"Нови живот"

Протојереј Михаил Помазански

 

 

Црква пребива у окружењу греховног, непросвећеног света. Међутим, сама Она представља собом нову твар, која ствара нови живот. И сваки Њен члан се призива на примање и изградњи тог новог живота у себи. Томе мора де претходи прекид њега, будућег члана Цркве, са животом „света“.

Међутим када се говори о прекиду са „светом“, то не знаћи отићи из живота на земљи, из пребивања мешу осталим човечанством, често неверујућим и развраћеним.

„Јер“, пише Апостол Павле, „бисте морали изићи из света“ (1.Кор. 5:10). Али за ступање у Цркву, неопходно је изаћи из власти ђавола и постати у том грешном свету „дошљацима и гостима“ (1.Петр. 2:11) , поставити оштру границу између себе и „света“ и за то се отворено и директно одрећи сатане.

Јер немогуће је служити двојици господара. Мора се очистити у себи стари квасац, да би били ново тесто (1.Кор. 5:7). Зато из дубина хришћанске древности, моменат ступања у Цркву се прати посебним „одрицањем од ђавола“ за којим већ следује Крштење са омивањем греховне нечистоће. О томе подробно можемо читати у „Поукама оглашеним“ Светог кирила Јерусалимског.

Из тих поука видимо, да су заклињуће молитве, које означавају одагнање ђавола, које се налазе у садашњем Православном тебнику и само „одрицање од сатане“ човека, који је пришао Крштењу, веома блиски по садржају древнохришћанском чину.

После тога се открива улаз у благодатно Царство, рођење у нови живот „од воде и Духа“, о чему је Спаситељ учио у беседи са Никодимом (Јован 3:5-6). Како се после савршава узрастање у нови живот, знамо такође из речи Самога Спаситеља. „Тако је Цасртво Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћи и дању; и семе ниче и расте, да не зна он. Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас па онда испуни пшеницу у класу“ (Марко 4:26-28).

На тај начин, сав тај нови живот – ако је само примљен унутра, ако човек искрено жели да пребива у њему, ако са своје стране прилаже напоре да га сачува – дејствује у њему тајанственом силом Духа Светога, иако тај невидљиви процес они не морају ни осећати.

Тајанственим деловањем Духа Светога је проникнут живот Цркве... Зато свака црквена молитва, заједничка и појединачна, почиње молитвом Духу Светом:

„Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и Даваоче Живота, дођи и усели се у нас...“

 Као киша и роса, која пада на земљу, оживљава и храни и узраста сваку биљку, тако делује и сила Духа Светога у Цркви.

У Апостолским Посланоицама, деловање Духа Светога се назива „Божанственом силом“ (2.Петр. 1:3), „Духом Христовим“; али више од свега описује речју благодат.

Они који су ступили у Цркву, ступили су у Царство благодати и призивају се „да приступе, слободно к престолу благодати, да приме милост и нађу благодат за време када им затреба помоћ“ (Јевр. 4:16).

 

 

из књиге Протојереја Помазанског:

"Жизнь Церкви в Духе Святом"

 

преузето са:

http://www.lib.eparhia-saratov.ru/books/15p/pomazansky/lifechurch/1.html

 

 

 

^