О Спасењу

Протојереј Николај Депутатов

 

Души је потребна духовна храна – и само Реч Божија и светоотачка дела је насићују. Довитљивост већ узмућује главу и у њој саздаје непостојаност, нећу задржавати радознале мисли...

Ми читамо дела Светог Теофана Затворника која су блиска Светим Оцима. Он привлачи себи искреном формом изражавања, јасноћом и небеском једноставношћу. Из његових дела, као из дубоког извора, црпимо слатку и живу воду, која тече у живот вечни. Целог његовог живота, њега је занимало питање спасења, и за нас је он непоновљиви учитељ за то питање. Да нам он и помогне да изложимо кратко ту главну тему, која узрујава човечанство...

Спасење претпоставља у хришћанину делатни живот, постојано општење са Богом и уз помоћ благодати Његове испуњавање Његове свете воље. Ревност за Богоугађањем је веома налик на огањ. Као што у време пожара огањ захвата цело здање, тако и огањ ревности обузима и испуњава сву човекову суштину. Со чува од труљења, а дух ревности, који прониче сву нашу суштину, прогони грех, који расточава душу и тело, и тим спасава од моралног кварења и разлагања.

Мученици су са жељом ишли у смрт јер их је палио унутрашњи огањ. Ревносно богоугађање јесте надахњујуће путовање ка Богу. Све треба чинити у славу Божију, насупрот греху, који живи у нама. Без ревности  хришћанин – јесте лош хришћанин, лењ, раслабљен, беживотан, ни топао ни хладан. И такав живот није живот.

Божански живот се буди када у срце прониче Дух Божији и тамо полаже почетак живота по духу, очишћује и сабира у једно помрачене и разбијене црте образа Божијег. Огањ ревности – то је благодат Господња.

Дух Божији, силазећи у срце, почиње да делује у њему ревношћу. Сила благодати прониче унутра и успоставља поредак у свој његовој лепоти.

Онај који је отпао од Бога, ставља себе у основу свог живота и делања. Одступивши од Бога и пуноће Његових блага, он покушава да попуни образовану празнину. Отпадање од Бога, изазива у њему жеђ, која се ничиме не задовољава, неодређену, али непрестану. Речју, он је постао бездана пропаст.

Цео свој век он је у покрету, напору и великим невољама. Одатле је схватљиво, да му не успева да икада пребива у себи, већ све – ван себе, у сујетним стварима. Отпао је од Бога, Који је пуноћа свега; остаје само да се разлије по различитим стварима и да живи у њима. Тако је грешник вечно жедан, брине се, бави се сујетним предметима ван себе, ван Бога.

На тај начин, карактеристична одлика греховног живота јесте многобрижност, уз небригу о спасењу. (Лука 10:41).

Нијансе и разлике многобрижности зависе од својстава празнине која се образовала у души.

Празнина ума, који је заборавио на Јединог, Који јесте све, рађа радозналост, бригу о многом знању, истраживање.

Празнина воље производи многе жеље, стремљење ка многом поседовању, да би све било у нашој вољи, у нашим рукама: то је љубав ка поседовању.

 Празнина срца образује жеђ за многим задовољствима, трагање за безбројним предметима, у којима се нада да ће пронаћи насладу својих осећања, унутрашњих и спољашњих.

Тако је грешник непрестано у бризи о многом знању, многом поседовању и многим насладама. То је кружење, у коме се он целог века врти. Сатана има једну брига, да би оно чиме је човек заузет, где је његово срце, свест, пажња – били не од Бога, већ да се прилепи било чему што је ван Њега.

Овде нису само страсти, већ и ученост, уметност, световност, који могу служити путевима, којима сатана и држи ослепљене грешнике у својој власти, не дајући им да се опомену...

Душа зна, колико је она немоћна – сама. Нека онда у свом срцу пада пред Богом и претвори себе у ништа. Тада ће свемогућа благодат из „ничега“ да у њој створи „Све“. Ко, у крајњем самоунижењу предаје себе у руке Божије, тај привлачи себи Њега, Саосетљивог, и Његовом силом постаје силан. Све очекујући од Бога и ништа од себе, треба и сам да се напреже ка подвигу и да делује по својој сили, да би Божанска помоћ имала чему да се приопшти и шта да осени Својом силом. Духовни живот јесте „умни“ живот. Састоји се у прелазу од мисленог Богоопштења ка делатном, живом, осетљивом, јављеном.

У Тајни Покајања, благодат силази опипљиво за дух, али се потом скрива од свести. „Она се усељава у дубину ума. Благодат у почетку озарује душу својом светлошћу тако да она може изобилно осетити њу“ (Свети Дијадох).

Затим се благодат скрива од оног који се спасава, и иако у њему пребива и дејствује, али тако, да он  не примећује то и неретко себе сматра остављеним од Бога и погинулим. Зато Господ дуго скрива драгоценост тог животворног дара, да би ми, иако испуњавали све врлине, сматрали себе за савршено ништа, док још нисмо примили љубав као постојано расположење.

„Иако благодат и скрива од душе своје присуство, опет, даје јој помоћ на скривени начин, да би показала непријатељима да победа припада јединствено души. Зато некад душа пребива у унинију (чамотињи), невољама, понижењу, па чак и умереном очајању.“ (Свети Дијадох).

Дело благодати после дугих испитивања – показује своје присуство, а тамо – душа од Духа се радосно усиновљује. Бог Сам Себе поверава срцу, а човек се удостојава да буде један дух са Господом. Испитани се чини становиштем Светога Духа. Благодат озарава сву његову суштину у неком најдубљем осећању“ (Свети Дијадох).

Царство Божије – радост о Духу Светом.

“Светлост, која сија у човеку, тако прониче сву његову унутрашњост, да он сав, погрузивши се у ту сладост, налази ван себе ради преизобилне љубави и тајни које созерцава“ (Свети Макарије Велики).

Бог се привлачи или делањем или трудом, или призивањем Исусовог Имена. Прво место међу подвизима су давали молитви Исусовој. Она просвећује, укрепљује, оживљава, побеђује све видљиве и невидљиве непријатеље и узводи ка Богу. Она је свемогућа и све јединствена. Име Господа Исуса Христа – ризница блага и живот у духу. То је – живи савез, живот у Богу, утврђивање у Њему свом суштином: мислима, срцем, вољом... Као свезани, ићи ће, куда пожелиш. У томе јесте и дело одлучне преданости Богу,

Господ види због чега срце болује и осећа (људски речено) ту бол. А шта учинити у погледу тог бола, то зна једино Он.

Само брже, Господе, укажи нам Своју помоћ. Даруј нам спасење, иначе душа пада у изнемоглост... Тебе јединог иштем. Не лиши ме Твоје Воље, Љубљени души мојој.

 

 

преузето са:

http://www.fatheralexander.org/booklets/russian/statii_n_deputatov.htm

 

 

 

^