Играње са Богословљем: крај игре

Последњих година у Русији се отворио значајни број духовних школа, а такође и богословских института, богословских курсева, итд. на којима се свакодневно обучавају хиљаде и хиљаде људи различитог узраста, пола, нација и друштвеног статуса. Богословско образовање је за мирјане Руске Православне Цркве постало толико доступно, као можда никада раније, у целој историји њеног постојања.

Са једне стране, то је значајно, јер помаже да се испуне речи Светог Филарета Московског: „Никоме није дозвољено у хришћанству да буде потпуно ненаучен и да остане незналица. Зар није Сам Господ назвао Себе Учитељем, а Своје следбенике – ученицима? Зар су то празна имена, која не значе ништа? И зашто је Господ послао Апостоле у свет? Пре свега, да уче све народе: „Идите и науите све народе“ (Матеј 28:19). Ако нећеш да учиш и да уразумљујеш себе у Хришћанству, онда ниси ученик и ниси следбеник Христов – нису за тебе послани Апостоли, ниси оно што су били сви хришћани од самог почетка хришћанства; не знам шта си ти и шта ће бити са тобом.“[1]

Са друге стране, то нас доводи до онога, о чему је јасно говорио Светитељ Григорије Ниски: „Други, који су јуче или прекјуче оставили своје уобичајене послове, изненада су постали учитељи богословља, неки – који су, може бити слуге, који ни једном нису подвргнути бичевању, који беже од ропског служења – са важношћу философирају међу нама о непостижном... Све је у граду препуно таквих људи: улице, пијаце, тргови, раскрснице. Ту су и трговци одећом, и мењачи новца, продавци јела. Ти питаш за одећу, а он философира пред тобом о рођеном и нерођеном; желиш да сазнаш цену хлеба, а он ти одговара да је Отац већи од Сина; питаш се, да ли је спремно купатило, а он говори да је Син прозишао из ничега“[2]

Често сам могао да сусретнем овај цитат у раму ентузијазма: наводно, ево, као што се и у древним временима обичан народ бавио богословљем, како су сви били побожни... При томе, они који цитирају, не труде се да обрате пажњу на то, да је и по контексту, и по самом тону, па чак и по садржају цитата очигледном да је Свети Отац говорио о томе, не као о похвали, већ као о несрећи свог времена. Профано „играње богословља“ је само посебно тешка форма греха незнања и хуле. И није за изненађење, да Свети у ста „новојављених богослова“ ставља јеретичке, аријанске тврдње.

Враћајући се нашем времену, горенаведене речи Светог Григорија могуће је у потпуности цитирати за илустрацију, например, изобилних и бесконачних интернет дискусија на богословске теме.

Али, подижући се и на „ниво више“, могуће је видети, да слика није много боља.

Док читате књиге и чланке неких савремених писаца, или слушате говоре и дискусије на конференцијама, понекада стичете утисак да се за неке људе богословље претворило у интелектуалну игру. Иако је они могају играти веома озбиљних лица, чак јој могу посветити и животе, али... то ће ипак остати игром. И то неће бити богословље.

Ово је из разлога што ту нема главног. Оног о чему су Оци говорили: „Онај који се моли јесте богослов, и онај који је богослов, тај се моли“, то јест, када се богословље храни живим искуством богоопштења, када је укорењено у духовном животу Цркве, када је изражено животом богослова. Ван ове заједнице, све је странпутица. Богословље ради богословља. Богословље без Бога. Не бива безопасним, пре свега за самог „играча“..

Као што је Св. Григорије Богослов говорио: „Није могуће сваком, говорим вам, философирати о Богу, није за сваког! То није безвредна ствар, она није за људе, везане за земљу. Чак бих додао да није увек, не пред свима, није о свему могуће философирати, већ мораш знати - када, пред ким и о чему. Према томе, није приступно свакоме, већ само онима који су искушали себе и провели своје животе у созерцању и, пре свега, онима који су очистили душу и тело или их бар чисте. Јер, за нечистог може бити опасно да се дотакне чистога, као што није безбедно за некога са слабим очима да гледа у сунчеве зраке.“[3]

Свака реч овде противречи модернистичком “игрању са богословљем“, које су постале толико популарне код неких православних писаца у двадесетом веку, пре свега, међу онима који су радили у емиграцији. И ово није случајност, јер је ова појава управо и родила на Западу, који је отпао од Православља. Родила се раније, пре него у Русији, јер је, природно, што је богословски релативизам тамо достигао много већи степен.

