Ад је место мучења, а не очишћења.

 

Рећи ћете: "Но, па нек се очисти!" Зар то опет није у моћној власти Милостивога Бога? Када би то могло тако да буде, то већ овдје на земљи одавно не би било ни једнога грешника. Бог би рекао: "Нека сви буду Свети!" Али у томе и јесте ствар, што се очишћење не може савршити без вољног учешћа човјековог, кога ако је на земљи недостајало, тим ће више недостајати на ономе свијету. А када би се оно и појавило, чега би се прихватило? Почетак је очишћења -покајање, а на оном свијету мјеста за покајање нема, па ако би га и било, није могуће да буде окончано и запечаћено светотајинским разрешењем, јер је то могуће само овдје. Послије покајања очишћење се наставља и до конца доводи подвизима самоумртвљавања и доброчинствовања, постовима, милостињом, молитвама. Све то је на ономе свијету неоствариво. Не може се, дакле, тамо очекивати очишћење.

Према томе, хтјели ви то или не хтјели, морали бисте да се сагласите са тиме да је неизбјежно да један дио људи остане испред рајских врата.

Претпостављам да се, чувши то "испред врата рајских", ваша болећивост мало умирује - добро, нека су испред врата раја, али оне муке и истјазања, огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња... ужас су који пренеражава! Но, па шта онда? Испред врата рајских је - ад! А ад је већ, не умекшавајте ту ријеч, мјесто мучења. Неразумне дјевојке су остале испред врата Женикове одаје и никаквим мукама нијесу изложене биле?! Али, судити треба не по томе спољашњем положају њиховом, него по ономе што им је на души било - како су оне почеле да осјећају пошто су зачуле глас Жеников који их је одбацио у вијеке.

Степени мучења ће у аду, као и блаженства у Рају - постојати, наравно, али као што ће на сваком степену Свети у Рају пити пуним устима, тако ће и у аду грешници муке трпјети до последње мјере трпљења, до те мјере управо, јер ако би се она имало превршила, све би се биће распршило у прах, а оно се гаак неће распршити, него ће се свеједнако мучити и мучити, и томе краја неће бити!

Изрази "црв неумирући", "огањ неугасиви" идр. означавају само ту крајњу мјеру мучења за свакога, а те муке се можда у томе неће састојати. Као што је о блаженству Праведних Апостол рекао да је за њих припремљено оно што "око не видје и ухо не чу, нити у срцу човјеку не дође", тако и о мукама грешника треба рећи да је бар то ван сваке сумње да ће оне бити за свакога одређене у, за њега, крајњој мјери, и биће како душевне тако и тјелесне, али у чему ће се баш састојати, одређено се не може рећи. У ријечи Божијој се за означавање тога користе слике које су најмучније на земљи, исто као што се и за означавање блаженст-ва користи оно што се на земљи сматра највећим и најрадоснијим, али да ли ће блаженство бити баш у томе или нечем другом, не може се тачно рећи. Тамо ће бити све Ново - Ново Небо и Нова Земља, нове радости и нове муке.

Наравно, све ово страхом поражава. Али, то нам је зато и откривено да, поражавајући страхом, поучава и уразумљава грешнике. Бог и не би открио ово о аду, али будући да не жели вјечну смрт грешника, да, знајући то, овај не би ееби у свему давао на вољу, а ако се деси да сагријеши, да би се што прије обратио к Господу и кајао. Познавао сам једног човјека који је имао обичај да говори: "Какву је премудру ствар изнашао Господ - смрт и ад! Када их не би било, пошли бисмо лошим путем". Њему су људи говорили: "А ти затвори очи и на то не гледај, или изгони из срца вјеру у то!" Он би одговарао: "Радо бих ја затворио очи, али како ћеш их затворити кад свеједнако виде смрт и ад. А што се тиче одгнања вјере, већ сам ја пробао да је одагнам, подметао јој разне ствари на саблазан, али све је увело и гњило, што год помислиш! Као што је истина о смрти неотклоњива, тако је и истина о вјечности ада - неуништива. Боље је крилцима кретати и што тише се држати..."