Дух молитве почетника - Свети Игњатије Брјанчанинов

Овде се излаже учење о особинама молитве својствене ономе ко почиње да иде ка Господу путем покајања. Главне мисли изложене су свака посебно, са циљем да би могле да се читају са више пажње и да се лакше памте. Њихово читање, хранећи ум истином а срце смирењем, души може да пружи потребно усмерење у њеном молитвеном подвигу и да послужи као припремно занимање за тај подвиг.

2. Основ молитве састоји се у томе да је човек - пало биће. Он тежи ка задобијању оног блаженства које је имао, али га је изгубио, и зато се - моли.

3. Уточиште молитве је - у великом милосрђу Божијем према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео Себе Оцу Своме на умилостивљујућу и измирујућу жртву; на основу тога, ако желиш да се бавиш молитвом, одбаци сумњу и двоједушност (Јак. 1,6-8). Немој сам себи да кажеш: "Ја сам грешник. Зар ће Бог мене да слуша?" Ако си грешник, онда се на тебе односе утешне речи Спаситељеве: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13).

4. Као припрема за молитву служе: стомак који није засићен,
одсецање брига мачем вере, искрено и од срца праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање расејаности и маштања од себе, побожни страх који је тако својствен створењу када му по неизрецивој благости Творца према творевини буде допуштено да беседи са својим Творцем.

5. Прве Спаситељеве речи упућене палом људском роду биле су: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 4,17). Зато док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом.

6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није прожета покајањем, онда она не испуњава своју сврху, онда није угодна Богу. Он неће презрети дух скрушен, срце скрушено и смерно (Пс. 50,19).

7. Спаситељ света блаженима назива сиромашне духом, то јест
оне који о себи имају врло смирено мишљење, који себе сматрају
палим бићима, која се овде, на земљи, налазе у изгнанству, изван своје истинске отаџбине која је - небо. Блажени сиромашни духом, они који се моле уз дубоку свест о својој убогости, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5,3). Блажени који плачу у својим молитвама осећајући сопствену убогост, јер ће се утешити (Мт. 5,4) благодатном утехом Духа Светога, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тад нико од ближњих, ни најгори непријатељ, није искључен из загрљаја љубави онога ко се моли, а он се тада мири и са најтежим околностима земног живота.

8. Господ, Који нас учи молитви, душу која се моли пореди са удовицом коју је супарник увредио и која без престанка досађује не пристрасном и нелицемерном судији (Лк. 18,1-8). На молитви расположењем своје душе немој да се удаљаваш од тога поређења. Нека твоја молитва буде, да тако кажемо, стално жаљење на грех који те мучи. Удуби се у себе, откриј себе пажљивом молитвом и видећеш да управо удовствујеш у односу на Христа, услед греха који живи у теби, који ти је непријатељ, који у теби производи унутрашњу борбу и немир, који те чини туђим Богу.

9. Сав дан, - говори о себи Давид, - сав дан земаљског живота, постиђен ходих, проводећи га у блаженом туговању због грехова и недостатака својих, јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме (Пс. 37,7-8). Слабинама је назван ход путем земаљског живота, а телом - човеково духовно стање. Сви људски кораци на томе путу испуњени су спотицањима, и то сопственим средствима и трудом. За наше исцелење неопходна је благодат Божија, што исцељује само оне који себе сматрају за болесне. Истинско признавање своје болести састоји се у брижљивом и постојаном пребивању у покајању.

10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2,11) - каже пророк, а други пророк у име Бога вели: На кош ћу погледати? На невољнош и на онога које скрушена духа и ко дрхти од Моје речи (Ис. 66,2). Господ гледа на молитву смирених и неће презрети мољења њихова. Он даје живот, то јест спасење, скрушенима срцем (Ис. 57,15).

11. Чак и када би неко стајао на самом врху добродетељи, ако се
не моли као грешник, Бог одбацује његову молитву (преподобни Исак
Сиријски, Слово 55).

