Свети Марко Ефески: Истински Екумениста

Јеромонах Амвросије (Отац Алексеј Јанг)

 

Екуменски значи „који припада или је прихваћен од Хришћанске Цркве кроз реч; као такав, овај израз осликава правило вере, дано од Светог Винсента Леринског: Хришћанска истина је она „у коју су веровали свуда, увек и сви“. Ово је исправна дефиниција речи из речника и једина њена Отачка дефиниција.

Нажалост, „екуменски“ је почео да значи нешто прилично другачије у другом делу XX века. Под утицајем Светског Савеза цркава и политиком „aggiornamento” код римокатолика, тај израз је почео да значи следеће: јединство Христове Цркве је разбијено кроз векове; све Хришћанске Цркве су прилично једнаке, а свака има „део“ истине; према томе, све деноминације морају бити сједињене са циљем да поврате „целину“ која је једном постојала. Ово је савремени екуменизам.

Најбољи пример прве и изворне врсте екуменисте јесте Свети Марко Ефески, Првак Православља XV века, понекада названог „савешћу Православља“. Следећи део текста се састоји из низа од три чланака у часопису „The Orthodox Word“ из 1967. године, написаних од стране Архимандрита Амвросија Пагодина:

"Када су темељи Византије распадали, дипломате су удвостручиле своје напоре да нађу могућност уније са силама Запада за борбу са заједничким непријатељем Хришћанства, Исламом. Покупаји су чињени да се закључе непријатељства са Турцима, али они су били врло неуспешни. Једина нада је лежала на Западу. Ради овога је било неопходно изнад свега да се склопи мир са Ватиканом.

Сабор се састао 1437. године, који је установио комитет латинских и грчких богослова, са папом и византијским царем као главама. Папа, Евгеније IV је имао веома високу идеју и циљао је на потчињавање Православне Цркве себи. Подстакнут скученим условима у којима се нашла Византија, цар је подржао овај циљ: закључити споразума користан за своју земљу. Пар њих је обратило пажњу на духовне последице такве уније. Само један делегат, Митрополит Ефески, Свети Марко, стајао је чврсто у својој супротстављености.

У свом обраћању папи на отварању сабора, Свети Марко је објаснио како је он одушевљено желео унију са Латинима – али право јединство, објаснио је он, засновано на јединству вере и древне Литургијске праксе. Такође је обавестио папу да су он и други Православни епископи дошли у Рим, не да потпишу капитулацију, и не да продају Православље ради користи њихове владе, већ са циљем да  потврде истинско и чисто учење.

Многи од грчких делегата су, међутим, мислили да се спасење Византије може задобити само кроз унију са Римом. Све више и више њих је постало вољно да доведе у питање вечну Истину ради очувања привременог царства. Штавише, преговори су били неочекивано толико дуги, да грчки делегати нису имали средстава да се издржавају; почели су да гладују и били су узнемирени да се врате кући. Папа је, међутим, одбио да им пружи било какву подршку док се „Унија“ не закључи.

Користећи ситуацију и схватајући узалудност даљих расправа, Латини су искористили своје економске и политичке предности да притисну Православну делегацију, захтевајући да се потчине римокатолицима и да прихвате њихова учења и административну контролу.

Свети Марко је једини стајао насупрот растућем таласу, који је претио да преврне лађу Истинске Цркве. Био је притиснут са свих страна, не само од Латина, већ и од својих сапутника Грка и самог Константинопољског Патријарха. Видећи његово постојано и одважно одбијање да потпише било какву врсту споразума са Римом под датим условима, цар га је отпустио из свих даљих разговора са Латинима и ставио га у кућни притвор. У то време Свети Марко се веома тешко разболео (очигледно болујући од рака црева). Али овако исцрпљен, смртно болестан човек, који је прогоњен и осрамоћен, представљао је у својој личности Православну Цркву; био је духовни џин, са којим се нико није могао поредити.

Догађаји су следили у изузетном поретку. Стари Патријарх Јосиф је умро; фалсификован документ је створен о потчињавању Риму; цар Јован Палеолог је преузео руковођење Црквом у своје руке и Православни су били обавезни да одбаце своје Православље и да прихвате све латинске заблуде, новине и измишљотине у свим тачкама, укључујући и потпуно прихватање папиног „примата над целом земљом“.

У току тријумфалне службе која је пратила потписивање уније 5. Јула 1439. године, грчки делегати су свечано љубили папино колено. Православље је било продано, и не само издано, јер је за узврат папа обећао набавку новца и војника за одбрану Константинопоља против Турака.

Али један Епископ није потписао. Када је папа Евгеније видео да Свети Марко није потписао Документ о Унији, рекао је: „И тако, нисмо постигли ништа!“

Делегати су се вратили кући осрамоћени због свог потчињавања Риму. Признали су људима: „Продали смо нашу веру; разменили смо побожност за безбожност!“ Као што је Свети Марко написао: „Ноћ Уније обухватила је Цркву“.

Само њему је одао поштовање народ, који га је дочекао свеопштим ентузијазмом, када му је коначно било дозвољено да се врати у Константинопољ, 1440. године. Али чак и тада су власти наставиле да га гоне. На крају је би ухапшен и затворен. Али без обзира на његове његово стање и услове, наставио је да духом гори и да се бори за Цркву.

На крају је био ослобођен и следећи његов пример, Источни Патријарси су осудили Лажну Унију и одбили да је признају. Победа Цркве је постигнута кроз човека, исцрпљеног болешћу и нападаног лукавствима људи, али снажног у знању обећања Спаситеља: „Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати.“ (Матеј 16:18)

Свети Марко се упокојио 23. Јуна 1444. у 52. години живота. Велики Стуб Цркве био је истински екумениста, јер се није бојао да путује у Италију да говори са римокатолицима, али што је још важније, нити се бојао да исповеда пуноћу истине, када је дошло време.

Следи закључни део Светитељеве енциклике на тему лажног јединства. Значајна је и кључна и данас, као што је била и пре 500. година:

„Према томе,“ пише Свети Марко, „што се тиче онога што вам је заповеђено од Светих Апостола – стојте, држите се чврсто предања која сте примили, и писана и преданих вам усменом речју, да не би били лишени ваше чврстине, ако постанете заведени обманама безаконих. Нека Бог, Који је Свемогући, учини да и они познају своје заблуде; и избављајући нас од њих, као из лошег семена, нека нас уведе у Своје житнице као чисто и корисно жито, у Господу нашем Исус Христу, Коме припада слава, част и поклоњење, са Његовим Оцем, Који је Беспочетан и са Његовим СвеСветим и Благим и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“

Молитвама Светог Марка, Христе Боже наш и Светих Твојих Отаца, Учитеља и Богослова, сачувај Цркву Твоју у Православном исповедању и доведи многе у познање Истине, у векове!

 

Из Књиге „Winds of Change in Roman Catholicism“

Оца Алексеја Јанга

 

 

 

 

^