„Мислите о ономе што је горе...“
Свети Тихон Задонски
Прекини да мислиш на то како ћеш стећи част, славу, богатства у овоме свету, како ћеш створити раскошну трпезу, примити госте и отићи у посету, како ћеш изградити велику кућу и украсити је, како ћеш се оденути лепше но други, како ћеш се показати мудријим и славнијим од осталих, како ћеш јахати добре коње и возити се у богатим кочијама, како ћеш стећи што више земље и кметова својих, како ћеш направити лепе и пријатне вртове, како ћеш у њима створити прекрасне водоскоке и вештачка језера, већ мисли о томе на који ћеш начин вечно спасење задобити. Нека ти ово буде први и основни задатак у свим замислима, прегнућима и делима твојим; тада ће, заиста ти кажем, душа твоја почути реч Божију и донети род доличан. У противном, макар и читаву свету Библију и друге књиге хришћанске наизуст знао, никакве користи души својој од њих нећеш задобити, не одстраниш ли од себе све хирове и рђава хтења која душу загушују и не дају речи Божијој да до ње допре. Удаљи их од себе, да би се реч Божија уселила у душу твоју.
Видимо да онамо куда пође једно грло, за њим ће се и остала стока запутити, макар и на штету себи. Тако и многи људи неразумно чине, поступајући у складу са осећањима, а не по разуму, и један за другим по угледу на марву бесловесну идући, не водећи рачуна о томе хоће ли им ово бити на корист или на штету. У свету посвуда видимо ту безакону и погубну љубомору: један почне да приређује честе пријеме, да пије, да се весели и да друге напија - то исто почиње да чини и други, и остали за њим; један почне да се кицошки облачи - на њега се угледају и остали; стекне ли један велико богатство - и други ће се старати да то постигну; намаже ли једна бестидница лице своје белилом и руменилом - за њом ће кренути и остале. Тако зло крене од једног човека, и сви почну чинити то исто, и безакоње постаје обичај, те се чврсто утврђује, и више није могуће искоренити га, као што се застарела болест више не да излечити. Тобоже, људи ће ми се смејати ако се не будем владао попут њих. Али макар и читав свет чинио оно што је Богу противно, а по њега самог погубно, ти чини само оно што је Богу угодно и души твојој на корист. Свет неће моћи да те оправда пред судом Божијим. Онде нећеш моћи казати: гле, и овај и онај чињаху то исто. Од Судије ћеш зачути само једно: зашто ти ниси чинио оно што сам ти заповедио? Дужни смо да Бога Јединога поштујемо несравњено више од васцелог света. У свету буди попут Лота у Содому: у томе граду сви су се приволевали безакоњима, али он се није угледао на друге, већ је чинио оно што је било угодно светој вољи Божијој. Иди и ти чини тако; не угледај се на оно што чини свет, који у злу лежи. У погледу свега што људи рђаво чине, што видиш или чујеш, владај се као да ниси видео и као да, лишен слуха, ниси чуо. Свагда вечности управљај очи срца твога, и сва дела овога света биће некако иза тебе, те ћеш у свету живети као да си сам, знајући само за Саздатеља твога и свету вољу Његову. "Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи" (Кол. 3, 1-2).
Желиш ли да једеш или пијеш, призивај име Господње и од Њега ишти благослов јелу и пићу своме, говорећи: Господе, благослови! И мисли о томе да желиш да окусиш од добара Господа твога и да се њима насладиш. Јер је све добро Божије, као што је писано: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23,1). Где је имање стечено отимањем и неправдом, онде проклетство почива, а не благослов Божији, ради чега ту није долично име Божије призивати. Ни онима што би да се опијају име Господње не ваља призивати, јер пијанство Закон Божији забрањује.
Немој неразумно подражавати оно што други чине: јер се од таквог неразумног угледања људи кваре и развраћују, свакога трена умножава се зло и благочашће опада; него се једино онога чему реч Божија учи држи, и у томе стој.
Често се опомињи смрти, Суда Христовог, вечите муке и живота непролазног, па ће ти свет са свим његовим похотама и преластима неизоставно омрзнути. Нећеш желети да стичеш богатство, славу и да се веселиш у овоме свету: једино старање твоје биће управљено ка томе да Богу угодиш, да блажено преминеш, да се на Суду Христовом не посрамиш, да вечну муку избегнеш и у Царство Божије достигнеш. Ваистину је велико и силно дело не преластити се пустошношћу овога света и пребивати у истинском покајању и скрушености срца, што је насушно потребно свакоме Хришћанину. Заиста, сећање на ово и исправно расуђивање свакога човека, макар то био и највећи развратник, може на покајање покренути и у страху Господњем држати. Већ и сам помен нечега тако важног, као што је јадовна или мучна вечност, човека у стање трепета и ужаса доводи; а везивање за метежно и пустошно и склоност греху ваистину долазе од заборава вечности. О, муко вечна, како је горко сећање на тебе! Страшно и тегобно је у такву муку доспети, страшно је и тегобно занавек Бога и живота вечнога лишен бити! Сећај се краја, и нећеш сагрешити вавек (Сир. 7, 39).
Раскоши се клони као куге. Она душу хришћанску раслабљује веома, учећи је да туђе отима, да другима увреде наноси и да од давања милостиње, што се од Хришћанина захтева, руку задржава. Раскош не зна шта је доста, попут утробе незасите; она свако добро гута, попут пучине морске: све потребује, и све би да мења. Тобоже, дом овакав ми не одговара, ваљало би ми други саградити; рухо ми је лоше, требало би да сашијем боље; срамота је да излазим у простим колима, морао бих енглеске кочије набавити; ова јестива су ми већ обљутавела, потребно ми је боље и укусније хранити се; обичног вина да пијем не могу, морао бих коњака купити; слугама мојим не приличи да ми у оваквом оделу служе, ваљало би их боље опремити; и тако у недоглед. Тако раскош све гута и ум раслабљује; зато је се клони. Природа се задовољава малим, а похота и раскош веома много потребују.
Тело своје не украшавај гиздавом одећом, као што је у неких обичај, него нека ти одело долично твоме звању буде. Одело хришћанско јесте одело душе човекове: оно треба да украшава душу, а не тело. Красота душе јесте лик Божији према коме смо саздани. Ову красоту ишти, то ће ти довољно бити.
Да би се сачувало од пијанства, ваља на уму имати следеће:
1) не сме се младићима дозвољавати да у опојним пићима уживају, јер се они лако на њих навикавају, и на шта се у младости науче, тога ће се читавог живота држати;
2) не дозвољавати им да с пијанцима и развратним људима ма каквог посла имају;
3) одраслим људима и онима који су у зрелост достигли не ваља без потребе пити;
4) рђавог друштва и гозби клонити се;
5) опомињати се да је веома тешко одупрети се страсти овој, и да многи од ње и у њој и душом и телом пропадају;
6) онима који су се на страст ову навикли ваља се оружати против мучења њеног, стајати смело, не предавати се, молити се и призивати свесилну помоћ Божију;
7) у сећање дозивати невоље што се у стању пијанства дешавају и трезвеност са пребивањем у пијанству поредити;
8) помишљати и на то да многи у мртвом сну пијанства умиру, те да из овог света у онај без икаквог осећања, па и без покајања одлазе.
преузето из књиге
"Како се спасавати у свету -
савет и поуке древних и савремених Светих Отаца и стараца хришћанима у свету"
стр. 46-50
Библиотека "Свети Петар Цетињски"
Светигора
наслов изворника
Спасение в миру