Аутор ових редова сећа се шокирајућег утиска из директног контакта са савременим католичким богословљем, на мини-конференцији у Бечу 2002. године.

Ево поређења. Замислите астронаута са Земље који се спушта на другу планету, која је насељена високо-развијеном цивилизацијом. Допустимо, да је дошло до познанства, све протиче у најпријатнијој атмосфери, мештани одговарају на сва питања земљанина и веома су заинтересовани да раде заједно. Коначно, неко од становника иступа и говори:

„Допусти ми да те упознам са нашим обичајима и током живота. Имамо моногамни брак, поштујемо старије, кажњавамо крађу и лаж и показујемо посебно поштовање према странцима, сматрајући њихове животе светињама“. Његови суседи му аплаудирају и старешина му честита на изврсној беседи.

Затим дају реч другом. Други мештанин говори: „Дозволите ми да нешто додам изузетном говору мог колеге. Наши бракови обично подразумевају десет до дванаест партнера, њихов број се разликује, јер многи краду туђе жене или их купују новцем који су добили од продаје својих родитеља у ропство. Ритуално убијање странаца и трговина деловима њихових тела је такође широко распрострањено“.

Становништво му опет аплаудира и старешина захваљује за сјајни говор. Услед тога, астронаут и невољно доживљава двоструки шок. Прво, из разлога што говорници директно противрече један другоме, а друго, јер и једно и друго мишљење једнако чине традицију тог друштва. И сами становници не виде било какве принципијалне противречности у томе.

Таква је била и запањеност коју сам осетио при упознавању са савременим католичким богословљем. Говорник је устао и ја сам, као Православан, могао да се потпишем испод сваке његове речи. Тада је устао други и говорио нешто, да је било тешко схватити како Хришћанин уопште може изговорити такве ствари. Али, обојици су аплаудирали, обојица су хваљени, обојица су католички богослови и оба мишљења су била једнако допуштена.

Још један сусрет се догодио на московској „есхатолошкој“ конференцији 2005. године, где сам могао да слушам аустралијског католичког свештеника који је говорио о „заборављеном руском богослову Јевгенију Ламберту“. Говорник је био у недоумици и био је запањен јер га не знају у Русији. По цитираним фрагментима, схватио сам да Ламберт припадао оној истој модернистичкој струји, којој су припадали и Флоренски, Булгаков, Берђајев, Евдокимов и други са њима.

Усудио сам се да одговорим на недоумицу говорника, рекавши да богослов или мислилац који жели да изврши ревизију Светог Писма и Светог Предања и који, ономе што је речено у Писму и код Светих Отаца принципијелно претпоставља сопствена размишљања, аутоматски доспева изван те живе духовне традиције, које долази из Писма кроз Свете Оце. И следствено, они који се налазе у тој традицији, то јест у Цркви, никада неће потпуно прихватити модернисте.

Наравно, поједине мисли и запажања таквих људи могу бити интересантна, добро изложена и истинита. Али занимљиве мисли се могу сусрести скоро код свих.

И код Конфучија постоје фразе, блиске Хришћанству и неко од Православних би могао цитирати Конфучија у својој књизи, али Конфучије неће због тога постати хришћански писац. Исто се може рећи и за модернисте који се „играју богословља“.

Наравно, католик ме није разумео. Смутио се и увредио. Назвао ме је екстремистом. Рекао је да лишавам савремене богослове права да се изразе, да су Свети Оци давали одговоре на изазове свога времена, и да сада ми морамо да одговоримо на изазове нашег доба, без окретања њима, итд, итд.

На ово сам приметио, ако прихватамо Свете Оце само као „богослове“, у савременом смислу те речи - онда је он у праву. Онда се заиста може рећи, например, да је, рецимо, Свети Василије Велики био богослов и да сам ја богослов. Свети Василије Велики је рекао једно, а ја говорим друго. Ми смо са њим, да тако кажемо, на истом. Он греши, ја га исправљам; он није разумео, али ја јесам, итд.

