О лагању о Светима
Архимандрит Рафаил Карелин
У садашње време у академским круговима, употребљавање речи „псеудо“ (лажни) испред имена древних хришћанских писаца, сматра се добрим тоном. Карактеристично је, да се са таквом лакоћом нико не би усудио да пред именима Вергилија или Сервантеса, стави реч „псеудо“, што би изазвало смућење међу историчарима и књижевницима.
У прошлим временима у светском друштву се сматрало знаком уважења, да се при обраћању старијим лицима, завршавати фразу речима „г“, скраћеним од „господине“ или „господару“. Ова сличност има карактер негативног: у једном случају се наглашава уважавање према човеку, у другом – бестидност и оптерећење лажју.
Господ је ђавола назвао лажовом. Та реч се јавља као друго име ђавола. Свети Оци су писали о антихристу, да ће бити велики лажов и лицемер, и иако ће се родити као човек по телу, постаће једним духом са сатаном.
Сваки грех садржи у себи лаж и обману. Сваки преступ се чини онда, када човек губи осећање истине. Пророци, који су наговештавали долазак Месије, говорили су, да „у устима Његовим нема лажи“. Он је од њих назван „Правдом Божијом“. Сам Господ је рекао: „Ја сам Истина и Живот“.
Псалмопевац Давид, прецизније, Дух Свети, открио нам је у псалмима, да је лаж - предвесник погибељи: „уништаваш свакога, који говори лаж“, а на другом месту: „...човека лажљивог и крвожедног гнуша се Господ“. Овде речи „лажов“ и „убица“ постављене су једно поред другог, и повезани су једна са другом.
Господ обећава Царство Небесно онима који се ради истине подвргавају гоњењима и прогонству. Сви Мученици за Христа су више волели да умру, него да себи купе живот лажју.
То је психолошка чињеница: човек суди о другима по себи, он као да пројектира на друге своја сопствена душевна стања. Свет се све више погружава у море лажи и зато је сада лакше психолошки допустити оно, што би се у древним временима показало као смућујуће и невероватно, наиме, мисао да су се Свети занимали присвајањем туђих имена и фалсификовање својих дела под именом апостолских дела. Молити се Светом и истовремено сматрати да је он „интелектуални лопов“ –један је од парадокса нашег времена.
Други парадокс који сведочи о нашој сопственој духовној слепоћи – то је веровање, да је „лопов“ успео да адекватно оваплоти у својим лажним виђањима и фалсификатима чисто учење Цркве или, другим речима, Црквено Предање се нашло у делима лажова – литературних фалсификатора.
Фалсификовати се под истину и обманути Цркву није могуће. Код Светих су толико биле дубоке духовне интуиције, да су они одмах откривали лаж у дисонирајућим звуцима лажи.
У питању о псеудо-Макарију, псеудо-Дионисију, псеудо-Нилу, обично се игнорише многовековно сведочанство Цркве, као нешто неизвесно, нешто што не заслужује пажњу. На тај начин, изниче тећи парадокс: неки хришћани, који исповедају своју веру у Цркви (Символ Вере), а у то време се потпуно не сматрају црквеним предањем и понављају критику рациоинализма (опростите за неологизам – „голокритику“), као последње и завршно слово науке, као приговор трибунала, који не подлеже касацији. Шта се догодило?
Научници, који су испали из тока Православне традиције, у суштини, одучили су се да читају дела Светих Отаца, да осећају њихову унутрашњу целину и хармонију, да осећају благодат, која прониче, као невидљива светлост, странице њихових књига, и изгубивши заједно са поштовањем духовну интуицију, почели да проучавају Библију и патристику са позиције историјско-упоредне, а у стварности, митолошке школе.
Следбеници Лесинга и Хегела, директно не одричући Бога, запловили су низ поток скептицизма и критицизма: скептицизма – као немоћи вере, и критицизма – као беспомоћности ума. Псеудоначуним провокацијама Лесинга су се усхићивали Маркс и Енгелс.
Нажалост, са сличном профанистичком рационализацијом сагласили су се модернисти – теолози, „страха ради европскога“.
Реч „лажов“ се у прошлим вековима сматрала једном од највећих увреда. Рећи за човека да је „лажов“, било је једнако шамару. У драми Пушкина, за речи „бароне... ви лажете“, отац изазива сина на двобој, и он подиже бачену рукавицу.
Мисле ли ти људи, који тако лако и неодговорно употебљавају изразе „псеудо-Дионисије“, „псеудо-Игњатије“ – да они Светима приписују ђаволски грех лажи, јер је први лажов – сатана.
Уважени професоре! Условно ћу вас назвати Панфил Јунович Осињин! Пре много година на испиту сте решили да поправите једног студента, рекавши: „Не Свети Дионисије, већ псеудо-Дионисије.“
У неком степену он је вама захвалан за то, јер га је тај одговор натерао да се замисли о опасностима нашег времена – замене Предања жалосним хипотезама, мењању Православног менталитета, и нагињање ка протестантском субјективизму. Молим вас, милостиво примите моје речи.
Ако се за вас као приоритетније, у поређењу са Предањем Цркве, јавља мишљење рационалиста, који су живели након 100 година откривања „Ареопагитика“, представите себи следећу ситиацију: кроз 10-15 векова после вас, неки критички настројени историчар духовних школа, долази до закључка, да никаквог професора Осињина није ни било, а да делови лекција из тог времена припадају неком псеудо-Панфилу, псеудо-Јуновичу, друго-Осињину.
Шта би му ви одговорили? Сигурно је, са оног света би рекли: „А поред свега тога, ја сам постојао, и постојим без обзир на то, што археолози, до сада нису успели, да при ископинама открију мој пасош.“
Блажени Јероним се од младости учио углађености речи по делима Цицерона, са којима се није растављао, чак и примивши монаштво. Једном, код себе у келији, он је чуо грозни глас: „Ти ниси Мој ученик, већ Цицеронов.“ Након тога се Блажени Јероним није дотакао књига римског оратора.
Још неочекиваније за модернисте када буду чули глас: „Ви сте ученици не Светих Отаца, које сте понижавали речима „псеудо“, већ Еразма Ротердамског и Лесинга – људи, много горих од Цицерона.“
преузето са:
http://karelin-r.ru/diskuss/41/1.html