Непријатељи молитве

Молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. Први непријатељ је самољубље. Самољубље је неправилна љубав према себи. Она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

Молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. Молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. Ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. Ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. Кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. Страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. Ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. Таштина постепено прелази у гордост. Горд човек не осећа потребу за помоћи Божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио Јеванђеље или га чак превазишао. Горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с Богом као с једнаким себи.

Даље следи среброљубље. Помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. Он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. Његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак Богу, зато што се он не узда у Бога, већ у новац, он је постао његов бог. Срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. Апостол Павле је среброљубље назвао идолослужењем.[1]

Сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. Молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. Наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. Свака наслада је губитак духовне снаге. Наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. Љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, "замена" Бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није Бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

Следећи неприајтељ молитве је заборављање. Цео живот је школа и сваки дан је лекција коју човек добија. Главна лекција је у томе да нас Бог никада не оставља. А заборав уништава сећање на помоћ и доброчинства Божија којима је прожет, као светлосним зрацима, сав наш живот. Друга лекција је да је грех смрт. Колико пута смо чинећи грех у искуству осетили да улазимо у област смрти и одбацивања, да после почињеног греха наша душа постаје мртвац којег носимо у себи, који трули и распада се! Треће искуство нашег живота је да је једина истинска радост Бог, а све остало су илузије и привиди. Заборав нам одузима сећање на ова неопходна знања која смо стекли мучним и горким искуством. Заборав је потпут птице која кљуца сазреле плодове и оставља празне гране. Зато је заборав облик безумља: човек стално пада на истом месту.

Други непријатељ молитве је незнање или несхватање. Незнање бива вољно: човек не зна зато што не жели да зна, а главно знање се састоји у ономе што је истински постојеће – то је невидљиви свет, док све видљиво подлеже разарању и смрти. Човек се плаши овог знања, он тражи срећу у вештаствености и материјалности, у којој се крије велика лаж, пошто се све материјално налази у ропству времена и смрти.

Још један непријатељ је неразумност. Неразумност је неправилна скала вредности, неправилно изабран циљ или пак неправилна средства за остваривање циља. Неразумност је заробљеност спољашњим, вечно врћење у оној равни земаљског бића где су само испразност и мучење духа. Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех, а све остало су међустања, не добро и зло, већ само ситуације. Ако је Бог највише и једино благо, најважније у нашем животу је богоопштење, чије главно средство је молитва. Љубав према насладама разлаже у човеку вољу, чини га плашљивим. Бојазан је парализа душе, кукавица је потенцијални издајица и одступник. Да би човек савладао плашљивост треба уништити њен узрок, везаност за оно што се човек плаши да изгуби. Да би човек савладао плашљивост треба да уништи пристрасности, љубав према телесном спокоју и насладама. Плашљивост рађа лаж. Лаж гута духовне силе човека, јер за једном лажју следе друге две. Човек који лаже принуђен је да држи у уму слику коју је измислио, да јој прида привид истине, а на ово одлази огромна количина времена и снаге. Због тога је велика мудрост увек говорити истину: истина је проста, лаж је разнолика, Бог је истина зато је Бог прост. Ван истине није могуће видети Бога, а молитва је пут ка виђењу Божанства; лаж уништава или изврће молитву. Свет лажи је област демона, ма каквим узроцима и околностима човек да се правда.

Следећи непријатељ молитве је лењост. Лењост је једна од последица насладе. Воља се у духовном смислу испољава као пажња према речима молитве. Силе душе су се "одвојиле" једна од друге, зато је за молитву неопходна воља, а не очекивање да човек пожели да се моли. Наслада паралише вољу, чини човека суровим и тврдоглавим, или напротив плачним и хистеричним. Да би се уништила лењост треба водити борбу с маштањем и сновима, с оним тананим сладострашћем које се као отров убризган у вену, разлива по људском телу и поробљава ум. Молитва је у многоме ствар воље. Ако не можемо да се концентришемо на речи молитве и она исклизава из наше пажње као зраци сунца који се не могу задржати руком, можемо привремено да оставимо молитву и у својству припреме за њу треба да се бавимо размишљањем о следећим стварима.

