О неодступном следовању учењу Светих Отаца,
о мноштву лажних учитеља,
о нестајању наставника побожности
Свети Игњатије Брјанчанинов
„Јер се срцем верује за праведност“, истинито је рекао Апостол, „а устима исповеда за спасење“: Потребно је исповедање праведности устима и када је могуће самим делима. Праведност исповедана речима и делима, као да се остварује и постаје одлика човека. И зато што је суштавствена, она је верни залог спасења.
Ви сте се убедили да је једини непогрешиви пут ка спасењу – неодступно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно избегавање сваког учења са стране и самих својих схватања, све док се разум не исцели од немоћи своје и од телесног и душевног не постане духован.
Признавши умом и срцем ту праведност, исповедајте је устима, дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, које није прихваћено од Свете Источне Цркве. Исповедајући праведност Божију устима, исповедајте је и делима, давши обећање, испуните га.
Немојте се уплашити тог обећања, њега је дужан да да сваки православни син Цркве, дужан је да га затражи од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац приликом вршења тајне исповести. Управо међу питањима која су одређена да буду постављена ономе ко се исповеда, прво место заузимају следећа:
1. „Реци ми чедо, да ли верујеш у оно што нам предаде увери и чему нас у Истини научи Саборна Апостолска Црква Православна, која је на Истоку основана и израсла, и са Истока по целој васељени раширена и која и до сада у истини непоколебиво и неизмењиво стоји?
2. И да ли не сумњаш у Свето Предање?
3. Реци ми чедо, да ниси био јеретик одступник?
4. Да се ниси дружио с њима, њихова идолишта посећивао, поуке слушао, или њихове књиге читао?
Читање јеретичких књига и слушање њихових поука је тешки грех против вере, грех ума, који болује од гордости и који је зато збацио јарам послушности Цркви, који има слободе безумне, греховне. А сада тај грех више не сматрају грехом, сада дозвољавају себи да непробирљиво читају све могуће јеретичке писце. Против њих Црква је загрмела анатемом, али заслепљени грешници не слушају гром црквени, или пазе на њега али само због тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, да би њен суд и опредељење неразумно назвали сујеверјем и варварством. Мноштво јеретичких књига преведено је на руски језик а једној од њих, поред свих отачких списа Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Претерана и невероватна безобзирност, изражена јавно у штампи.
Истински Хришћани свих времена са свим могућим старањем, чували су се од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су веровали Православно у Свету Тројицу, него су и живот свој и подвиге своје, и обичаје управљали по предању Цркве.
Особена црта свих Светих Отаца, била је непоколебиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповедали да се истинским сматра само онај духовни наставник који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и њихове списе и посведочује и запечаћује своје учење. А ко мисли да руководи ближње по начелима премудрости земаљске и на основу палог разума, колико год он био блистав тај се сам налази у самообмани и следбенике своје води у самообману.
Свети Оци одлучили су да обавезно правило за оног ко жели да се спаси јесте следовање моралном предању Цркве. Ради тога они заповедају ономе ко жели да живи побожно и благоугодно да буде руковођен поукама истинског учитеља или да буде руковођен списима отачким, који одговарају појединачном начину живота.
Осам столећа по Рођењу Христовом црквени свети писци почињу да се жале на оскудицу духовних наставника, на појаву мноштва лажних учитеља. Они заповедају да се због недостатка наставника, верни обраћају читању отачких списа, да се удаљавају од читања књига, написаних ван окриља Православне Цркве.
Што је време од јављања Божанске светлости на земљи више одмицало тим се више осећао недостатак истинских светих наставника, расло је мноштво лажних учитеља, они су од времена откривања штампања књиге преплавили замљу као потоп, као горке апокалиптичне воде, од којих је умрло мноштво људи душевном смрћу. „И изићи ће многи лажни пророци“, предблаговестио је Господ, „и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“. Збило се ово пророчанство: његово испуњење је пред нашим очима. Има још и друго предсказање Господа о обележју времена у коме ће бити Његов други, страшни долазак на земаљу.
„Син Човечији“, рекао је Господ указујући на будућу судбину вере; „када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Тада ће на њој господарити лажно названи разум, премудрост човечија, непријатељска вери и Богу.
Шта значи иночка врлина – послушност? Она је увиђање да је разум човечији пао и зато представља његово одбацивање лудошћу вере. Од вере је послушност, од послушности – смирење, од смирења духовни разум, који је потврђена вера. Иночко послушање процветало је при обиљу духовних наставника. Са оскудицом наставника нестао је и велики подвиг послушања, који брзо узводи послушнике ка светости: вера, која чини суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истинит и духован: тада она приводи Богу. Вера у човека доводи до помамног фанатизма.
Руковођење списима Светих Отаца води кудикамо спорије, слабије. На том путу је много више спотицања: књига написана на хартији, не може да замени живу књигу човекову.
Чудесна је књига – ум и срце; једино исписана Светим Духом исијава из себе живот, само онима који је слушају са вером предаје се тај живот. Али руковођење списима отачким постало је већ једино руковођење ка спасењу по коначном нестанку наставника. Ко се потчини том руковођењу, тај већ може бити сматран спасеним, а ко бива вођен сопственим схватањима, или учењем лажних учитеља, треба га сматрти изгубљеним.
Познавши пут ка спасењу, немојте оклевати да ступите на њега. Склопите блажени завет – савез са светом Истином, одлучите у души вашој да ће целога живота бити верна Истини. Већ од те добре намере излиће се у ваше срце лакоћа, радост, снага – сведоци да је света Истина прихваћена.
Срцем се верује за праведност јер је она истина, а устима се исповеда за спасење.