Али, ако схватамо да Свети Оци нису били само интелектуалци из древних времена, већ носиоци духовног искуства, светости, која је хранила њихово богословље - онда ћемо се вратити истинској хришћанској јерархији вредности сетивши се, где ми стојимо а где они стоје. И може бит, чак ћемо се присетити да је и у древним временима такође постојало много религиозних писаца, међутим никако нису сви постали Свети Оци и Учитељи Цркве.

Срећом, имамо савремене богослове, који се држе отачког Предања, например, Владимир Лоски, о. Георгије Флоровски, о. Јустин Поповић и Митрополит Јеротеј Влахос. Модернизам никако није једини пут којим су кренули савремени богословски писци. Али, нажалост, у наше време, модернисти преовлађују.

Ако погледамо на разлоге за такво стање ствари, тада ћемо видети да сва та, новоизмишљења тумачења Писма, „играчки“ однос са Предањем, сви ови људи који говоре да „су Оци били глупи и нису схватали, али ми смо паметни и ми схватамо“, сва та „објашњења која сиходе из историјског контекста“, у највећем броју случајева хитају само ка једном баналном циљу: прилагођавања Јеванђеља и Предања себи – уместо прилагођавања себе Јеванђељу и Светом Предању.

Ово је велика саблазан за људе нашег времена. Са нашом гордошћу, високоумљем о себи, лењошћу и трагањем за удобношћу. И са нашом љубављу према свету, не са свим наравно, већ са оним што нам је најближе. А све ово са слоганом: можемо да служимо два господара!

Сетите се Самсона и Далиле. Самсон је био судија у Израиљу, поштовао је Бога, имао је дар од Њега. А онда је оженио Далилу. Паганку, странкињу, која је желела да га убије – и он је знао да жели да га убије и опет је није напустио. Заиста му се допала. А тако је и скоро код сваког од нас, данашњих хришћана, сваки од нас има „Далилу“ у својој души – световну привезаност, коју познаје у ставрности, да она не може бити сједињена са нашом вером, али од кога не можемо да одустанемо. И да не би морали да је се одрекну, измишљају горепоменута ново-измишљена тумачења о којима смо горе писали, играју се богословља, стварају „хришћанство за себе“. А пошто је у стварности немогуће да служимо два господара, оно што је главно - пропуштамо. Баш као Самсон који се пробудио из сна и рекао: „Изаћи ћу као и пре и отећу се; јер не знаше да је Господ одступио од њега“ (Књига о судијама 16:20).

Све је добро, ако се заврши као са Самсоном, и ако кроз патњу успемо да се растанемо од Далиле, и од комфора, ако се болно, очистимо остатака паганизма и дволичне вере и начела нашег свакодневног живота. Ако не, заиста читав наш живот може проћи у том виртуалном „хришћанству“ и потом ћемо чути речи: „Кажем вам: не познајем вас откуда сте; одступите од Мене сви који неправду чините.“ (Лука 13:27)

Наравно, била би грешка објашњавати целу појаву модернистичког богословља само једним разлогом.

Постоји и други – својствен још схоластичком односу према богословљу, као према науци. А „у нацуи не раде са термином „Бог““, како је приметио један од савремених научника. А ако све то и ради у модернистичком богословљу, онда је то заиста као схватање или категорија, без потребе за живом и непосредном везом са Њим.

А још где је „наука“ - тамо је и природни и неодложни императив за сваког богословствујућег, „да се каже нова реч у науци“, да се покаже „научна новина“.

