О гоњењима унутар Цркве - Протојереј Александар Шаргунов

Данас је Празник Иконе Мајке Божије „Утоли моя печали“, свештеномученика Владимира – првог мученима међу новомученицима Русије и празник Светог григорија Богослова, архиепископа цариградског.

Јуче смо говорили о томе, да се жалост, која поражава наше душе страдањем Христовим и тугом Мајке Божије, Којој је мач прошао кроз Душу, претвара у радост, како исповеда Света Црква. Те жалости је немогуће избећи, јер свет, који мрзи Господа, по речи Христовој, мрзи и нас. Али те жалости могу проистећи и из наше сопствене греховности, из наше везаности и учешћа у свету, и због тога, што се свет све више убацује у саму Цркву. О самог почетка хришћанства постојали су прогони Цркве од стране света, јудејског и паганског (незнабожачког). Током скоро три стотине година нису престајали покушаји да се уништи Црква Христова, тако да је и не остане на земљи. Постојали су и покушаји да се изнутра разруши Црква путем уласка самог света у Њу. И сваки пут је онај, ко је био дужан да сачува верност Христу, био је призван, у стварности да плати за ту верност својим животом, као што је Христос до краја за нас платио Својим животом и Својом љубављу.

Тако смо и сви ми, нашим животом и верношћу Христу дужни да сведочимо да со причасни Христовој љубави и да одговарамо на ту љубав. Након тог периода, пошто је свет био оборен верношћу оних који су Христови (то јест силом Христовом) и пошто је Црква тријумфовала над јудејским и паганским светом, такј свет, проникнувши у Цркву, није престајао да ствара непријатељство, смутњу, раздоре и гоњење оних, који су истински Христови, а не само по имену.

Тако је било увек. Тако је било са Светим Григоријем Богословом и са Свештеномучеником Владимиром. Свети Григорије Богослов, који је живео у четвртом веку, претрпео је мноштво клевета и мржње. Мржње не од стране спољашњих непријатеља, већ од стране оних, који су били унутар Цркве. Најстрашнија издаја која је очекивала Светог Григорија на крају, догодила се од стране онога, ко је себе називао његовим духовним учеником. Његово име је у историју Цркве ушло као „Максим циник“. Када је Црква призвала Григорија Богослова на патријаршијско место, Максим циник је обманом и лукавством уграбио то место, одређено за Светога, а Свети Григорије Богослов је са смирењем уступио патријаршијску службу свом лицемерном ученику, рекавши да ће се ради мира и тишине црквене он уподобити пророку Јони. Боље да буде и избачен са црквене Лађе, само да на њој не буде никакве буре.

Сећамо се да је и Свештеномученик Владимир претрпео гоњења од стране оних, који су били у Цркви. Од стране неког архиепископа Алексија, коме су постојану подршку указивале мрачне силе у лицу такозваног „старца“ Распућина – а такође и од стране монахујућих у Лаври, гоњених од стране бољшевика, који су и показали место Владике у вечери његовог убиства. Митрополит Владимир је претрпео гоњење и од стране украјинског ново-обновљенаштва, које је почело да подиже главу, за које су вредности овога света биле веће од вечних вредности. Сва страдања свештеномученика Владимира повезана су заиста са том тајном, која се догађа унутар Цркве, када у њу проникне свет.

Из тог истог разлога, проницања спољњег света у Цркву, безбожни аријанци, који су себе сматрали хришћанима, припадајућим Цркви, гонили су Светог Атанасија великог, који није себи налазио ни места, ни покоја у току целог свог живота. Тако су гонили Светог Василија Великог, претећи му и смрћу и мукама. Тако су гонили Светог Јована Златоустог. Сва историја Црква обележена је покушајима овога света (након његовог пораза од Крста Христовог и од верних том Крсту) да се убаци у Цркву и да је разруши изнутра. Да је разруши не само лажним учењима (јересима), већ заиста оним безбожјем, оним начином живота, који постоји у самом свету. Тако је било и у историји Западне Цркве, када су скоро све европске земље биле заливене крвљу, а зато што се моћ грађанске слободе утврдила над слободом духовном.

Тако се догодило и са нашом Отаџбином (Русијом) – јединственом својом хришћанском државом, када су безбожници унутар ње, од стране ново-обновљенаца и других издајника у Цркви, постали разлогом тога, да је сва наша земља била заливена крвљу Мученика и нових Исповедника. Тако се продужује и сада. Тако ће бити и надаље и то јесте закон духовног живота.

Свети Апостол Павле говори, да ће сви који желе да живе побожно у Господу, бити гоњени, а да ће безбожници наставити да се развраћају, водећи и друге у разврат и њихов пут ће за многе постати саблазан. Ето, та туга која прониче срце Мајке Божије и свакога, ко се замисли над путевима Цркве и путевима рода људског. Они, који исповедају истинско Хришћанство, увек ће бити омрзнути од овога света, гоњени и прогоњени. А они, који носе само име хришћана, и који се одлично сналазе у ономе што чини овај свет, имаће успеха. За њих су хришћанство и Црква – само нарочити украс, који украшава сво безбожништво, које се у свету догађа. О томе нас упозорава свети Апостол Павле. Ми данас празнујемо сећање Светих и тугу Мајке Божије, ради тога да би се запитали: „Где смо? У ком степену свет прониче у нас, у нашу душу? Којим гресима постајемо сродни овоме свету? Којим гресима постајемо гонитељи Христови и целе Цркве Његове?“

Исувише је очигледно у којим новим околностима то може неочекивано да се открије. Где се налазимо? Међу онима, који су гоњени, или међу онима, који гоне Цркву Христову?

„Нећемо се бојати никаквих гоњења“ – говоре нам данас Свети Оци – Мученици и Исповедници Христови. Сам Господ нам говори, да се ми не би бојали ничега у свету овоме, већ да би се бојали само једног јединог: да се не нађемо у делу оних, који су са светом. Са светом, кога не треба да љубимо. Ми нисмо дужни да са вама љубимо овај свет и то што је у свету, јер све што је у њему – јесте похота телесна, похота очију и надменост живљења. Господ нам говори: „Ја победих свет“ (Јн 16:33). Нек нам дарује Господ и Богомајка, Која је на Икони „Утоли моя печали“ насликана као да је нагнута, да слуша све наше невоље, туге и молитве, помогну да будемо Христови истински, а не само по имену.

[1] Изговорена на празник Иконе Мајке Божије „Утоли моя печали“, Свештеномученика Владимира (1918) и Светитеља Григорија Богослова (389), на Божанској Литургији, 7. фебруара, 1996. године