Православље и модернизам

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Шта је то модернизам? Да ли се Православље може мешати са модернизмом? „Модернизам“ значи „обнова“. Модернизам, као постојана (стална) ревизија духовних вредности Цркве, заснована на лажним психолошким и еклисиолошким установама.

Сама реч „модерно“ или „обнова“ већ подразумева одређену концепцију, односно, да је Црква развијајући и еволуирајући организам, у коме мора одумирати старо и застарело, а уместо њега долазити ново и способно за живот.

Ова теорија еволуирајуће Цркве доводи до уништења самог схватања Цркве, као пуноће Откровења, идентичног самом себи у свим временима. Теорија еволуције криви Православну антропологију; она представља човека у виду историјски развијајуће природе, која прераста претходне, у прошлости дане религиозне представе и идеје, и потребује новија, дубља и одговарајућа његовом времену, начела.

Овде мора да еволуира само Откровење, а будућност се представља као могућност нових религиозних открића. Религија има чудно сродство и аналогију са научним хипотезама, које се по мери накупљања знања, усавршавају и мењају, т.ј. истина за модернисте, постаје релативни-релативистички концепт. Тада постаје нејасним питање: у какву Цркву ми верујемо – у Цркцу садашњег или Цркву будућег? И шта представљају собом Догмати – свест цркве или само етапу човековог развоја?

Чини нам се да је модернизам једно од средстава мешања и премештања два плана или две сфере човековог познања: духовног и душевног. Питања, који се односе на живот и вођење духа, решавају се на нивоу душе. Откровење се прима кроз призму душевних представа; духовним се чини, не надсветско прелепо, већ по земном лепо, не узвишено, које је способно да изазове занос, не дубоко – а пуно боја.

Очишћење душе се представља не као победа ума и воље уз помоћ благодати над страстима, већ као нека катарза драме, т.ј. дубоки, противречни доживљаји. За то је неопходан ефекат, који за собом носе, не покој и мир душе, већ психичку узбуђеност и афективност. Истински духовни живот је дубок, али једноставан.

Модернизам је туђ тој простоти (иако тамо може постојати вештачка упрошћеност, као један од метода). Духовни живот није сложен и разнобојни мозаик осећања, није талас емоција, иако у неким случајевима, посебно у преломним периодима у животу човека, покајање може да има емоционални карактер.

Духовни живот је по својој суштини тих и јасан, а ту тишину, модернисти схватају као нешто беживотно. Међу њима је распрострањен израз „спавајући Исток“; за њих је живот духа, спољашња динамика, и зато модерниста обично, на монаштво гледа као на духовни егоцентризам.

Модернисти се обраћају речима Светог Писма: „Ја увек творим ново“ – за оправдање своје тежње да претворе Цркву у полигон за испитивање нових савршенстава, открића и стваралачких идеја, које за верујућег човека представљају или дрскост незнања, или дечији подухват; „увек ново“ – не у овом свету, већ у Духу Светом, у доживљајима људске душе у новим озарењима благодати. Овде на земљи је све старо: древна истина и древне заблуде.

Модернизму је туђа идеја саборности. Црквени симболи обједињују хришћане у једном духовном виђењу, у једном језику Цркве. Модернисти теже да замене обреде, као знаковни систем цркве, фигуративно говорећи, да у језик Цркве уведу своју абракадабру. У том смислу, модернисти се јављају као прекид везе међу вернима у храмовној молитви – центрифугалној појави. Модернисти не знају, или не схватају, да се симболи, за разлику од других средстава у људском језику, не стварају, већ постоје као даност у мишљењу човека (микрокосмос у макрокосмосу).

Симбол – то је доказ чињенице, да видљиви свет, у односу на невидљиви, собом представља неку сличност, као твар једног почетка. Модернисти мењају симболе њиховим творевинама, или узетим из душевне области – литературе, вештина, философије, науке – метафорама, амблемима, поетским алегоријама, итд. Они говоре, да је древни језик, несхватљив за савременике и да је неопходно наћи друга, доступнија средства изражавања.

