Само за непокајане нема помиловања.

 

Кажете: Господ се на Крсту молио за распињатеље је ли могуће да би Он казнио некога од грешника вјечним мукама?"

Господ се молио и молитва је Његова истога часа донијела плод. Разбојник се покајао и, повјеровавши у Господа, отворио себи улаз у Рај. Капетан је исповиједио Господа као Сина Божијег и, осветивши се сопственом вјером, убројао се међу Свете. Тачно је и да сви они који су пошли са Голготе, бијући се у груди нијесу лишени доброга дијела. Тако и сви који се, сагријешивши пред Богом, обраћају к Њему у сузама покајања, свагда добијају опроштај и пред таквима врата Раја нијесу затворена. Када би сви људи, који су гријехом огријешили, тако поступали, сви би ушли у Рај, и ад би остао испуњен само духовима злобе, озлобљеним и непокајаним. Ви се ослањате на милостиви опроштај и пред таквима врата Раја нијесу затворена. Када би сви људи, који су се гријехом огријешили, тако поступали, сви би ушли у Рај, и ад би остао испуњен само духовима злобе, озлобљеним и непокајаним. Ви се ослањате на милостиви опроштај. Али, опроштај није безуслован: "Покај се и добићеш!" А непокајаноме, како опростити!? Милостиви Господ готов је да свима опрости само се покај и прибјегни к Његовом Милосрђу. Када би се бијеси покајали, и они би били помиловани. Али, како су они окорјели у своме упорном противљењу Богу, помиловања им нема. Исто је и у односу према људима. Немогуће је помиловање оних који се упорно противе Богу. Да је много таквих који и онај свијет одлазе као богоборци и богомрсци, претпостављам, нећете порицати. Шта њих тамо чека? Већ се зна шта! Као што они за Бога нијесу хтјели да знају, то ће и њима Бог рећи: "Не познајем вас, одлазите!" А када таква одлука од Бога потекне, ко ће је укинути? Ето то је вјечна одбаченост - печат ада!

Остаје да се гаји нада - нема ли покајања с оне стране гроба?! О, када би то било могуће! Какво би олакшање било то за нас грешнике! Господ је толико милостив да, тек што се покајеш, макар било то и с оне стране гроба неизоставно опрашта?! Али. У томе и јесте наш јад што ту наду немамо на чему да заснивамо! Закон живота је такав да, чим човјек положи овдје сјеме покајања, макар то било и при посљедњем издисају, он већ неће погинути. То сјеме ће узрасти и донијеће плод - спасење вјечно. А ако овдје човјек не положи сјеме покајања и тамо пређе са духом непокајаног упорства у гријесима, то ће и тамо занавијек остати са истим духом и плод његов у вијеке ће се убирати сходно роду његову, биће - вјечна богоостављеност...

У причи о богаташу и Лазару, Авраам одговара богаташу:

"Међу вама и нама провалија је велика, да они који хоће одавде да пређу к вама, не узмогну, ниги отуда к нама прелазе" (Лк. 16, 26). Тако је одрешита међусобна одвојеност њихова. Ја овдје узимам из приче само једну црту - да чим неко, прешавши у други живот, допадне с лијеве стране, њему више нема Преласка на десну страну. Али у овој причи промиче и ова мисао: када би човјеку на ономе свијету и било могуће да одбаци своје грешно упорство, то му више не би било од користи. Тако је по закону правде: у овоме животу си примио добра а тамо трпи (Лк. 16,25).

Тешко нама грешнима! Пожуримо што прије да се покајемо овдје и добијемо разрешење на вијеке не само за земљу него и за небо! Тако видите у чему је ствар! Зато или нека ваша болећивост учини све грешнике покајанима или нека се сагласи са тим да је могућ један дио људи, који неће примити опроштај и који ће бити осуђени због свога нераскајаног упорства.

Када неко гријеши, гријех нагрђује свеколики састав његов, оскрвњује га и помрачује. Ако би се грешнику опростило спољашњом пресудом, а унутра у њему све остало како је било, ако се не би ишчистио изнутра, он би и послије таквог опроштаја остао сав скврн и мрачан. Такав би био и онај коме би Бог опростио Својом моћном влашћу, без његовог унутарњег очишћења. Замислите да такав, нечист и мрачан, уђе у рај? Шта би он био? Поцрњели међу убељенима. Да ли би то ишло? И код нас, када се стварају неке заједнице у њихов састав улазе обично сродна, да не кажем једнородна, лица - лица другог соја ни сама неће у њих да ступе, а ако би однекуд и хтјела, не би била примљена. И Рај исто тако прима само оно што је једнородно, чисто и пречисто, а све што не потпада под ту норму не може у њега да уђе.

Претпоставимо, дакле, да се на неки начин грешник увуче у рај, шта би он тамо радио? За њега би се и рај у ад превратио! У њега не би било органа којим би окушао рајске сладости а то што је тамо све настројено супротно њему, притискало би га и тиштало, и мјеста за себе не би налазио.

Уведите у круг људи истанчаних манира простака - за њега ће боравак међу њима бити право мучење. То исто би морао осјећати и грешник, када би неочишћен ушао у рај.