О лествици духовној - Свештеномученик Серафим Чичагов

У четврту недељу Великог Поста, након поклоњења Часном и Животворном Крсту , Света Православна Црква установила је сећање преподобног и богоносног Оца нашега Јована, писца Лествице духовне. Али зашто нам је потребно да приводимо у сећање управо преподобног Јована, а не неког другог Светитеља?

Радо тога, да би у току поста и наших молитвених подвига имали пред очима живи пример човека, који је достигао духовно савршенство, великог наставника и да не би заборавили о неопходности за сваког хришћанина да изучава његову богонадахнуту књигу „Лествица духовна“, у којој је изобразио све хришћанске врлине у оној постепености, како су оне неопходне да се утврђују у човеку, да би га привели у јединство са Богом и да би нас кроз то приморао на исправљање.

Са тим истим циљем, да би уништио у нама погубни осећај самосажаљења, Света Црква обележава у Петој Недељи преподобну Марију Египћанку, која је, без обзира на свој дугогодишњи греховни живот, достигла духовно савршенство, ревносним самоисправљањем.

Сећајући се тих подвижника побожности, све наше сумње о нашој способности достизања хришћанског савршенства при нашим недостацима и слабим силама морају невољно да устукну пред јавним доказом, да је при искреној вери у Реч Божију, и уз нашу жељу могуће учинити се чистим телом, умом и срцем, чак и праведним и светим.

„Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује“ (Марко 9:23) – рекао је Господ наш Исус Христос несрећном оцу, који Га је молио да исцели поседнутог дечака, о коме се данас читало у Светом Јеванђељу.

Живот преподобног Јована је мало познат. Као изабраник Божији, он је од младости заволео Господа, али нико од његових ученика не говори о томе, ко су били његови родитељи, где се родио и васпитавао. По њиховим речима, преподобни Јован је био изузетан човек и по даровима, способностима и образовању. Са шеснаест година је оставио свет и удаљио се у на гору Синај у манастир, да би живео под руководством искусних и богонадахнутих Стараца. У његовом Житију је речено, да је он тада био старац разумом и на Синају је достигао такво савршенство, да је имао душу као без разума и воље, потпуно слободном и сијајућом небеском простотом.

Након смрти свог наставника, стремећи још већим подвизима, преподобни Јован је одлучио да на себе стави завет ћутања, ради чега је недалеко од храма Господњег изабрао удобно место, где је и провео 40 година. Пост и молитва су га узвели на високи степен чистоће и учинили сасудом посебних дарова Божијих – прозорљивости, храбрости у молитви и чудотворству. Када је Синајском манастиру потребно било да изабере игумана, тада је сва братија једнодушно замолила преподобног јована да се врати у манастир.

У време руковођења манастиром он је и написао „Лествицу духовну“, у којој је насликао сав пут ка хришћанском савршенству и како се треба постепено усавршавати ради нашег спасења.

Може бити, љубљени, да ће неки од вас сматрати да је преподобни Јован писао своју „Лествицу“ искључиво за монахе, а не за људе у свету, пошто нема ничег заједничког између вашег живота, тј. очева и мајки породица и световних младих људи и живота монаха, затворника, пустињака и отшелника? Зато се „Лествица“ не чита у свету, и њоме се нико не руководи у световном животу.

Нажалост, тако мисле многи хришћани! Али, љубљени, зар је Света Црква установила да се данас обележава сећање на преподобног Јована само монасима, а не свим Православним хришћанима? Зар одлуке Цркве могу бити неосноване или погрешне? Иако је између живота световних људи и монаха мало заједничког, међутим, сви хришћани су дужни да узлазе по једној духовној лествици у дом Оца Небеског, и при једнаким условима.

Сви се ми разликујемо једни од других спољашњим видом, звањима, положајем, одећом, али правда Божија захтева да би сви који улазе у Царство Небеско, у обитељи праведника и светих, били налик једни другима унутрашњим особинама, врлинама, чистотом душа и праведношћу. Следи да је код свих хришћана циљ живота један: достизање спасења и ради тога духовно усавршење.

