Прво Искушење

 

„Има тело телесно, и има тело духовно“

(1.Кор. 15:44)

 

Прво искушење новопридошлих у Православну Цркву (јер је то једино место где Православље/Хришћанство може бити исповедано), је да бркају спољашње са унутрашњим, да мешају спољашњост са унутрашњошћу.

Например, некада смо виђали како новопридошли у Цркву опонашају оно што мисле да је Православно „како треба“, фантазију која изгледа да су задобили из књига. Ово може да значи човека са дугом врадом и дугом косом (на тај начин непослушни речима Апостола у .Кор. 11:14) и жене које носе одећу из деветнаестог века и стављају немогуће велике мараме преко глава. У тим случајевима, оба пола се могу облачити у црно, показивати на себи велике крстове и на зглобовима руке бројанице, у претераном маниру налик на Православне монахе и монахиње (који не носе крстове).

Понекад оба пола могу проводити дуге сате говорећи о чудним врстама хране за пост и проводити дугачка сажимања. Понекад, оба пола желе да мењају обична Хришћанска имена, у егзотична хришћанска имена.

За тридесет година Праволавног живота, никада нисам срео ни једног „обичног“ Православног који се понаша или облачи на такав, горе наведени начин. Пошто је Православље једноставно хришћанство, најсигурније је да не укључује бизарне начине облачења или фризура. Нити значи да људи који нису монаси, стреме да буду као монаси.

А сигурно да циљ Православља није да се једе чудна храна. Циљ поста није да се говори о храни, још мање да се она једе, било да је посна или мрсна храна, већ да се проводи мање времена у причи и јелу, а више у молитви. А једна од користи поста је да се троши мање новца на храну и да се даје више за добре сврхе.

У свакодневном животу, „нормални“ Православни, који су можда крштени као „Димитрије“, „Теофил“, „Харалампије“ или „Владимир“ често мењају своја имена у „Џим“, „Тео“, „Хари“ или „Волтер“. Новопридошли, са друге стране, понекад чине супротно, покушавајући да мењају своја имена попут „Ентони“, „Мајкл“, „Питер“ и „Џон“, у „Владимир“, „Аксентије“, „Рстислав“ и „Теологос“. Зашто? Ко би га знао.

Покушавао сам са таквим новопридошлицама да прођу кроз ту фазу што је могуће брже, ако је могуће, као пре него што су примљени у Цркву, и да почну да живе попут других Православних.

Требало би да се осврну.

Ако брину о посећивању нормални Православних цркава неће видети никога које бизарно обучен. Они неће наћи ни једну жену, која носи огромну мараму, ретко ће наћи човека са дугачком брадом (осим свештеника, и његова брада може бити кратка и вероватно попут његове косе, дотерана). Неће видети ни једну особу да носи бројанице око зглобова – из једноставног разлога што други људи у цркви нису монаси или монахиње, већ људи у браку или самци, који нису узели послушања монашког живота унутар манастира.

Што се тиче крстова, Православни их не носе преко своје одеће, они их чак ни не показују; мали крстићи око врата се носе испод одеће, поред наших срца. И људи ретко расправљају о досадним темама хране (сем наравно, ако не поседују или раде у ресторанима, па чак и тада покушавају да промене тему брзо – ко жели да говори о послу, када има слободан дан?)

Површни, физики поглед на Православље није само чудан, он може бити и духовно опасан. Чудна спољашња појава, никако имитација, пропада у схватању да је Православље просто хришћанство, не успева да схвати да је Православље једноставно хришћански начин живота.

Она сужава Веру на спољашње и на нескромно показивање. А у неуспеху да се то схавти, може, у одређеним околностима, да дегереише, постане претенциозно, и у смислу покушавања да се буде оно што није, али такође и развијајући се у гордост.

Ова претенциозност може одвести до тога да се људи представљају као „раби Божији“ (ми нисмо позвани да будемо „робови“ већ слуге и деца Божија). Може довести до тога да људи потписују писма са „недостојан“, „грешан“, пре својих имена. Нека то раде монаси и монахиње.

А нека се остатак нас уздржи од тога: већ знамо да смо недостојни и грешни – немамо илузија о себи самима. Може одвести у оговарање и трачарење малих усијаних група, који се окупљају да би критиковали друге.

Такав критицизам и агресивност према другима потичу од несигурности.

Није изненађујуће, да они који долазе у Православну Цркву и мисле да је Православље фантастично опонашање наводно спољашњег, што у стварности не постоји ни у једној Православној парохији, неће дуго бити у Цркви, управо зато што су несигурни. Они обично налазе да Црква није „довољно добра“ за њих, да су сасвим добри на свом путу ка потпуном  пропадању.

Комплекс обраћених, болест новообраћеника је у стварности укорењен у гордости, у жељи да се буде „бољи“ од свих других. Интересантно је да када такви људи отпадну од Цркве, ретко криве себе, већ је увек „Црква“ та „која није довољно добра“ за њих.

Најбољи начин да се избегне ово искушење јесте да се почне са гледањем других Православних, у људи који су Православни деценијама и покољењима и да прихвате послушност. Знао сам једног младића који се обрео у Православној цркви са дугом косом и брадом, обучен у црну одећу и питао свештеника да ли би он могао да буде Православан. Када му је свештеник рекао да је прва ствар коју треба да уради да се ошиша, обрије и обуче нормално, младић се побунио и отишао.

Његово одбијање да прихвати и малу дозу смирења и послушања, значило је да он није постао Православан иу више од једном смислу. Духовна болест новопридошлих да опонашају спољашње, тебад а се превазииђе што је брже могуће. Након пар месеци честог посећивања Цркве, време је да се постане Православан. Време је да се остави први пут обеда, и доћи на главни правац, да се уђе у арену, јер ће нас само то одвести у нашу „пустињу“ – спасење.

Међутим, постоји још једна врста искушења коју треба надвладати пре него започнемо тај главни пут.

 

 

Назад