О речи

Архимандрит Рафаил Карелин

 

 

Шта је то људска реч? Ниједан философ није дао на то питање задовољавајући одговор, и једва да ће накакв одговор бити нађн, јер како рече ниче у дубини душе, недоступна нашем посматрању, а затим прелази у област свести.

Материјалистичка психологија је дар речи назвала другим сигналним системом, али је то немоћан покушај, јер је сигнал – одмерен, а у речи се потенцијално садржи цела сума информација, која се открива у контексту синтаксичких конструкција.

Реч је више-димензионална и пластична, док је само сигнал семантички једнозначан и указује на једно строго одређену појаву. Реч собом представља симбол, у којем је закодирана информација.

Човек, општећи са другим кроз реч, полаже у њу задану информацију, коју жели да преда сабеседнику, а он прима разумну информацију кроз дешифровање речи, при томе, то постаје у многоме тумачење, то јест, прима се индивидуално, прелама се кроз интелект човека и добија условни вид и субјективни тон.

У древним језицима количина именица и придева је било мање него у савременим (испуњених и отежаних варваризмима), али од тога реч није била сиромашнија, јер је вербалних форми било више и зато је фраза овладавала динамиком, пластичношћу, гипкошћу и еластичношћу, и могла је предати стање предмета, као да га је хватала у лету.

Савремена реч има огромну количину речи, али је то довело до већег дробљења мисли, крутости фраза. Немоћ мисли је тражила себи компензацију у количини речи и учинила реч статичнијом и површнијом. Нама су драги древни језици, управо зато што они предају појаве, не у умртвљеној анализи, већ у њиховој динамици.

Ако упоредимо Псалтир на древним и савременим језицима, видећемо, да древни језици изазивају дубље душевне доживљаје, а савремени језици припадају више области знања, и у тако динамичној творевини, као молитви, они представљају немоћ речи.

Зашто су Свети волели тишину? Јер многословље обично противречи дубини мишљења. Реч мора бити пројавом сазреле мисли, а у многословљу преовладавају страсно-осећајни импулси, зато се говорљиви човек сећа и жали, што је рекао вишак речи.

Али то је још једна страна несреће: општење кроз реч потребује велики утрошак душевне и нервне енергије. У рађању речи, или у стварању речи учествује душа човека, при томе знање прелази у кодировани потенцијал, затим происходи дешифровање речи и уносу у сећање, информације, која је у реч положена. То води ка огромном трошењу душевних сила, површном мишљењу, неспособности да се дубоко прониче у главне проблеме и питања живота. 

Зато брбљиви људи обично до смрти остају до смрти неплодно цвеће.

Злоупотреба дара речи доводи до осиромашења молитве. Реч, оземљена, профанисана и вулгарна, навикнута да пребива у сфери временског и видљивог, не може тако лако да се трансформише у реч, обраћену Богу, у речима молитве и, зато, молитва остаје туђа сазнању срца.

То је још један разлог, зашто је савременом човеку тако тешко да се моли: зато што он не чува себе од многословља, изгубио је способност да размишља и живи у атмосфери некаквог непрекидног блуда речима.

Један од Отаца је рекао: „Када човек постојано говори, он губи душевну топлоту - као  што хладноћа хлади собу, у којој се врата често отварају“.

 

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/diskuss/102/1.html

 

 

^