Љубав према Богу

 

Бога љуби онако како је Он заповедио да Га љубе, а не онако како самообманути сањари мисле да Га љубе.

Не падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј се материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу је - смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са умишљеношћу и гордим мишљењем о себи, макар то била и жртва паљеница.

Гордост покреће нерве, распаљује крв, буди машту, оживљава пали живот; а смирење умирује нерве, кроти покрете крви, уништава маштања, умртвљује пали живот, оживлзава живот у Христу Исусу.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли и осећања који су забрањени Јеванђељем. Својим непријатељством према греху, који је толико омражен свесветом Богу, покажи и докажи љубав према Богу. Сагрешења у која ти се догоди да по немоћи паднеш, одмах лечи покајањем. Али боље се труди да не допустиш себи та сагрешења, строгим бдењем над собом.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво у Јеванђељу изучавај заповести Господње и труди се да их на делу испуњаваш, труди се да јеванђелске добродетељи претвориш у своје навике, своје особине. Ономе ко љуби, својствено је да тачно испуњава вољу онога кога љуби.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави повезано је да необјашњивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у почетку подвига ученик љубави треба да издржи љуту борбу са самим собом и са својом дубоко повређеном природом. Зло које се сродило са палом људском природом и постало за њу закон, устаје и војује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када у теби ишчезне злопамћење, онда си близу љубави. Кад твоје срце буде осењено светим, благодатним миром према читавом људском ро-ду, онда си на самим дверима љубави.

Али те двери се отварају само Духом Светим. Љубав према Бо-гу је дар Божији у човеку који је чистотом срца, ума и тела припре-мио себе за примање тога дара Према степену припремљености бива и степен дара, јер Бог је и у милости Својој - праведан.

Слушајући из Писма да је наш Бог огањ, да је љубав огањ и осећајући у себи огањ природне љубави немој да помислиш да је то један те исти огањ. Не! Та два огња су у међусобном непријатељству и гасе се један другим.

Природна пала љубав распаљује човекову крв, покреће његове нерве, буди машту; света љубав хлади крв, умирује душу и тело, привлачи унутрашњег човека на молитвено тиховање, погружава га у опијеност смирењем и духовном сладошћу.

Многи подвижници који су природну љубав примили као Бо-жанску, распалили су своју крв и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање бесомучности. Налазећи се у стању распаљености и бесомучности многи су сматрали да су испуњени благодаћу и светошћу, па су тако били несрећне жртве самообмане.

Тврдо знај да је љубав у Богу највиши дар Духа Светога, а човек само може да чистотом и смирењем припреми себе за примање тог великог дара, који мења ум, срце и тело.

Узалудно се трудимо, бесплодно и штетно, када тражимо да пре времена у себи откријемо узвишене духовне дарове: њих у своје време дарује милосрдни Бог онима који постојано, трпељиво и смирено испуњавају јеванђелске заповести. 1. 127-130

Неки кад прочитају у Светом Писму да је љубав најузвишенија међу добродетељима [врлинама], да је она - Бог, почињу да се труде како би истога часа у своме срцу развили осећање љубави и тиме прожимају све своје молитве, мисли о Богу и дела.

Бог се одвраћа од ове нечисте жртве. Он од људи захтева љубав, али истинску љубав, духовну и свету, а не измишљену, телесну, упрљану гордошћу и сладострашћем. Бога је немогуће другачије волети, него срцем очишћеним и освећеним Божанском благодаћу. Љубав прбма Богу је дар Божији, она се излива у душе истинских слугу Божијих деловањем Духа Светога. Напротив, она љубав која спада у наше природне особине, налази се у стању повређености грехом које обухвата читав људски род, целокупно биће сваког човека, све осо-бине сваког човека. Узалуд ћемо стремити служењу Богу и сједиње-њу са Богом том љубављу! Он је свет и почива само у светима. Он је независан - бесплодни су људски напори да прими Бога у себе, када нема благовољења Божијег да обитава у човеку, иако је човек - богосаздани храм, створен са циљем да Бог обитава у њему. Тај храм се налази у стању жалосне запуштености и пре но што буде освећен потребна му је обнова.

Превремена тежња човекова да развије у себи осећања љубави према Богу већ представља самообману. Она ће одмах удаљити човека од правилног служења Богу и довести до различитих заблуда, а окончаће се повредом и погибијом душе. 2. 52-53

Степен наше љубави према Богу нарочито јасно видимо приликом молитве, која служи као израз ове љубави и у отачким делима је сасвим правилно названа огледалом духовног напретка. Када приликом молитве стално упадамо у расејаност - то служи као показатељ да се наше срце налази у ропству земаљских страсти и брига које му не допуштају да се у потпуности устреми ка Богу и пребива са Њим. Пажљива молитва показује да је наше срце раскинуло нити привезаности за свет те да се стога већ слободно усмерава ка Богу, да се приљубљује уз Бога, да се навикава на Бога. Прелазак са расејане на пажљиву молитву, или од љубави према свету ка љубави према Богу захтева много времена, много труда и напора, много помо-ћи. Потребна је помоћ поста, потребна је помоћ целомудрености и чистоте, потребна је помоћ нестицања, помоћ вере, смирења, милости, помоћ Божанске благодати. Уз заједничко дејство свих помену-тих потпора срце успева да се отргне од љубави према свету; ослобођен невидљивих окова пада и огреховљености, човек се читавим сво јим бићем устремљује ка Богу. Познавши узвишеност и блаженство тог стања, он се труди да што чешће пребива у њему. Љубав Божија му опитно доказује своје присуство у њему, а он своју љубав према Богу доказује пажљивом и постојаном молитвом, која није разбијена помислима о предметима и делима пролазног света. 4.260-261