О Тајни Богословља

Сабор Васељенских Учитеља и Светитеља, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог јесте празник Богословља, у чијим химнама ми непрестано слушамо, како тројица светитеља у својим молитвама призивају Пресвету Тројицу.

То је та неизречена тајна Бога и Цркве, која говори о томе да, налик Богу нашем, Који је - Три Ипостаси у једној Природи, тако и тајном Оваплоћења Сина, Црква Божија постаје једном природа са мноштвом ипостаси: као јединство у истини и љубави, које се извршује даром Божијим роду људскоме. Тој тајни нас уче црквени учитељи, који имају, како говори Апостол Павле, учитељско призвање у служењу Цркви.

Сви смо ми позвани овога дана да постанемо свесни важности истинитог исповедања вере за наш духовни живот. Како говори свети Кирил Јерусалимски, добра дела су ништа без догмата. И исповедање догмата без наших дела такође нема значаја. Сваки од нас је крштен у Име Пресвете Тројице – „у Име Оца и Сина и Светога Духа“.

На Божанској Литургији исповедамо Символ наше вере пре него ћемо ступити у Светињу Светиње – у Божанску Евхаристију. И пре него ћемо се причестити Светим Христовим Тајнама, заједно са Апостолом Петром исповедамо Исуса Христа као Сина Божијег – тајну, коју човеку не открива крв и тело, већ Отац Небески, Који је на небесима.

То је кључ ка схватању онога, што својом светошћу јављају свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Њихово учитељство је управо повезано са њиховом светошћу, са приопштењем Ономе, Који је једини Свет – Богу нашему, а без тога, чак и малог додира са новим животом, без виђења Бога, човек не може богословствовати.

„Тајна Богословља се састоји у томе“, говори преподобни Силуан, „ да човек никада и ништа не говори од себе, већ само оно, што кроз њега говори Бог.“ Тајна Богословља је у томе, да човек не говори оно што је слушао од других људи, већ оно, што је по милости Божијој, познао у свом личном духовном искуству. На крају крајева, једино се и такво богословље прима за истинито. Али пут ка њему је сав наш живот у послушању Цркви, у устремљености ка богооткривеним тајнама, који су Духом Светим дани људима, који се више од нас моле Богу.

Са тајном учитељства је повезана тајна светитељства. Васељенски учитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст су светитељи који се моле Богу и сами Му састављају молитве и службе. Не зато што они владају неким посебним даром речи (иако је он заиста присутан код њих) већ зато што Господ освећује тај дар и усмерава на више служење. Они сами су састављачи Божанске Литургије, где се савршава Божанска Евхаристија - а то је знање виђења Живог Бога, које нам они предају. То је њихово стајање на стражи истине и одбацивање свих лажних учења, која насрћу на светост Вере. Значи, неопходни су нам молитва и реч Божија, у којим је закључена пуноћа исповедања наше вере.

Решавајући најсложенија питања духовног живота, светитељи на њих одговарају једноставним цитирањем Светог Писма. Свети Јован Златоусти на претње да ће бити прогнан ради отвореног исповедања, одговара: „Господња је земља и шта је год у њој“ (Пс. 24:1). На претње да ће му отети имовину, Светитељ говори: „Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети“ (1 Тим. 6:7). Прете му смрћу, он одговара: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1:21). Ове речи Апостола Павла постају његовим сопственим речима. Код светог Василија Великог постоје поуке у виду питања и одговора, који су састављени само из Светог Писма. И ни једне речи сопственог коментара.

На таквој дубини речи су живели ти људи. Они су живели речју Божијом, и Реч Божија је говорила кроз њих. „Златна уста“, говоримо ми. У стварности, то су уста, кроз која говори Бог. Свети Оци су нас учили: „Примили сте злато, злато и предајте другима.“ Сви смо ми примили злато, то јест, веру, и другима морамо предати оно што смо примили. Зато одговорност за тај дар, који поседујемо у Цркви, лежи на свима нама.

Гледајући на подвиг Светитеља, морамо се запањити, како Богословље храни њихову молитву, и како се молитва јавља продужењем Богословља. Исто онако као што делови Светог Писма прелазе један у други.

Као у молитви светог Јоаникија Великог, којом је он пратио читање Псалтира: „Нада је моја Отац, прибежиште моје Син, покров мој Дух Свети...“, која је природа тајна исповедања Пресвете Тројице – да ли је она продужетак Богословља или органски улази у текст Светог Писма. Исто тако и код Богослова – Светитеља, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, њихова молитва и њихово богословље, сједињују се једно са другим, хране једно друго.