1. Способност човека да се моли јесте највише достојанство човека. Ако се по дару речи човек разликује од свих земаљских бића (код светих отаца он се назива словесним бићем), молитва чини његову душу буде једнаког достојанства с Анђелима. (Преподобни Максим Исповедник пише за молитвенике да је њихова душа једнака Анђелима, осим што Анђели немају, за разлику од људи, похот и гнев.) Ниједна врлина, ниједан духовни дар, ниједна заповест, нису у стању да подигну човека на такву висину као молитва, зато је она – царица свих врлина.

Кад не желимо да се молимо и речи молитве нам изгледају као суви песак који нам је испунио уста, треба да кажемо да је то лаж, да наш дух увек жели да се моли, да жели да увек буде с Богом, да нас од молитве не одвраћа лењост већ болест наше душе. Као што не можемо да поистовећујемо своје тело с гнојним ранама које га покривају, тако не можемо да поистовећујемо себе, и што је главно, свој дух, с оном болесном жеђи за насладама, с оним стремљењем ка спољашњем које се супротставља нашој молитви. Треба упитати себе: "Ко сам ја? Да ли је мој дух око вечности или су моје страсти црви из гроба који се хране трулежју? Ја сам дух, моје је моја душа. Делимично моје је моје тело које ће васкрснути с другим својствима саобразним душевним, и тада ће бити истински моје, а остало ништа није моје."

Тражити срећу у спољашњем је најстрашнија обмана демона. Адам пуноту битија није тражио у Богу, већ у спољашњем предмету, у некаквом плоду који је у свом безумљу почео да сматра извором моћи, насладе и блаженства. Кад тражимо смисао живота и срећу у спољашњем понављамо злокобну грешку Адама. Боготворећи спољашње он је изгубио Бога као унутрашњи фактор свог живота. Страст боготвори спољашње. Повратак од спољашњег ка унутрашњем и од унутрашњег ка Богу може се остварити само путем молитве. Зато учити се молитви значи учити се спасењу. Наћи своје сопствено срце значи наћи Бога, а наћи срце могуће је само кроз Бога и срести се с Богом могуће је само у срцу. Ући умом у срце могуће је само у светлости благодати, зато што су без Бога дубине срца скривене за нас и непознате нама самима. Ово благо је закопано у земљу; човек као да пролази, чини се, познатим местом, корача по њему и не зна шта се тамо чува.

То је прва помисао, први предмет за размишљање, које међутим, нема ништа заједничко с медитацијом. Медитација је аутосугестија, за коју је као приликом хипнозе, потребно пасивно стање наше свести. Медитација као да уводи страну материју у човекову духовну природу.

2. Други предмет нашег размишљања је време, дејства у равни битија, вечност и време. Све спољашње се налази у власти времена, оно није наше, ми се само додирујемо с њим; наше је оно што можемо да задржимо. У бујици времена све се руши и нестаје. Ми смо попут човека који седи на обали реке и гледа талас који јури: он мисли да је он његов, али кроз трен њега више нема. Живот у времену је најнижи облик живота, то је само припрема за вечни живот. Велика је заблуда сматрати пут који одлази у даљину својим сопственим домом. Истински живот је вечни живот. Тамо нема губитака, разочарења, осећања сопствене немоћи, тамо нема промена, већ постоји отварање, притом вечност није некаква непокретност, вечност је динамика. Постоје два аспекта вечности: вечни живот и вечна смрт. Трећег стања нема. Земаљски живот протиче на позадини вечности на коју смо ми заборавили. Време ће бити склоњено као што се у позоришту скида сцена, и тада ћемо се неочекивано наћи у сфери вечности; тамо ће човек видети себе онаквим какав јесте. У срцу онога ко није искоренио у свом срцу богоборачке страсти царује смрт. Страст и грех нису просто слабост, њихова метафизичка основа је мржња и богоборство, то је такође царство, царство састане.

Молитва овде на земљи даје искуство додира с вечношћу, молитва је доказ наше борбе с грехом и страстима. Молитвом као да говоримо демону: "Нисам твој." Човек којем је молитва туђа сведочи да воли свој грех и не жели да се растане од њега.

