Православна Црква

место изворног искуства Благодати Божије

 

Црква Педесетнице, силаска Светога Духа, јесте наша Православна Црква. А зашто је то тако? Зато што је она Црква оваплоћења и очовечења Христовог, Његове смрти на крсту, Његовог Васкрсења и силаска Светога Духа. Када из читавог дела Христовог издвојимо само један знак, преувеличамо га  и погрешно протумачимо, то постаје застрањивање и јерес. Само Црква која прихвата и живи кроз целокупно Христово дело, укључујући и силазак Светога Духа, истинска је Црква силаска Светога Духа. Да ли без Распећа има Васкрсења?

Ако се човек не разапне кроз пост, молитву, покајање, понизност, подвиг, може ли видети Бога? Крст претходи животу Христовом и животу хришћанина, а следи Васкрсење и силазак Светога Духа. А они хоће Васкрсење и духовне дарове, а да се не разапну кроз покајање, одрицање, пост, послушност Цркви. Због тога они не представљају Цркву силаска Светога Духа.

На свакој светој Литургији у нашој Цркви имамо Педесетницу, имамо силазак Светога Духа. Како хлеб и вино постају Христово Тело и Крв? Зар то не постају силаском Светога Духа? Ето Педесетнице! Свака Часна Трпеза у Православним Црквама представља горњу одају Педесетнице. На сваком Крштењу имамо Педесетницу. Благодаћу Светога Духа човек постаје Хришћанин и отеловљује се у Телу Христовом. Свако хиротонисање ђакона, свештеника и наравно архијереја је један нови силазак Светога Духа, нова Педесетница. Свети Дух силази и чини једног човека служитељом Божијим.

Свака исповест једног Хришћанина је, опет, силазак Светога Духа. Онога часа када Хришћанин смирено клекне пред свог духовника и каже му своје грехе са покајањем и када му његов духовник чита разрешну молитву, опроштај грехова долази благодаћу Светога Духа.

Сваки црквени сабро, празник и свака Црквена Тајна повезани су са Педесетницом, тако да се и завршавају присуством Духа Светога. Због тога сви црквени чинови, молитве и Свете Тајне почињу моитвом: „Царе Небски, Утешитељу, Душе Истине... дођи и усели се у нас...“ тражимо да дође Утешитељ, Свети Дух. И долази. Тамо где се окупља Православна Црква, истинска Христова Црква, тамо надахњује благодат Светога Духа.

Сваки Светитељ наше Цркве је духовни човек, испуњен даровима Светога Духа, човек Педесетнице.

Молба у Господњој молитви: „да дође Царство Твоје“, значи: „да дође благодат Светога Твога Духа“. Царство Божије је благодат Светога Духа. Дакле, кроз „Оче наш“ тражимо Духа Светога.

Тако се и молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилује мене грешнога“ остварује благодаћу Светога Духа. Према томе, као што говори Апостол Павле, „и нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ (1 Кор. 12:3). Нико не може рећи Господе Исусе без благодати Светога Духа.

Ето, дакле, доказа да наша Црква непрестано живи кроз Педесетницу.

Имамо, браћо моја, благослов унутра у нашој Светој Цркви да имамо благодат Божију. Имамо могућност да се окупимо и да примимо спознаје благодати Божије, да се сјединимо са Богом. Наша Православна Црква је већ испробан и сигуран пут спасења. То је Црква Пророка, Апостола, Отаца, Мученика, Светитеља, све до најновијих Светих, па и Светог чудотворца Нектарија Егинског. То је Црква која овде и сада, као и око две хиљаде година уназад проповеда изворно Јеванђеље, што жалосни јеретици оповргавају.

Замислите колико је јеретика оповргавало нашу Цркву кроз векове. И то не непријатељи, као што су Пентикосталци, већ властодршци са војскама, са световним моћима. Нису могли, да сруше Цркву. Тако ни иконоборство, које је трајало стотридесет година, није могло да сруши Православље. Хиљаде Мученика је добила Црква, али никада није била побеђена, па макар се и чинила пораженом. И, наравно, што је више оспоравана, толико је више снажнија и светлија.

Унутар наше Цркве, дакле, постоји благодат Духа Светога. У нашој Цркви постоје Светитељи до данас. Тела многих Светитеља остају нетакнута, мироточе, угодно миришу, чудотворе. Где се другде то догађа? У којој секти и у којој „цркви“, код којих јеретика људи из гробова угодно миришу? Чули сте, можда, да костурнице на Светој Гори Богоугодно миришу и да се међи костима отаца налазе кости Светих монаха. То се догађа због присуства Светога Духа.