12. "У онај дан када не плачем због себе - рекао је један блажени делатник молитве Исусове - сматрам да се налазим у самообмани".

13. "Чак и кад бисмо савршавали многе најузвишеније подвиге - рекао је свети Јован Лествичник - они нису истински и бесплодни су, ако уз њих немамо болан осећај покајања".

14. Туга мисли о гресима представља вредан дар Божији; онај ко је носи у својим грудима, уз дужно чување и побожност, носи светињу. Она сама замењује све телесне подвиге када нема снаге за њихово чињење. Напротив, од јаког тела захтева се труд на молитви; без њега, срце се неће скрушити, молитва ће бити немоћна и неистинита.

15. Осећај покајања чува човека који се моли од свих замки ђавољих; ђаво бежи од подвижника јер они зраче смирењем које се рађа у срцу покајника ("Кад ђаво види некога - каже свети Григорије Синаит - да живи плачући, он тамо не борави, јер се боји смирења које долази од плача")

16. У молитвама твојим приноси Господу младалачко замуцкивање, једноставну младалачку мисао - не красноречивост, не мудрост. Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18,3).

17. Мало дете своје жеље изражава плачем - нека и твоју молитву увек прати плач. Не само уз речи молитве, него и уз молитвено ћутање нека се кроз плач изражава твоја жеља за покајањем и измирењем са Богом, твоја крајња потреба за милошћу Божијом.

18. Вредност молитве је само у њеном квалитету, а не у количини. Количина је за похвалу онда када доводи до квалитета. Квалитет увек води до потребне количине; а количина доноси квалитет онда када се човек моли брижљиво (преподобни Мелетије).

19. Квалитет истинске молитве састоји се у томе да се ум за време молитве налази у стању пажње, а да срце подржава ум.

20. Затварај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у стању пажње. Пази на уста или их држи затворена - тиме ћеш помоћи сједињењу ума са срцем. Речи произноси без икакве журбе, па ћеш лакше закључавати ум у речи молитве; ни једна реч твоје молитве нека не буде изговорена а да није прожета пажњом.

21. Ум који се затвара у речи молитве привлачи срце да му пружа подршку. Та подршка срца изражава се кроз умилење, које представља побожно осећање што у себи сједињује тугу са тихом, кротком утехом.

22. Неопходно својство молитве је - чекање. Кад осетиш хладноћу и горчину, не остављај молитву: ако причекаш и избориш се са неосетљивошћу срца, на тебе ће сићи милост Божија која се састоји у умилењу. Умилење је - дар Божији, који се шаље постојанима и истрајнима у молитви (Рим. 12,12; Кол 4,2), који непрестано расте у њима и руководи их ка духовном савршенству.

23. Ум који пажљивом молитвом стоји пред невидљивим Богом, треба и сам да буде невидљив, као слика невидљивог Божанства; то јест, ум не треба да представља ни у себи, ни из себе, ни пред собом никакву слику - треба да му буде страно маштање, ма колико се оно чинило непорочним и светим.

24. Не тражи заносе за време молитве, не доводи у покрет нерве, не распаљуј крв. Напротив - срце држи у дубоком спокојству, у које се оно доводи осећајем покајања: Бог одбацује материјални огањ, огањ пале природе. Твоме срцу је потребно очишћење плачем покајања и молитвом покајања; када се оно очисти, онда Сам Бог у њега шаље свој свесвети духовни огањ.

25. Пажња приликом молитве доводи нерве и крв у стање мировања, помаже срцу да се погрузи у покајање и да пребива у њему. Тишину срца не нарушава ни Божанствени огањ, ако сиђе у горњу одају срца, када у њој буду сабрани ученици Христови - помисли и осећања узета из Јеванђеља. Овај огањ не спаљује и не распаљује срце, него га напротив - орошава, хлади, мири човека са свим људима и свим околностима, привлачи срце ка неизрецивој љубави према Богу и ближњима.

