Душа је бесмртна!

Свети Симеон Нови Богослов, Свети Јустин Ћелијски

Платон Митрополит Московски

 

Огледајте око себе и размотрите: све у овом војујућем свету почиње и престаје да постоји – овде почиње, ои престаје. Али људска душа као сила – једина невидљива међу видљивим, мислена међу телесним, почиње да постоји овде, не престаје овде са постојањем, већ прелази у други свет јер је она бесмртна.

Док се налази у овом телу помоћу тела она види и познаје телесно. Али када се она одвоји од тела, у тај исти час она се одељује и од односа са свим материјалним, престаје да га види и да мисли о њему, и ступа у општење са невидљивим и мисленим и тиме бива заузета.

И ако она сија светлошћу заповести Христових, онда ступа у бесконачну светлост Свеблагог Божанства и почиње да осећа велику и неоограничену радост; ако је окружена мраком прегрешења, онда – авај – одлази у бесконачни мрак, растворен неугасивим огњем.

 

(60, 242-243)

 

Свети Симеон Нови Богослов

 

*****

 

Погледајте душе своје, где су вам душе? А душа је важнија од свега, не само од твога имања,  од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова! 

То је вечно у теби човече! То је оно што не умире! То је оно што гроб не може да ухвати и ти душом својом мораш из овог света у онај свет! Шта ћеш радити у моменту смрти!?

 

(Беседа на Светог Саву Равноапостолног)

 

Свети Јустин Ћелијски

 

*****

 

„И како носимо обличје земљаног тако ћемо носити и обличје небеског“ (1.Кор. 15:49). Срце наше је само по себи само део тела, али је оно и сместиште жеља, хтења и избора бесмртне душе. Тако, ево видимо, да ми одевајући на себе смртну природу, већ стремимо ка бесмртности. Први улазак у тај свет јесте први степен ка вечности. „Овај Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија“ (Рим. 8:16).

Плач новорођеног доказује трулежност нашу, али огањ, запаљен у души, припада само невечерњој и нествореној светлости. И зато, по речи Соломона: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, Који га је дао.“ (Проповед. 12:7)

Не улазећи у даље расуђивање, сматрам несумњивим, да је душа наша обдарена бесмрћем, тим преимућством благовољења милосрдног Творца, што нас разликује од свих бесловесних, неразумних животиња. Ако се ко дрзне да то оспорава, оставимо га у заједничком стању са неразумним скотовима.

... Ми не живимо само да би се са тим животом завршило наше постојање. Такво мишљење би и за врлинског човека било страшно и за порочног штетно. Јер човек пун врлина тиме себе најбоље утешава, да је плод његове светости бесмртан и да никада неће престати да се наслађује тим даром. А порочни може упасти у сваку самовољу, ако буде мислио, да никада никоме неће дати одговора за дела своје савести. Последично, то би му причинило несрећу, не само у будућем, већ и у овом животу.

Али, осим тога, ако допустимо – што је, међутим, немогуће -  да после смрти ни за кога неће бити никакве правде , то би онда пропали сви закони, разрушила би се сва друштва, угасила би се сила савести, врлина би била презрена и порок и злочин би подиггли главе своје; уништила би се Света Вера и све тајне побожности би морале бити претворене у басну.

Једи, пиј, весели се, не брини ни за шта, граби, кради, уништавај савест – после смрти неће бити ничега. И тако, ви, заражени тим смртоносним мишљењем људи, желите, да побожни господари прекрате своје најсветије подвиге; да се судије не бодре надом на небеску награду за своје трудове; војници, који крваво штите своју Веру и Отаџбину, не очекују венце неувеле славе; црквени пастири у својим трудовима и мукама не гледају ка ненарушивом покоју – ви желите, да се цео свет обрати у неки првородни хаос.

Али, „Господ зна пут праведнички, а пут безбожнички пропашће“ (Пс. 1:6).

 

 

Платон, Митрополит Московски

 

 

 

^