Штавише, само код Православних освештана вода остаје нетакнута. Сви ви који имате освештану воду у кући знате да се она, колико год времена да стоји, нимало не квари.

 

***

 

То је Вера наша, Истинита и Православна!

Зашто да напустимо ову нашу веру и да кренемо за неким америчким новонасталим „спаситељем“, за онима који верују да од њих почиње Црква? Замислите само какву демонску уображеност они имају! Црква постоји две хиљаде година, а они кажу да од њих, Пентикосталаца и осталих јеретика, почиње истинска вера.

Ако за друге народе и постоји неко оправдање што следе јеретичка учења, зато за нас Православне, [1] који имамо такво Предање, толико Светих, толико манастира, толико Светих Моштију, толико чудотворних икона, толико Светих Мученика и Отаца, зар за нас може да постоји оправдање или олакшавајућа околност? Наше удаљавање од Православља је страшно и неопростиво одметништво од Бога отаца наших.

Ђаво настоји да помоћу јеретика разори Цркву. На крају то, опет, иде на његову штету. Мисли да ће учинити зло Христу, Цркви Христовој и Хришћанима, борећи се против њих, али на крају он сам себе уништава. Господ Бог, из борбе демона против Цркве, убира само добро. Православни се учвршћују у вери, проглашавају се нови Мученици и страдалници, велики богослови и браниоци Православне вере.

Када се у 14. веку монах западног монаштва, Варлаам супротстављао Православном учењу о божанским енергијама и нетварној Светлости, како су је доживљавали на Светој Гори, Бог уздиже светогорског јеромонаха Григорија Паламу у великог теолога и учитеља Православне вере.

Тако и сада, да се није појавила пентикостална секта не бисмо се сви овде окупили. Не бисмо се даље удубили у своју веру. Не бисмо ујединили своју веру. Ево како то иде даље на штету јеретицима и ђаволу, ону исту штету коју су намеравали да учине Цркви. Каже Апостол Павле: „Јер треба и подвајања (јереси) да буду међу вама, да се покажу постојани који су међу вама“ (1 Кор. 11:19). Треба, каже, да постоје и јеретици да би се показали они чврсти у вери.

Сада, дакле, када се наша Црква бори против безбожништва, обожавања тела, јереси на радију, телевизији, у часописима и другим медијима, сада је час када ће се показати верни и истински Православни Хришћани и страдалници и исповедници Православне вере.

У овим веома пресудним тренуцима, онај Православни Хришћанин који сачува своју Православну веру у Господа Исуса Христа, примиће много благослова и много награда од Господа Бога. Таквог човека, упркос овом подмуклом и ишчашеном времену, није одвукло данашње идолопоклонство, данашњи лажни богови, није савио колена пред њима, већ је остао постојан и непоколебан у нашој светој Православној вери.

Камо среће да се ниједан Православни[2] не покаже као издајник, Јуда и отпадник од наше свете Православне вере. А све оне који су, у саучесништву са ђаволом, одвучени, у незнању, у обмане и секте, нека просветли Бог и нека се врате нашој светој Православној вери, да добију наду у спасење.

Сви ми можемо да будемо грешни, али када смо у оквиру наше свете Православне Цркве, имамо наду у спасење. Па чак и да смо „исправни“, изван Цркве немамо наду у спасење. У Цркви где јесмо, покајаћемо се, исповедићемо се, опростићемо једни другима и Бог ће нас помиловати. А изван Цркве ко ће нас спасити? Који Свети Дух ће нам опростити наше грехе и која ће Црква прихватити наше душе након смрти? И онај Православац који умире као Православац нека зна да има наду у спасење. Док онај који изађе из Цркве, који можда и мисли да чини добра дела, нема наде у спасење.

Због тога, браћо, останимо у нашој Православној Цркви одани и непоколебани са упорношћу до краја, да бисмо имали сви ми, уз благодат Божију и благослов наше Пресвете Богородице, наду у спасење.

 

Превели са грчког Зоран Шакотић, јерођакон Онуфрије

Издаје: Катедрални манастир Ђурђеви Ступови, Беране. 2004 година


 

[1] У оригиналу стоји „за нас Православне Грке“,  јер је беседа изговорена у Грчкој.

[2] Овде такође Архимандрит Георгије мисли на Православне Грке, јер је беседа њима упућена.

 

 

Назад