Овде имамо профанисање: тајне увек остају несхватљиве, каквим год их вербалним интерпретацијама ми подвргли. Тајна се не открива на нивоу језичке семантике, она се открива у мери духовне припремљености човека. Форма је повезана са садржајем; само Откровење рађа форму. Са променом форме, мења се и садржај.

Рационализам у религији – то је жеља да се укине феномен вере, као унутрашње, духовне могућности да се општи са Богом, да се ум (nous), замени разумом (ratio), који хоће да узурпира мести духа: ограничено жели да одреди безграничено. Овде се обично догађа замена религије, као тајанственог општења духа са Божанством, философијом и бљутавом морализациојм.

Обреди и ритуали Цркве су насићени символичким и духовним садржајем, у коју душа мора да се укључи и тада она добија мистичку информацију - не рационална знања, већ очишћење и духовну силу.

Обред и ритуал из своје дубине не могу бити схваћени и исцрпени кроз речи. Ако би обред могао бити растављен и описан са историјске, лингвистичке и психолошке стране, свеједно,  његова суштина би остала тајна, несхваћена за голо расуђивање. Обред је могуће сравнити са коритом реке, а њен ток – са благодаћу, која, општећи са душом, чини човека новом твари.

Постоји још једна разноликост модернизма – то је лажни мистицизам, који хоће да “обнови” саму духовност. Човек осећа себе медијумом, за њега невидљивих сила, које он прима као јављање Анђела или “изливање” Духа Светога. Такав модернизам добија форме не театралности, који тражи ефекте, и не бљутавог рационализма, који жели да Божанске истине постави испод људског расуђивања, већ облик окултизма. Ти модернисти хоће да "продубе" мистику Цркве, а у стварности је замењују демонизмом. Илустрацијом тога могу да послуже "иконе" насликане Врубељом и Далијем, из којих се за душу верујућег осетно опажа метафизичка тама.

Модернисти говоре, да треба ићи за временом, да би били разумљиви људима. Али куда иде човечанство и куда иде време?

Црква мора да сачува своју вечну вредност од ентропије времена, то јест, да се узвиси над њим. Наивно је веровати, да ако претворимо Тајну у аксиом, а мистику у философију, да ћемо моћи учинити и једног човека религиозним.

Хришћанству душу привлачи благодат Божија, и душа осећа хришћанство, не као кодекс понашања, или суму рационализоване теологије, која хоће да докаже да је постојање Бога очигледно, као два плус два јесте четири, већ као Тајну, коју треба тражити, неговати и чувати.

Постоји још једна врста модерниста, о којима не би било пожељно чак ни говорити: то су модернисти – прагматици. Њих интересује количина верујућих, људи који посећују храмове – аритметички бројеви, ради којих су спремни да Цркву претворе у концертне сале, политичку трибину или спиритистичку сеансу, то јест, да раде на свим укусима, само да би брод био пун путника, а где тај брод плови, они се не питају – тај одговор је за њих небитан.

Христос је рекао: „Ко је од истине, тај слуша глас Мој“. Цркви људе приводи тај глас истине, који звучи у њихово срце. Модернизам обично негује арсенал схватања и представа световне културе и цивилизације, то јест, уподобљава Цркву свету, који, по речима Спаситеља, „сав у злу лежи“.

У последње време, чудесним „бојама зла“ расцветала се још једна грана модернизма – религиозна еклектика. Модернисти тог правца не објављују себе директно учитељима Цркве; напротив, они себе називају, све у свему, ученицима, али се показује, не ученицима Православља, већ свих религија и философских система.