26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се расејано помолио и нехотице у себи осећа празнину и хладноћу. А ко се стално моли са расејаношћу, лишава се свих духовних плодова који се обично рађају од пажљиве молитве и усваја стање празнине и хладноће. Из тог стања рађа се хладан однос према Богу, униније, помраченост ума и слабљење вере, а од њих мртвило у односу на вечни, духовни живот. Све пак то, узето заједно, служи као очигледно обележје да Бог такву молитву не прима.

27.Маштање у молитви је још штетније од расејаности. Расејаност молитву чини бесплодном, а маштање служи као узрок лажних плодова: самообмане и, како је називају оци, демонске прелести. Представе предмета видљивог света и представе невидљивог које производи машта задржавају се у уму и увлаче у њега, чинећи га некако материјалним и преводећи из Божанствене области Духа и Истине у област материје и лажи. У тој области срце почиње да садејствује уму не духовним осећајем покајања и смирења, него телесним осећајем, осећајем крви и нерава, који је преран и недоследан, погрешан и лажан - умишљеном љубављу према Богу. Недопуште-на и гнусна љубав онима који су неискусни у духовним опитима чини се као света, док је заправо - само неуредно осећање срца неочишћеног од страсти, срца које се наслађује сујетом и сладострашћу покренутим маштом. Такво стање је стање самообмане. Ако човек упорно остане у томе, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Када се оне појаве срце почиње да се распаљује и безаконо наслађује њима, односно, како каже Свето Писмо, да чини прељубу (Пс. 72,27). Ум такво стање почиње да сматра за благодатно, Божанско и тада је већ близу прелазак на очигледну демонску прелест, када човек губи власт над собом и постаје игралиште и подсмех за лукавог демона. Од молитве праћене маштањем, која човека доводи у такво стање, Бог се са гнушањем одвраћа. И над оним ко се моли таквом молитвом остварује се следећа пресуда Светог Писма: Молитва његова да буде на грех (Пс. 108,7).

28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла познања
која ти долазе за време молитве и одвлаче те од ње. Она стижу из области лажно названог разума и, као јахачи на коњима, седе на сујети. Њихова мрачна лица су покривена како ум онога ко се моли не би могао да препозна своје непријатеље. Али управо по томе што су непријатељски расположени према молитви, што одвлаче ум од ње, што га воде у ропство и тешку подјармљеност, што обнажују и пустоше душу - по томе се управо познаје да су непријатељи, из области господара овог света. Духовни разум, разум Божији, подржава молитву, усредсређује човека на самога себе, погружава га у пажњу и умилење, уму доноси побожно ћутање, страх и задивљеност који
се рађају од осећаја присуства и величанствености Божије. Тај осећај у своје време може веома да се појача и да молитву, за онога ко се моли, учини страшним Судилиштем Божијим.

29. Пажљива молитва, којој су страни расејаност и маштање, јесте виђење невидљивог Бога, које привлачи очи ума и жеље срца. Тада ум гледа без слика и потпуно се задовољава невиђењем које надвисује свако виђење. Узрок овог блаженог невиђења је бесконачна финоћа и недокучивост Предмета посматрања. Невидљиво Сунце Правде – Бог - испушта и невидљиве зраке, но ти се зраци познају по очигледним осећајима у души: они испуњавају срце чудесним спокојством, вером, храброшћу, кротошћу, милосрђем, љубављу према ближњем и Богу. По тим дејствима, која се виде у унутрашњој одаји срца, човек несумњиво познаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и да се тврдо нада на Онога Који љуби и Љубљенога. То је почетак оживљавања душе за Бога и блажене вечности.

30. Плодови истинске молитве: свети мир душе, сједињен са тихом, ћутљивом радошћу, којој су страна маштања, умишљеност и распаљени пориви и покрети; љубав према ближњима која не одваја добре од злих и достојне од недостојних, него се пред Богом за све моли као за себе, као за своје сопствене удове. Из такве љубави према ближњима засијаће најчистија љубав према Богу.

