Коме смета Свети Дионисије Ареопагит? - Архимандрит Рафаил Карелин

Када је први брод (понос британске флоте) – био потопљен од стране немачке подморнице, премијер Енглеске Черчил је на то одговорио са две речи: „Потопите Бизмарк“. Наређење је било извршено. „Бизмарк“ – највећи немачки бојни брод, спустио се на дно, и част Енглеске је била повраћена.

У зору реформације теозофских кругова, који с у своје гнездо свили у самом срцу Италије, чуло се наређење: „Потоите Дионисија“. Први, који је преузео да то испуни, био је Еразмо Ротердамски, изражавјући се у маниру господина Осипова „протестант до Луетра“.

Зашто теософи и реформатори свих боја непрестано хране непремостиву мржњу према Дионисију Ареопагиту? Зашто су се око њега створили некакву заверу клевета и дезинформација? Зашто се ти људи труде да докажу, да Дионисије уопште није постојао са таквом доследношћу, као што су и њихова сабрађа – атеисти, хтел ида докажу, дса није било никакво реалног историјског лица Исуса из Назарета, а да је Јеванђеље – клупко митова каснијег происхођења?

Вероватно су само две особе у историји изазвали такав огромни талас протеста и одрицања, као Исус Назарећанин и Дионисије Ареопагит. Разуме се, то су несравњиве величине, али је у нечему Арепагит силно досадио непријатељима Исусовим.

Дела Дионисија Ареопагита су била објављена, откривена на једном од сабора (6.век), без резултата покушавши да примире диофизитство и монофизитство. Монофизити су представили дела Дионисија – то, што се назива „Ареопагитским корпусом“ – учесницима сабора.

Зашто су они то учинили, непознато је, може бити као акт пријатељства у односу према Православнима и византијским властима, а може бити и као сведочанство о томе, да су они за Цркву сачували ту непроцењиву духовну ризницу?

Само један учесник сабора са Православне стране, епископ Евгеније, изразио је сумњу, и то не у ауторство Дионисија, већ у томе, што су рукописи, чувани од јеретика, могли бити подвргнути интерполацији (уметнуте ставке, које би изопачавале текст). Међутим истраживање тог питања од стране учесника сабора, потврдило је аутентичност Дионисијевих дела. Треба знати, са којом су осетљивошћу византијски богослови истраживали сваки рукопис. Какав су огромни, филолошки и историјски рад предузимали пре него га прихвате, тим више што се односило према рукописима, који су јеретици представили.

Та сведочанства су била толико убедљива да је „Ареопагитски корпус“ био примљен од свег Православног света. Истина, постојао је један изузетак. Следбеници Аполинарија (4. век) су хтели да припишу ауторство једној од књига „о Црквеној јерархији“ том јеретику, али неуспешно.

Максим Исповедник је доказао да је учење Светог Дионисија Ареопагита истоветно учењу Отаца апостолског века и да нема ништа заједничко са аполинаризмом. Може се рећи, да ни један богослов после три велика Кападокијца, није показао тако моћан утицај на хришћанско богословље, посебно на мистичко богословље, као Свети Дионисије Ареопагит.

„Потопити Дионисија“ – то значи, дискредитовати целокупно византијско богословље – од Максима Исповедника до Григорија Паламе, а такође, што је остало као остаци, у западној теологији.

То значи, наругати се над Максимом Исповедником и Јованом Дамаскином[1], а такође и над западним схоластицима и Томом Аквинским (говоримо у оном значењу, у коме они зависе од Јована Дамаскина и Михаила Псела). У целости, добија се ружна и по свему ужасна карикатура: сналажљив крадљивац апостолског имена кружи око прстију источних и западних богослова.

Философи, који су створили велике логичке системе, не нагађају, да никаквог Дионисија није било и пројављују наивност мале деце. Велики мистици својим дубоким духовним интуицијама нису осећали да се под именом Дионисија крије лажљивац или душевно оболели визионар, већ су примили фалсификат и сурогат као духовно искуство Цркве, као тајна виђења ученика Апостола Павла. Закључак је јасан: таквим људима немогуће је веровати!

Ако је безимени аутор Ареопагитик – визионар, онда указивања на визионара у делима Отаца Цркве као на високи ауторитет у продужетку века, могу изазвати само осмех или осећај жаљења на слепоћу оних, које су тако лако обманули; а то значи, да Свети не владају духовном пронициљивошћу, да је предање Цркве лажно, да сагласје Светих Отаца о ауторству Светога Дионисија није ништа друго, до брбљање наивне деце.

Али овим се не исцрпљују последице антидионисијевске критике. Сада протестант може рећи: „Погледајте на Православне, колико су они непринципијелни: свештеник се у храму моли Светом Дионисију и савршава службу у дан његовог помињања, а професор богословља на духовној академији говори о томе, да Дионисија као аутора „Ареопагитике“ нема, да је то само „митолошко лице“.