Од монаха се тражи: одрицање од света, послушање или живот не по својој вољи и тиховање, али стремљење да се пребива у срцу свом насамо са Богом. Али зар се то не тражи и од човека који живи у свету? Размотримо, ради чега се монах удаљује у манастир или пустињу? Ради избегавања саблазни, да би било лакше пратити себе, ради борбе са страстима, да би пребивао у молитви и да би се учио једноставном, суровом животу.

Али зар нису људи у свету обавезни да тако устројавају свој живот, да би им било могуће да избегавају саблазни, опасна друштва, неморалне представе, испразне разговоре, да би могли да посећују храмове, да испуњавају молитвено правило, да се боре са својим страстима?

И хришћанин у свету је дужан да се одриче погубног, развраћеног света, који гине у гордости, самољубљу, среброљубљу и заборављању заповести Божијих. А ко оставља греховни живот и бори се са својим страстима, тај чини исто што и монах, који се растаје са светом и ступа у манастир.

Зашто монаси – подвижници стреме да задобију савршено послушање и ради тога се предају под руковођење игумана, старац и руководилаца? Зато што је другачије немогуће научити се испуњавању заповести Божијих. Али зар послушање и испуњење заповести Божијих није обавезно и за хришћане који су у свету? Да би се научили томе, световни људи морају да себе предају у вољу својим духовним оцима.[1]

На крају, да и су монаси обавезни да тихују (безмолвствују)? Наравно, не, одговарају многи. Али не говорим о спољашњем тиховању, јер се и монаси труде у манастиру, испуњавају разне обавезе, служе и помажу људима у свету, и последично, не тихују.

Постоји и друго тиховање, које је неопходно како монаху, тако и човеку у свету: то је унутрашње тиховање, тј. стремљење да у свом срцу пребива насамо са Богом. При томе се човек удубљује у самом себи, испитује своје мисли и дела, пребива у непрестаној молитви и сећању на Бога. По речи Апостола, сви смо дужни да непрестано гледамо срдачним очима Христа Спаситеља, тј. увек: у дому, на улици, у постељи, у време посла и одмора, и учити се од Њега смирењу, љубави, трпљењу и покорности. Ко тако живи, тај је безмолвник и путињак, иако и пребива у свету (по епископу Теофану Говорову – Затворнику).

И тако, љубљени, сваки од нас не само да може, већ је и дужан да се учини следбеником преподобног Јована и да изучава његову богонадахнуту књигу – „Лествицу духовну“.[2] То је неопходно ради нашег спасења, и зато нам Света Црква о томе данас говори. Стоји само да се потрудимо, јер је све могуће верујућем. Амин!

[1] Наравно, ту је неопходан опрез, о коме говоре и Светитељи (Свети Симеон Нови Богослов, Игњатије Брјанчанинов, Григорије Синаит), да не би уместо пастира примили вука. Они говоре, да је неопходно да се провери духовни руководилац, ради умножења многих лажних духовника, упоређивањем његових савета и поука са поукама и саветима у делима Светих Отаца. О томе говори и Јован Лествичник у својој Лествици. – примедба уредништва

[2] Уз сво дужно, велико и искрено поштовање које осећамо према Свештеномученику Серафиму, који је своју љубав запечатио и мученичким подвигом, желимо да укажемо на поуку Светог Игњатија Брјанчанинова, великог учитеља Православне побожности. Он говори да читање само књига које не одговарају начину животу мора бити са великим опрезом, јер може више да штети него да помогне духовном животу. И Свети Игњатије непрекидно наглашава и говори да је сваком хришћанину, ако жели да се спаси, неопходно да се бори. Али, говори он, то мора бити у складу са начином живота. Јер ако би читали само књиге које су за монахе, пола свог времена би проводили у заношењу подвизима који нам нису доступни, а пола времена би провели у чамотињи што не можемо да их испунимо. Он саветује да се читају превасходно дела оних Отаца који су писали за све хришћане: Свети Јован Златоусти, Тихон Задонски, Георгије Затворник. Ми би додали и Свети Николај Жички, Јустин Ћелијски, Никодим Светогорац, Теофан Затворник, али и свакако, Игњатије Брјанчанинов. (примедба уредништва)

преузето са:

http://www.pravoslavie.ru/put/040319144416