Истините и привидне спознаје Благодати Божије

 

Сврха нашег живота је, као што знамо, наше сједињење са Богом. Као што каже Свето Писмо, човек је створен према лику и подобију Божијем, да буде сличан Богу, односно да би се сјединио са Њим. Подобије човеково са Богом Свети Оци називају обожењем.

Видите ли колико је узвишена сврха човековог живота? Да постане не само бољи, часнији, парведнији, племенитији, већ и бог по благодати. Која још разлика постоји између Господа Бога и узвишених људи? Створитељ наш је Бог по природи, по Својој природи, док ми постајемо узвишени по благодати Божијој. Дакле, док према својој природи остајемо људи, уз помоћ Његове благодати се уздижемо.

Када се човек сједини са Богом по благодати Његовој, стиче Божанско искуство, осећа Бога. Како би иначе било могуће да се сједини са Богом, а да не осећа Његову благодат?

Провостворени у Рају су, пре пада, разговарали са Богом осећајући божанску благодат. Бог створи човека да буде свештеник, пророк и цар.

Свештеник, да прихвата постојање своје и света око себе као дарове Божије и да та постојања стално дарује Богу, захваљујући Му и хвалећи Га.

Пророк, да препознаје Божије тајне. Пророци су у Старом Завету били они, који су видели и говорили другима у име Бога о тајнама и намерама Божијим.

Цар, да влада световним делањем и собом самим. Да природу користи не као насилник, већ као племенити господар. Да дела не злоупотребљава, већ да их благодарно користи. Човек данас не користи природу разумно, већ се понаша себично и неразумно, што за последицу има уништење природне околине а, самим тим, и уништење самог човека.

Кад човек не би грешио и не би своје самољубље претпостављао љубави према Богу и послушности Њему, не би се удаљио од Бога, постао би цар, свештеник и пророк. Господ Бог, међутим, жали Свој плод и жели да човека поново доведе у такво стање да може поново да постане истински свештеник, пророк и цар. Да може поново да прима божанско искуство и да се сједињује са Њим. Због тога у Старом Завету видимо како Бог полако припрема избављење људског рода доласком Свог Јединородног Сина.

Тако некима, само праведним људима у Старом Завету, даје дарове попут оних које је имао човек пре свог пада, као што је пророчки дар. Постоје људи у Старом Завету, као што су Пророк Илија, Пророк Исаија, Пророк Мојсије, кој су добили пророчки дар, пророчку благодат и видели славу Божију.

Међутим, тај дар није био општи за све, нити је био за читаво трајање њиховог живота, већ је био делимичан дар који им је Бог дао за одређене сврхе и за поједине случајеве. Сваком том приликом, дакле, Бог је хтео да ти праведни људи огласе Христов долазак на свет и објаве Његове намере, давао им је могућност да стекну неке спознаје и откривења.

Мешутим, Пророк Јоил је прорекао да ће доћи доба када ће Бог дати благодат Светога Духа не само неким људима и не само за ограничене сврхе, већ читавом народу. Погледајмо шта каже пророчанство Пророка Јоила: „Из Свог Духа дајем тело, дајем Дух Свој сваком човеку, и синовима Мојим и кћерима Мојим и старцима Мојим (који снове сањају) и младима Мојим (који призоре виде)“ (Јоил 2:27)

Тада ће видети Мој народ духовне призоре, видеће Божије тајне. Ово давање Духа Светога, догодило се на дан Педесетнице. Тада је благодат Светога Духа дата читавој Цркви. Ова благодат није била дата свима у време Старога Завета, јер се Христос још увек није оваплотио. Понор који је делио људе од Бога био је још увек непремошћен. Требало је да се устави заједница људи са Богом, па да Бог да благодат Светога Духа читавом народу. То поновно уједињење, поновни савез је остварио Спаситељ наш Исус Христос Својим очовечењем.

Први савез који је учинио Бог са човеком у Рају није био испотасни, па се зато и распао. Ово друго сједињење је ипостасно, односно лично. У суштини, ипостаси – лик Христов је сједињен непомућено, непоколебљиво, за навек, људска природа са божанском. Ма колико људи грешили, људска природа се не може више одвојити од Бога, дакле она је у Исусу Христу, Богочовеку, вечно сједињена са божанском природом.

Да био човек могао примити Духа Светог, да постане свештеник, владар и пророк, да спозна тајне Божије и да осећа Бога, мора да постане део Тела Христовог, Цркве. Исус Христос је једини, истинити, савршени Свештеник, Владар и Пророк. Оно што је требало да учине Адам и Ева, због чега су и били створени, а у томе нису успели због пада и самољубља, учинио је Христос. Сада сви ми, тако сједињени са Христом, можемо да се укључимо у три службе Христове, владарсјку, пророчку и свештеничку.

Сада треба да појаснимо да Светим Крштењем и Миропомазањем Хришћанин прима опште освештање, а не појединачно, које се стиче рукоположењем и путем којим свештена лица Цркве примају благодат да обављају свештеничку дужност у Цркви и да буду пастири световном стаду, лаицима.

Прпиадник световног стада, опет, није само не-свештено лице, већ онај који је Светим Крштењем и Миропомазањем примио службу да буде припадник народа Божијег и Тела Христовог и да учествује у трима достојанствима, службама Христовим. Штавише, што је Хришћанин разумнији, свеснији, делатнији припадник народа Божијег и Тела Христовог, утолико потпуније учествује у владарској, пророчкој и свештеничкој служби Христовој и добија толико узвишенију спознају и осећање благодати Његове, као што видимо у житијама Светитеља наше Вере.