3. Трећа помисао је помисао на смрт. Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Занимљиво је да је ној једна од најбржих животиња, коју не може да стигне чак ни јахач на коњу и кад би знао од кога и како треба да се спасава, сачувао би свој живот. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио.

Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан. Преподобни Јован Лествичник сматра да је сећање на смрт неопходно за молитву. Треба питати себе: "Ко си, зашто си дошао овамо, кад ћеш и куда ћеш отићи одавде?" Јован Лествичник пише: "Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, а ја опевам два бића у једном лицу."

4. Следећа помисао је помисао на пакао. Пакао је место заборава, то је вечна одбаченост, тамо нема ни наде, ни љубави, тамо је море мржње. Ми се трзамо кад читамо приче о собама за мучење и логорима и губилиштима. С каквом истанчаном суровошћу се џелати ругају својим жртвама, али тамо постоји крај, у крајњу руку – смрт, а у паклу нема смрти, тачније, тамо је вечита смрт која нема краја. Ма како сурови садисти били људи, ма како дивљу насладу да налазе у мучењу својих жртава, ипак се у души сваког џелата понекад пробуди нешто добро и људско, макар као успомена из детињства. Међутим, колико је демон страшнији и суровији од свих злочинаца који су живели на земљи! Он је оваплоћење самог зла. Демон је црни пламен мржње према Богу, он се свети Богу, преко Његове творевине. Човек је образ Божји, зато мрзећи Бога демон мрзи човека.

Ипак, најстрашније у паклу није мучење, већ туга због губитка. Грешник зна шта је изгубио, ко је могао да буде и ко је постао. Међутим, у паклу нема покајања, тамо је само уподобљење демонима и зато свест о губитку вечног живота изазива код грешника мржњу према Богу, сличну мржњи демона. У паклу ће људи који су на земљи најближи мрзети једни друге, тамо ће мајка за кћерку и син за оца стати у облику огромних човекообразних змија и шкорпиона. Волети се може само добро у човеку: стварно или претпостављено. Рафинирано зло није могуће волети. Зло, кад у њему нема трагове добра које препорађа подлеже самоуништењу. Пакао је раздвојеност, подела добра и зла. Пакао је као и рај, динамичан, само што је у паклу присутан процес распадања, тамо су само центрифугалне силе и грех ће, откривајући се у вечности, чинити сваког грешника све више и више сличним сатани. И античком и савременом хуманизму подједнако је тешко да прихвате учење о паклу, они су више волели да га сматрају или "педагошком методом" или "мучном митологијом". У ствари то је апологија греха, самоумирење грешника који не жели да се бори против својих страсти. Кад би човек знао како је ужасан и мрзак демон, он би схватио да је царство демона – царство вечне смрти, да је грех не просто оскудица добра, већ у метафизичком смислу – убиство Христа; зато је непокајани грешник богоубица. Грех је одвајање душе од Бога. Бог је живот и извор живота, другог извора нема, бесмртност без Бога се претвара у смрт.

5. Последње размишљање је о рајском блаженству. Човек је створен за рај, рај је пребивање с Богом; унутрашњи рај је Божанска светлост у људском срцу. Овде на земљи, човек се осећа као изгнаник, он је несрећан, пати, - и то је универзална чињеница. Спољашњи услови живота нас не избављају од страдања, значи, с човечанством се догодило нешто заиста ужасно, чим се сва његова историја претворила у трагедију. Тако може да пати цар, који је изгубио своје царство. Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину – то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Чулна задовољства такође не доносе срећу. Људи који су се у потпуности потчинили страстима имају тужна и мрачна лица. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви, нарочито у Тајни или у чудотворној икони. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи.

Човек тражи истинску љубав, али овде, на земљи налази другу љубав, изопачену, афективну, помешану с блатом страсти, која доноси само једно сурово разочарење за другим, која сакрушава душу. И само у неким тренуцима свог живота он осећа као додир Божанског прста, другу, чисту, Божанску љубав; њу може да да само Бог, њој се супротстављају људске страсти. Рај је љубав душе према Богу и Бога према души. Рај јесу зраци љубави од сваког свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави.

[1] В.: Кол. 3, 5. – Ред.