Шта значи живети у Истини?

Свети Теофан Затворник

 

Шта значи „ходити у истини“ (Пс. 85:2)?

 

Значи, примити истину у срце, тако држати себе у мислима и осећањима, како истина захтева.

Бог увек и све види – то је истина; ко прима ту истину срцем и почне да држи се и унутра и споља, тако, као да се пред њим налази Сам Бог и све у њему види, тај ће и бити и ходити у истини.

Бог све држи и без Њега ми не можемо ништа добро учинити – то је истина; ко је прима срцем и почне у свему, што чини, да се обраћа Богу у молитви за помоћ и прима све, што би се са њим десило, ако из руке Господње, тај ће ходити у тој истини.

Смрт нас може сваки час стићи, а после смрти је одмах и Суд – то је истина; ко прима ту истину срцем и почне тако да живи, како да те минуте мора умерети и стати на Суд Божији, тај ће ходити у тој истини.

Тако је и у односу на сваку другу истину.

 

(107, 46-47)

 

Истину Васкрсења разум може доказивати својим разматрањима, на основу Писма. И силу његових разлога неверујући не може да не призна, ако у њему није загушено осећање истине.

Верујућем већ не требају докази, јер је Црква Божија преиспуњена светлошћу Васкрсења. Истински су и убедљива оба та показатеља истине. Али против расуђивања разума могу се рађати и наилазити противни разлози. И вера може да наводи разлоге и да се колеба недоумицом и сумњама, које долазе споља и која ничу унутра.

Зар не постоји неприступне ограде за истину Васкрсења? Постоји. Када сила Васкрсења, примљена још у Крштењу, почне истински да се открива у смањивању завођења душе и тела, у увођењу у њих почетка новог живота, такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. И њему ће се безумним чинити сваки који се противи истини Васкрсења, као онај, који ходећи по дану, говори да је ноћ.

 

(107, 102-103)

 

Шта је покренуло Сирофеничанку да приђе Господу и да буде тако непостојана у молбама? (Мк. 7:24-30). Створивши овакво убеђење: она је била убеђена да је Спаситељ моћан да исцели њену кћер и пришла Му је; била је убеђена да је Он неће оставити без испуњења њених молби и није престајала да моли.

Убеђења – су сума целокупног живота, васпитања, мисли које пролазе, утисака средине, учења на која наилазимо и различити случајева и послова у животу. Под дејством свега тога ради мисао и долази до извесних убеђења. При томе треба имати пажњу, да свуда јесте и да одсвуда у душу човека улази Истина Божија. Истина лежи у човековом срцу; истина Божија је запечаћена на свим тварима; истина Божија постоји у обичајима и расположењима човека.

Али свуда постоји и лаж. Ко је од Истине тај сабира Истину и пун је убеђења, истинских, спасавајућих. А ко није од Истине, тај сабира лаж и пун је лажни убеђења, погубних заблуда.

Од човека зависи да ли ће живети у Истини или ван Ње – сваки изабира сам; међутим, Суд Божији очекује сваког.

 

(107, 293-294)

 

 

^