргнут; на тој основи и зависти, он је још у Рају Еву уклонио од сећања на смрт, говорећи јој: „нећете умрети, већ ћете бити као богови...“
Тако и сада непријатељ нашег спасења на сваки могући начин и сваком замком и наизглед добрим предлозима, прилази нашој души, сујетној и заборавом увек заузетој и одвлачи нас од спасавајућег сећања на смрт и вечност!
Завршавајући ову поуку, молим Бога свих умова, да нам дарује, као бесконачно Благ, разум о свему и да нам ниспошље благодат Духа Светога или спасавајућу силу Божију у помоћ немоћи природе наше, за благоугађање Спаситељу нашем и Његовој Пречистој Матери и Приснодјеви Марији – на сапсење душе наше, душе бесмртне!