Ко лаже онда: Црква или академијска професура? Ако је Дионисије псеудо, то значи, да су се људи који стоје у храму молили упразно. Штавише, молити се непостојећем, значи, молити се „оцу сваке лажи“. Ако би Православни били принципијелни, онда би они избацили службу Светом Дионисију, објавили незнање оних богослова, који су се ослањали на „Ареопагитику“, објавили дела Ареопагита апокрифима. А ако је Црква истинска у литургици и предању, онда би метлом изагнала оне, који клевећу Светитеље надимцима „псеудо“, што значи „лажов“...

Али није у томе главни циљ дискредитације Светог Дионисија, већ у нечему другом. Теософи желе да сравне све конфесије и све религије, да уведу у богословље принцип релативизма – релативности и плурализма – множине истина.

Религија мора постати адогматична и затим се изродити у егзистенцијални емпиризам, то јест, у мрачна и безсадржајна мистичка осећања, где у суштини дела одсуствује сам објекат религије и повезаност са њим.

Истина је једна, једноставна и монолитна, али Божанска истина, будући апсолутна, не може бити примљена људском свешћу адекватно и синтетично. Религиозно искуство, засновано на објективном искуству Цркве, укључује човека у поље вечних божанских енергија, даје души увереност у јединственост божанствене истине, док се у области људске речи, јединство и јединственост дробе и предају кроз антиномију – спољашње противречне тврдње, које зависе од ограничености самог људског разума – субјекта познања. Целостно примање не може бити изражено речју, оно се смењује издробљеним и аналитичким описом својстава и пројава. Теософи, спекулишући о неизбежним словесним антиномијама, хоће да објективирају те антиномије и да укључе принцип еклектике у Биће Самог Бога, а при томе „је све истина“ и у исто време, истина ишчезава, то јест, сама истина престаје да буде једна и монолитна и претвара се у бесконачни број релативних истина. Све постаје истовремено и „да“ и „не“.

Душа дијалектике је учење о истоветности противречности. Пантеиста Ајнштајн, основавши принцип релативизма у физици, изразио је то у следећој формули „Бог и демон – равне величине, само са различитим знацима „+“ и „-„.

Машта савремених теософа је да дијалектиком оснују истоветност Бога и сатане, да предметом свог култа учине неку бого-сатанску суштину, као свејединство противречности, као свеприродност свега постојећег. И овде, на путу ка сатанској дијалектици, почетак који је скривен у дубинама векова, као етапе се јављају неоплатонизам, теософија бемеа, дијалктика Хегела, које су наишле на препреку у богословљу Светог Дионисија Ареопагита, а управо у његовом умно-видећем методу примирења и схармонирања антиномија у схватању о наткатегоријалном постојању и својствима, присутних у Богу.

У философији тај метод треба називати дијалектичким негацијама, јер ми условно употебљавамо тај, не у потпуности тачан израз. Ево најједноставнијег примера дијалектичке негације:

2. Бог није суштина, јер се суштинама називају Његова створења.

Овде “да” и “не”, не противрече једно другом, не постоје “паралелно” једно са другим, већ се претварају у највише “да”, у “да” надкатегоријалности. Овде се укида принцип релативизма и догме добијају највиши степен постојаности – надстепен апсолутне истине. Да се богословски и философски боре са Светим Дионисијем теософи се нису решили.

Прејасно би се, при поређењу њиховог критичког лајања са делима Дионисија, пројавила њихова философска беда, па су зато предузели другу тактику: дискредитовати личност Дионисија, убедити људе, да је он талентовани лажљивац, који је умешно заводио Свете Оце и овековечио свој труд под псеудонимом апостолског мужа.

Етикете „псеудо“ су сада ушле у моду, посебно након антибиблијске критике, која је у лицу Лесинга задобила посебно агресивни карактер. Лесинг је написао познати комад „Натан – мудрац“, која се односи на времена крсташких похода. У њему је хтео да покаже моралну суперироност Јудеја и муслимана над хришћанима. Натан – мудрац је образ толерантног мудраца, идеала теософа.

Непознато је, да ли је Лесинг створио мудраца Натана, или је Натан – мудрац, створио Лесинга; али учешће обојице у дискредитацији хришћанства је несумњиво. Нажалост, већина Православних богослова, хипнотисаних речју „наука“, почели су да имену Дионисије додају реч „псеудо“, то јест, лажни, а зашто?

Мислимо „страха ради европскога“. Зар неће „тројански коњ“ релативизма ући на врата наших академија уз садејство нашег сопственог немара и необазривости?

[1] Свети Јован Дамаскин у свом чувеном делу „Тачно изложење Православне Вере“ (књига 2; глава 3) пише: „Како говори Најсветији, Свети и Велики у Богословљу, Дионисије Ареопагит...“ (прим. уредништва).

преузето са:

http://karelin-r.ru/newstrs/65/1.html