31. Ови плодови су - дар Божији. Они се у душу привлаче њеном пажњом и смирењем, а чувају се њеном верношћу Богу.

32. Душа пребива у верности Богу онда када се клони сваке грешне речи, дела и помисли, и када се одмах каје због таквих сагрешења у која бива уловљена по својој слабости.

33. То да желимо да стекнемо дар молитве, доказујемо стрпљивим молитвеним седењем пред вратима молитве. Због трпљења и постојаности добијамо дар молитве. Господ - каже Свето Писмо - даје благодатну молитву ономе ко се моли стрпљиво и труди колико може.

34. За почетнике су корисније кратке и честе молитве, него дуге, удаљене једна од друге значајним временским размаком.

36. Молитва је глава, источник и мати свих добродетељи. (врлина)

37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи ништа пропадљиво и
сујетно, сећајући се заповести Спаситељеве: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест све што је потребно за пролазни живот.

38. Ако намераваш да учиниш нешто или желиш нешто, а такође и у свим тешким животним околностима, гурни своју мисао у молитву пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно; али испуњење и неиспуњење свога мољења остављај вољи Божијој - у вери и нади на свемоћ, премудрост и благост воље Његове. Овај најузвишенији начин мољења даровао нам је Онај Који се молио у Гетсиманском врту да га мимоиђе чаша која Му је одређена. Али не Моја воља - закључио је Он Своју молитву Оцу - но Твоја нека буде (Лк. 22,42).

39. Приноси Богу смирену молитву за добродетељи и благочестиве подвиге које савршаваш: очишћуј и усавршавај их молитвом ипокајањем. У молитви својој говори о њима оно што је у својој свако дневној молитви говорио праведни Јов за децу своју: Може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у мисли својој (Јов. 1,5). Лукаво је зло: неприметно се уплиће у добродетељ, прља је и трује.

40. Одбаци све, да би наследио молитву, и, подигнут од земље на крсту самоодбацивања, предај Богу свој дух, душу и тело твоје, а од Њега прими свету молитву која је, по учењу апостола и васељенске Цркве, деловање Духа Светога у човеку, када се Дух усели у човека (Рим. 8,26).

Ко се не брине о бављењу пажљивом молитвом, раствореном покајањем, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова и налази се у мраку најразличитијих самообмана. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу - једини жртвеник са кога Бог прима молитвене жртве.

"Ко је достигао непрестану молитву, тај је достигао врх добродетељи и постао је обитавалиште Духа Светога" - рекао је свети Исак. Молитва је мајка свих истинских, Божанских добродетељи. Немогућ је било какав духовни напредак за онога ко је одбацио смирење и не стара се о томе да ступи у свештени савез са молитвом.

Бављење молитвом је завештање апостола: Молите се без престанка (1. Сол. 5,17) - каже нам апостол. Бављење молитвом је заповест Самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите - позива нас и заповеда нам Господ - и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Лк. 11,9).

Неће задремати нити ће заспати молитва, док ономе ко ју је заволео и стално се вежба у њој не покаже место вечне сладости - док га не узведе на небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву хвале. Ову хвалу ће непрестано приносити и неућутно објављивати изабраници Божији, услед непрестаног осећаја блаженства и вечности, који је овде на земљи и у времену проклијао из семена покајања, посејаног пажљивом и усрдном молитвом.

[1] Познато је да се под појмом "почетника" у време Светог Игњатија подразумевао степен, који данас постижу само ретки, упорни и смирени делатници молитве. Стога су ова поглавља корисна за сваког: како за оног који тек креће путем молитве, као сигурно и проверено упутство, тако и за вишегодишњег делатника, као провера пута којим се креће. (примедба уредништва).

преузето из књиге

"Енциклопедија Православног Духовног Живота"

стр. 233-239

у издању Библиотеке "Образ Светачки"

Прав. Мисионарска школа при храму Св. Александра Невског