О мистичкој лепоти црквеног језика
Архимандрит Рафаил Карелин
Древни језик је ближе унутрашњем гласу – језику духа, језику религиозне интуиције и у молитвеним сазерцањима. То није језик разума, већ срца, језик дубоких гностичких проницања, језик набијен духовном енергијом и посебном динамиком. Древни језици у човековој души изазивају у човековој души врсту сећања о изгубљеној човековој способности унутрашњих непосредних предаја својих мисли, опажања друге душе и озарења од Бога.
Постоји скривени, унутрашњи језик, који је дубље од спољашњег језика, коме су неопходне форме речи. Профористички (спољашњи) језици се све више удаљују од свог центра – духовног логоса, све више разликујући се и материјализујући се. нови језици обраћени пре свега ка разуму човека – аналитичкој способности његовог разума, нижи су у поређењу са духовном интуицијом. Они су такође способни да изразе емоционална и страсна стања човека; али за ту област духа, која себе пројављује у молитвеном пориву, нови језици се показују као спори, немоћни, као мишице уздрхталог старца.
Следбеници језичке реформе богослужења тврде, да ће на новом, савременом језику, Литругија бити разумљивија. Али Литургија је, сама по себи, тајна. Она не може постати схватљивом на вербално-семантичком нивоу, иначе би било могуће схватити и усвојити литургику са књигом у рукама за писаћим столом.
Литургија – то није повест, која може бити темељно разјашњена, нити загонетка, коју је могуће одгонетнути. Богослужење – то је укљученост човека у духовну стварност, а као средство за то се јавља дејство на душу човека целокупног духовног поља Цркве: храмовна архитектура и украшавање, иконописи и богослужбени напеви, а најглавније – сила молитве свештенослужитеља и народа, који се налазе у Цркви.
За Светог Јована Кронштатског су говорили да када је он служио Литургију, или се ћутећи молио на Проскомидији, људи су јасно осећали, скоро физички, силу његове молитве и благодатну помоћ.
Древни језик је ближе унутрашњем гласу, зато он има веће дејство на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, која пролази аналитички разум човека, струјом јарке светлост озарава, као да открива његово срце, и оно трепери, као душа странца, који је после далеког пута видео огњиште очевог дома. Овде се догађа оно, што ми не можемо у потпуности назвати – сећањем. Човек се сећа изгубљеног раја и о том језику, коме су се повиновала сва жива бића, као цару земље, на коме је он беседио са Ангелима.
Овде је мистика и лепота језика: древни, свештени језик дира срце човека, тера да се чује скривене струне душе. Модернисти не знају и не осећају то; они хоће да древни језик замене новим језицима да би била схватљивија семантика речи, која не чини схватљивијом тајну богослужења.
Осим тога, у богослужењу постоји језик обреда и ритуала, не мање важан, од словесног језика. Тај символички језик је још мање схватљив, али он служи као средство укључености човека у живу стварност происходећих догађаја.
Ако желимо да богослужење учинимо доступним за наш плотски разум, онда смо дужни да учинимо схватљивим и црквене обреде: да их заменимо словесном интерпретацијом или да их преведемо на језик театралне пантомиме, то јест, да претворимо обред из многограног свештеног символа, у мимички гест. Шта ће тада остати од Литургије – поучна представа?
Када говоримо, да је Литургија израз земног живота Христа Спаситеља, уопште немамо у виду, да је Литургија – драматизација Јеванђеља; Литургија – то је могућност за човека да посредством свештених символа сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње схвати Голготску Жртву, као Жртву, савршену лично за њега, а Васкрсење Христово – као васкрсење своје душе.
Рекли смо, да је древни језик напомињање срцу човека о његовој древној отаџбини – изгубљеном рају. Савремени језик – то је језик школе и универзитета, језик улице и продавнице, језик фабрике и станице. Он не помаже човеку да изађе из заробљености свакодневних послова, дела и интереса. Напротив, свештени језик као да сведочи, да у храму ми општимо са другим светом, са другом, за нас, необичном стварношћу.
Не само између садржаја речи и осећања, већ такође и саме форме језика и осећања постоји асоцијативна веза. Уопште не може форма бити апстрахована од садржаја. Нови језик ће, хтели ми то или не, носити у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, који је немогуће открити и одредити нашем логизирајућем разуму.
Проповед у храму се произноси на савременом језику. Али је молитву немогуће мешати са проповеђу или богословљем. Проповед говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет; богословље указује пут, а молитва води по том путу.
Ми говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тиме? Мислимо, да постоји неко тајно сазвучје ритма срца са ритмом древног језика и та хармонија се прима као посебна лепота језика. Прочитајмо наглас пажљиво псалме на новим и древним језицима, какву разлику ћемо видети у свом унутрашњем стању?
Нови језик је налик води, која може да утоли жеђ, али оставља душу хладном, а древни језик – налик на вино, које весели и радује срце човека.
преузето са:
http://karelin-r.ru/stories/99/1.html