Демонски софизми.

 

Још сте написали: "Како ће се Праведни наслађивати непомућеном срећом при сазнању да негдје страдају жива бића и да ће непрестано страдати?! Ако би могли да притом буду срећни, они би престали да буду праведни и таква равнодушност према ближњима на небу бацила би их у исту ту геену, од које су се спасли, практикујући састрадање и љубав дрема страдалницимана земљи".

Ово је чисто адвокатски поступак - бацити прашину у очи софизмима. Ако би се праведници због несастрадања са осуђенима у ад бацили, куда бисмо са Богом - Осудитељем?! Ви стално заборављате да ад није људска измишљотина, него да је Богом установљен и да ће по описаној Божијој пресуди бити напуњен. Тако нам је Бог открио у ријечи Својој. Ако је то тако, дакле, такво дјелање није противно Богу и не нарушава унутарњу хармонију, да тако кажемо, Божијих Својстава, него га, она напротив, и тражи. Ако је код Бога тако, како би се могло растројити блажено добро настројење Праведника, када су један дух са Господом?! Оно што Бог сматра исправним и потребним, то смјатрају и они. Ако Господ сматра потребним да пбшаље у ад нераскајане, и они ће о томе тако мислити. Састрадању ту мјеста нема. Јер остављени од Бога, биће остављени и од њих, осјећање сродства са њима пресјећи ће се. И на земљи је духовно сродство нешто сасвим друго од природнога, и уколико посљедње није у сагласју са првим, оно се хлади и сасвим ишчезава: крвни сродници постају туђи један другоме.

На то нас је упутио Господ, када је рекао: "Ко је брат Мој и мати Моја?" И одговорио: "Онај који твори вољу Оца Мојега!" Ако је на земљи тако, на Небу ће се то испољити са крајњом силином, особито послије Посљедњег Суда. Одбачени ће бити у истом реду са онима у чије ће мјесто поћи, а за које је приготовљен огањ вјечни.

Ви настављате: "Зар ћу ја погинути зато што сам се замислила над том дилемом и кажем себи: ту или нешто није добро преведено или нијесу правилно истумачене ријечи Спаситељеве?" Да ли ћете због те недоумице погинути, није на мени да судим, него на Ономе Који испитује срца, Који види све, па види и то због чега се и како рађају мисли човјекове, и сходно томе окривљује или оправдава. Али, требало би да вам кажем да није без опасности оспоравати очигледно опредјељење Божије, ради угађања сопственим муд-ровањима, чији је софистички склоп тако очит. То што недоумице наилазе, није увијек гријех, али када при њиховој појави човјек одмах стаје на њихову страну, у томе лежи лукавство маловјерног и небогољубивог срца. Ја сам већ на почетку напоменуо да недоумице не треба пуштати у срце, но чим се појаве, одбијати их, а затим, када даш покоја вјери срца, спокојно тражити објашњења, не узнемирујући се претјерано, ако и не можеш до њих одмах да дођеш, јер вјера наша стоји на тврдом камену:

Бог је тако заповиједио да вјерујемо.

Али, о томе сам већ писао. Вашу ријеч сам навео, да бих прокоментарисао сљедећу реченицу: "Или није добро преведено или није добро истумачено". То значи да ви сматрате могућим да мислите да ми немамо изворну Ријеч Божију нити њено правилно тумачење. Гдје сте покупили такву премудру мисао?! Ево грчког изворника Новога Завјета, ево нашег словенског превода, ево руског, потпуно су са њим сагласни. Читајте тамо, читајте овдје - свугдје ћете читати истинску ријеч Господа Спаситеља нашега, а да се то слово истинито поима и правилно тумачи, јемац нам је Света Црква Православна, Коју је Сам Господ поставио да буде "Стуб и Тврђава Истине!" У томе је наша си)гурност! И избави нас од тога, Господе, да допустимо себи томе противне мисли! Ако такве мисли допустимо (тј. "или изворника нема или тумачење није тачно"), на шта ћемо се ослонити и на чему засновати своје мисли?! Биће потребно или да сасвим оставимо слово Божије, као осумњичено због неоригиналности, или да држећи га у рукама, преврћемо по претпоставкама шта се може сматрати оригиналним и шта собом твори изворну ријеч Божију.

То је пут Штраусов и Ренанов! Оба та поступка сродна су међусобно. Јер и тамо и ту дјеловао је један исти разум. А погледајте по историји колики је он дармар правио! Како са њим таквим не лутати?! Боже избави! Ето, код наших сусједа на западу ум вршља по стварима вјере! И чега се тамо све нијесу накупили!? Избави нас, Господе, од такве несреће! Кад се одбијемо од обале, тада нас таласи мудровања разума бацају тамо-амо. И ми - гинемо.

Ви закључујете:" Ако одговорите да није моје да судим, да треба слијепо да вјерујем, мораћу просто да замукнем, остајући свеједнако при својој недоумици". Не, ја нећу рећи да било ко нема право да суди о стварима вјере. Јер, шта бисмо ми са својим разумом? Али, рећи ћу - свако је расуђивање друкчије, а нека уопште не ваљају. Расуђујући расуђујте, али покорност вјери не слабите и не Поткопавајте, јер она значи покорност Богу, против Кога се спорити не смије. По вашем испада: ако не расудиш, вјера је слијепа. А у ствари, као што сам већ писао, истина је да није слијепа него видовита вјера која не расуђује него која искрено и непоколебиво вјерује, ослањајући се на то увјерење да је Бог тако заповиједио да вјерујемо, као што дијете без расуђивања вјерује ријечи мајке и оца. Расуђивање се приближава вјери и нек расуђује сагласно са њом, не присвајајући ипак себи већу важност. Ми обично, када о нечему расуђујемо, претпостављамо да смо не знам како велику ствар учинили, услугу вјери учинили, поткријепили је и подржали. А у суштини ствари, расуђивање нимало не придаје моћи и значаја вјери.

Напротив, онај ко у стварима вјере почне да приписује већу важност своме мишљењу и расуђивању, он тим самим умањује значај своје вјере пред Богом, као што се јачина вина смањује доливањем воде у њега. Ко своме расуђивању придаје много важности, тај вјерује своме разуму, а не Богу. И, управо, ту више нема вјере. Тако је то: расуђујте, зашто не бисте расуђивали, само што је у области вјере неопходно расуђивати по начелима вјере и са покорношћу вјери која треба да је већа него пажња поклоњена сопственим расуђивању.

Чини се да сам већ све рекао што сам сматрао потребним да кажем након вашега писма. Завршавам.

Нека вас Господ благослови!