Не можемо, а да се не задивимо томе, што је истинско Богословље испуњено поезијом најузвишеније лепоте. Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су владали посебним даром речи. Читамо стихове Григорија Богослова и схватамо да је то – сазерцање највише лепоте; не тварне, већ Божанске. Слушамо речи светог Јована Златоустог на Пасху – заиста, реч која је виша од људске. Заиста, та реч, коју му је Господ дао у најсветији тренутак за свакога човека, да би се том речју обратио свом људском роду до свршетка света, тада, када се открива најглавније, што човек мора знати: да је Христос Васкрсао! Устима светог Јована Златоустог, испуњенима највишом силом и лепотом, које превазилазе способности обичне речи, Црква се обраћа нама и свом људском роду. И свети Василије Велики: његове молитве, његова Литургија, тајне молитве! Сила и лепота те речи је виша од свега онога што познаје било која уметност, било која вештина, било која људска достигнућа у речи.

Богословље, повезано са Богом, мора бити огњено, надахнуто, испуњено живом силом. У Символу вере исповедамо Бога Оца – Творцем неба и земље. На грчком језику реч „творац“ значи „песник“ – песника неба и земље и то говори о посебној надахнутој лепоти стварања света, коју нам је Бог даровао. Знамо, да су иконографија и иконописање – Богословље у сликама. У истинском Богословљу, дар сликања није просто означавање некаквих истина, већ лепота - која исходи од Творца неба и земље, од Духа Светога. Божанска правда и истина дишу у том Богословљу.

Веома је опасно мртво богословље. Оно се јавља узроком бројних катастрофа у Цркви и целом људском роду, када се вера исповеда само устима и када људи већ престају да је примају као суштински живот. При томе се савршава клевета на дар Божији. У исповедању истине нико не треба да јури за лепотом, зато што се у ономе, што није лаж, увек налази поезија. Сама истина је лепота. Али она мора да исходи из нашег живота, из нашег стајања за истину. Стајање за истину и у личном подвигу, који су вршили сви свети,и у бризи о томе, да би Црква сачувала ту истину заувек. Ево суштинског знака истинитости надахнућа, повезаног са Богом.

Када дође Антихрист, све ће поразити лажним надахнућем. Како говори Апостол Јаков, „језик је ватра, свијет неправде“ (Јак. 3.6), украс лажи. Реч може бити надахнута и блистава и знамо, да ће Антихрист привући управо мноштво људи празном речју.

Морамо знати, да један од спољних знакова нелажности речи, јесте њено истовремено владање трезвеношћу. Она зна меру, која се јавља тајном лепоте. Реч, испуњена унутрашњим знањем, види све спољашње, све што се дешава около, и то је суштински знак да она није лажна. Није случајно да су се сва три светитеља много бринули о црквеном поретку. У свим спољашњим догађајима су узимали учешће: у уређивању монашког живота, у писању устава, у црквеном поретку... Виђење онога што се збива у уређењу спољњег света, јесте један од знакова истинске речи, а не лажне, јер се спољашње не може урушити тамо, где постоји унутрашње, већ напротив, открива се у истинској светлости. И мало не постаје безначајним, из разлога што је ту велико, већ напротив, задобија своје значење. Само веран у малом, бива веран Господу и у великом.

У наше дане, када је толико неверја и лажне вере око нас, када се лаж у спољашњем свету (па чак и у свету црквеном) јавља све агресивнијом у односу на истину, молићемо се светитељима Христовим, да би нам они пружили своју помоћ, која нам је неопходна. Да лажни екуменизам, као покушај да се сједини истина са лажју, не раздељујући их, и сво то одступништво у вери, које се већ јавља једним од главих признака тријумфа оца лажи и јављањем антихриста, не би одолео нашој Цркви. Да врата паклена не би могла да је победе, јер су са нама Свети Оци; са нама је њихова света Вера, која припада и нама; са нама су хиљаде Светих, који су својом крвљу платили своје исповедање Православља.

Даруј нам Господе да будемо достојни вере тих великих Светитеља. Да дарује Бог свакоме од нас понаособ у овај празник, који прославља богомислије које води у боговиђење, да познамо да смо призвани да испунимо главну заповест – да заволимо Бога не само својом душом, не само свом снагом својом, већ и свим разумом нашим.

[1] Изговорена на Божанској Литургији, на Сабор Васељенских Учитеља и Светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, (Три Јерарха) 12.02. 1998. године

преузето са:

http://www.moral.ru/propoved/Prop_VPost-1_11.htm