Они сматрају, да је могуће и неопходно узимати најбоље из других религија и обогаћивати тиме Цркву. Ти људи, након пребивања у инославним и иноверним друштвима, разгарају се жељом да у Православље унесу то, што импонује осећањима и поражава њихову машту. Они тврде, да се у тим обредима и ритуалима, такође искристализовало духовно искуство векова и да се садржи дубоки смисао. Они не схватају Православну Цркву као организам, где, на силу унесено страно тело изазива трауму, а затим или бива одбачено од живог тела, или остаје у њему, наносећи му штету и заражавајући га. 

Сагласни смо да је у тим обредима и ритуалима уложена својеврсна информација и да је одражено религиозно искуство тих друштава. Али каква је природа еклектичког, теософског искуства? Пророци су открили, да су „богови незнабожаца – демони“, Апостоли су заповедили да се не пије из демонске чаше. Православну Цркву управо и називамо Православном, јер је у Њој сачувана чистота догматских „информација“ и благодатног духовног искуства.

Обично ти модернисти протествују, ако их изједначују са теозофима; они говоре, да верују у Једину Цркву, као пуноћу Истине, али, признавајући делимичност истине у другим религијама, сматрају могућим да се позајмљују њихова достигнућа, бар у виду форме. Њима се допада екстаза пентакосталаца, муслимански намаз, театрална представе хиндуиста, које подсећају на тајне, ритуалне методе кришнаита, окултну симболику розенкројцера, уличне маршеве „Војске спаса“, итд. Они сматрају, да је неразумно пренебрегнути тако богати арсенал средстава за деловање. Међутим, таква усвајања уопште нису безопасна козметика, она крију опасност: то је градња канала, кроз које ће духовна лаж да проникне, како би се у Цркви сачувала.

У Светом Писму је описан случај из живота Пророка Јелисеја. Град Самарија је био окружен сиријским војскама; у граду је почела глад, житељи града су почели да сакупљају траву, да би себи спремили храну. Један човек је у градском зиду видео, њему непознато егзотично растиње, слично бршљану, допало му се на поглед, ишчупао га је и заједно са другим травама, убацио у котао. Када се трава скувала и људи почели да узимају из котла и једу храну, почели су да осећају бол – храна се претворила у отров. „Човече Божији, смрт је у котлу“, вапили су они Пророку, молећи га за помоћ. Једно непознато растиње је затровало храну.

Неки сматрају да су догмати вечни, а да се обреди могу мењати. Међутим, Библија нам говори друго. Мојсеј на Синају није добио само Откровење у виду Закона и догматског вероучења; њему је било откривен образ скиније – старозаветне Цркве, дат Њен план, чак и упутство о материјалу и свим предметима, потребним за богослужење. Када је Стари Завет био откривен у Новом, тако су симболи старозаветног храма, у њиховом пророчком значењу, добили мистичко откриће и највиши садржај у новозаветној Цркви.

У источном Православном богослужењу такође стоји Откровење. По Предању, чин Литургије је дан Апостолу Јакову, првом епископу Јерусалима, од Самог Христа; а даљи видови Литургије били су скраћени, такође по Откровењу Божијем. Стваралаштво човека је засновано на његовом емоционалном опажању и сили маштања, или способности рационалних стимуланса, а религиозна стварност припада другом – духовном свету, и схватају се другим путем – кроз мистичко сазерцање.

Завршавамо оним, чиме смо и почели: модернисти на основу душевних осећања, понекад поетских и ватрених, али неочишћених од страсти и афективности, хоће да процене свет духовних појава. То је једнако, као трудити се да помоћу додира улови људска мисао. Уместо духовног света, они стварају свој сопствени, фантастични свет – мир илузије, значи лажи.

Духовном свету могуће је придружити се само помоћу покајања и борбе са страстима, путем Православне мистике и аскетике.

И онај, ко увиди само нејасне црте тог света – застаје у запрепашћењу пред његовом лепотом.

 

 

http://karelin-r.ru/pravoslavie/112/1.html

 

 

^