Али у Православљу је немогуће рећи ништа ново, јер ми већ држимо сву пуноћу Истине, предану нам од Господа Исуса Христа и Духа Светога, кроз Апостоле и њихове ученике, Свете Оце. Како је сведочио преподобни Викентије Лерински, цитирајући Светог Стефана Римског,“одредивиши следеће: да се не уводи ништа ново сем онога што је предано“. Свети и мудри човек је схватио да је правило побожности – допуштати само оно што је било прихваћено од Отаца у вери, а вером је и било запечаћено од стране њихових синова; да је наш дуг - не да водимо религију, где би хтели, желимо, већ да је следимо где нас поведе; и да је хришћанској скромности и достојанству својствено да се будућем нараштају преда не своје, већ да чувамо оно што смо примили од наших предака“, јер је „у Цркви одувек био обичај да што је неко био богољубивији, он је пре иступао против нових измишљања“; и зато смо сви ми, Православни хришћани, по завету наших Отаца, позвани да „сломимо пред ауторитетом свете древности дрскост непотребних новачења у вези са сваком узалудном заблудом“.[4]

Заиста, цела књига Светог Викентија је посвећена откривању те чињенице да страст „према новинама“ означава одвраћање од древне и непогрешиве истине. Одвраћање, које се може облачити може бити обучено у било какву стару „научну“ одећу.

Узмимо, например, то „објашњење, које долази из историјског контекста“.

Разуме се, не постоји ништа лоше, када покушавају да се дочарају услови тог раздобља и друштва, у којима је једна или друга света или светоотачка реч било записана – ако има циљ бољег појашњења те речи. И Свети Оци су у тумачењима Писма понекад прибегавали овом методу. Али као допуни, не као основном.

Опасност наступа тада, када се историјском контексту своди практички сво значење речи, сав њихов смисао и значај. Самим тим, кроз „историјски контекст“, једноставно снижавају ауторитет Писма и Предања.

Као што они кажу, само зато што је записано, то не значи да ја морам да делам на тај начин; Свети Отац је то рекао само зато што је имао овај или онај став према цару тог времена. И то није тако речено, зато што ја морам да верујем у то, већ зато, што је тај духовни писац припадао тој и тој духовној школи и био под утицајем те и те философије, итд, итд.

При томе се испушта из вида, јесте то, да је могућност адекватног стварања историјског контекста за то, или неко друго дело изузетно сумњива – исувише је ограничен број познатих нам чињеница, а њихово повезивање једне са другом, и пре свега, утврђивање претпостављеног утицаја тих чињеница на начин мишљења једног или другог Светитеља – јесте дело скоро потпуно произвољно.

Ово води до тога, да смо у стварности слободни да реконструишемо и, изнад свега, да тумачимо такав историјски контекст, како нам је угодно, ради удобног претумачења неугодних фраза или мисли, или да изгубимо сваки смисао уопште, сем историјског. Захваљујући овоме, све постаје несигурно, произвољно, нејасно, све губи свој ауторитет и значај, пошто је поново тумачено и бива изопачено. Из светлости Истине, одлазимо у сумрачно блато „тачки гледишта“, тако да и само Свето Писмо и Предање постају „зборници историјских мишљења“, погодни као, у најбољем случају, вешалице за остављање сопствених мисли.

Очигледно, такав став је могућ, само при одрицању истине, да су сви Свети пребивали у Богу и, следствено, имали једну исту веру - веру као дар Божији, као свештено благо, а заједно са тим, норму, идеал, слику и пут којима следујући можемо постати њихови саучесници том духовном благу спасавајуће вере, јер, одричући се ње, упадамо у духовну пропаст.

У одбрани „слободе независне богословске креативности“, у стварности модернисти бране своју ванредно самољубиву и страсну својевољност.

Одавно је примећено да људи, који себе постављају за носиоце либералних погледа, у стварности се показују као много више поробљени мноштвом личних комплекса и забрана.

Добровољно, са поштовањем и послушно, следовање Светим Оцима, просвећеним Духом Светим, избавља од тог ропства и дарује нам истинску духовну слободу у истини, према речима Господа: „Познаћете истину и истина ће вас избавити“ (Јован 8:32).

[1] Филарет Московский, святитель. Слова и речи. Т 4, М. 1882, с. 151-152

[2] Григорий Нисский, святитель. Слово о Божестве Сына и Духа // PG. 46, 556.

[3] Цит. по: Иларион (Алфеев), игумен. Жизнь и учение св. Григория Богослова. М., 1998.

[4] Викентий Лиринский, преподобный. Памятные записки Перегрина, М. 1999. с. 14.