Потрага

 

Зашто ми изучавамо религију? Због целог низа разлога, али најозбиљнији од њих је само један: ми желимо да нађемо нешто дубље, од оног што нас окружује свакодневно, тако несталне и непостојане, која ишчезава без трага, не остављајући у нашој души срећу речју, наћи другу, праву стварност. Дотаћи се ње то је стремљење сваке религије.

Желим да вам говорим о томе, како то достиже Православље, на који начин се овде открива духовна стварност.

Потрага за реалношћу то је опасно занимање. Вама је, вероватно неопходно да слушате о младим људима, који су буквално изгорели у потрази за њом, и у томе или погинули, или стекли жалосно постојање, сахранивши своје интелектуалне и душевне способности.

Поменућу старог друга, још из давних времена мојих сопствених потрага: тада, пре 25 година, Олдоуз Хаксли је открио некакву духовност у наркотику LSD и повукао многе за собом.

Мој друг, типични трагатељ религиозне истине могуће би га било срести у слуашоници, каква је ова рекао ми је једном приликом: Шта год би нам говорили о наркотицима ја се слажем: боље они, боље све, што је угодно, само не наш уобичајени амерички живот, тио јест, духовна смрт.

Ја се нисам сагласио; већ тада сам почео да примећујем два смера духовног живота. Један води горе, издиже нас над свакодневицом, други доле, ка најприсутнијој, духовној, једнако као и физичкој, смрти. Мој друг је пошао својим путем, и до тридесетих се претворио у класичну рушевину: његов разум се помутио, о потрагама стварности није могло ни да се помисли.

Сличне примере је лако наћи међу онима, који се баве екстрасензорним или ван-телесним експериметнима, који су преживели блиски сусрет са НЛО-ом, и слично; масовно самоубиство 1980. године у Џонстауну још једна подсећање о опасностима религиозне потраге. У нашој Православној литераутри за 2000 година поисано је не мало случајева за поуку такве врсте.

Навешћу вам пример из живота Преподобног Никите Кијево-Печерског, који је живео у Русији скоро хиљаду година пре нас: повучен ревношћу, Преподобни Никтиа је молио игумана да га благослови на подвиг затворништва.

Игуман тада је то био реподобни Никон забранио му је, говорећи: Сине мој! Није корисно теби, младоме, да будеш у самоћи. Боље је живети са браћом; служећи им, нећеш погубити награде своје. Сам знаш, како је Исакије био обманут од демона у затворништву; погинуо би, да га посебна благодат Божија, молитвама Преподобних Отаца наших Антонија и Теодосија, није спасила.

Никита је одговорио: Ја се никако нећу (обманути) нечим сличним, већ желим да храбро станем против демонских замки, и да молим Човекољубца Бога, да би и мени Он даровао дар чудотворства, као Исакију чудотворцу, који до сада чини многа чудеса.

Игуман је опет рекао: Твоја жеља је виша од твојих сила; чувај се, да узневши се, не паднеш. Напротив томе, ја ту заповедам да служиш братији, и добићеш венац од Бога за твоју послушност.

Никита, повучен најсилнијом ревношћу према затворничком животу, никако није хтео да обрати пажњу на оно, што му је говорио игуман. Испунио је замишљено: затворио је себе у затвор и пребивао у њему, молећи се и ниде не излазећи. Након одређеног времена, у време молитве, чуо је глас, који се молио заједно са њим, и осетио необични мирис. Охрабривши се, рекао је себи: да није Анђео, не би се молио заједно са мном, и не би осеђао мирис Светога Духа. Затим је Никита почео да се приљежно моли, говорећи: Господе! Јави ми се Сам, да Те видим.

Тада му је дошао глас: Ти си млад! Нећу ти се јавити, да узневши се, не би пао.

Затворник је са сузама одговорио: Господе! Ја се никако нећиу обманути, јер ме је игуман научио да обраћам пажњу на демонске прелести и чинићу све, што ми будеш рекао.

Тада је душепогубна змија, добијајући власт над њим, рекла: Немогуће је човеку, који се налази у телу да ме види, али ево! Шаљем анђела свога, да би пребивао са тобом: ти испуњавај његову вољу.

Тим речима је пред затворника демон у облику анђела. Никита је пао пред његове ноге, клањајући му се као анђелу. Демон је рекао: Одсада се више немој молити, већ читај књиге, кроз шта ћеш ступити у непрестану беседу са Богом и добићеш способност да дајеш душекорисне речи онима који ти буду долазили, а ја ћу непрестано молити Творца свих за твоје спасење.

Затворник, поверујући тим речима, обмануо се још више: престао је да се моли, занимао се читањем, видео је демона како се непрестано моли, и радовао се што се анђео моли за њега. Потом је почео да много говори са онима који су му долазили из Писма и да пророкује слично Палестинском затворнику.

О њему је кренула слава међу хришћанима у свету и при двору великог кнеза. Наравно, није пророковао, ве је говорио посетиоцима, будући обавештаван присутним демоном, где се налази украдено, где се шта догодило у удаљеном месту. Тако је обавестио великог кнеза Изјаслава о убиству Новгородског кнеза Глеба и саветовао да пошаље у Новгород на престо свог сина. Ово је било довољно за мирјане, (хришћане у свету) да затворника прогласе пророком. Примећено је да мирјани, и сами монаси, окоји немају духовнорасуђивање, скоро увек биавју фасцинирани обмањивачима, лицемерима и онима који се налазе у демонској прелести, признају их за Свете и благодатне. 

Нико није могао да се сравни са Никитом у познавању Старог Завета; али он није трпео Нови Завет, икада своје беседе није позајмљивао из Јеванђеља и Апостолских Посланица, није дозвољавао, да неко од његових посетилаца, напомене било шта из Новог Завета. По тој чудној страни његовог учења оци кијево-Печерске лавре су схватили, да је он обмнут демоном. Тада је у манастиру било много светих инока, украшених благодатним даровима. Они су својим молитвама одагнали демона од никите; Никите ја престао да га види.

Оци су извели Никиту из затвора и питали га, да им каже нешто из Старог Завета. Показало се, да је он заборавио чак да чита од уитиска, који је произвела демонска прелест и једва су га, са великим трудом, поново научили читању. Молитвама Светих Отаца приведен себи, познао је и исповедио свој грех, оплакао га горким сузама, достигавши високу меру Светости и дара чудотворства, смиреним животом међу братијом. Након тога је Никита, био хиротонисан за епископа Новгородског. (Свети Игњатије Брјанчанинов Приноси савременом монаштву).

Овај догађај изазива питање: како избећи заблуде и замке на путу религиозне потраге? Одговор је један: онај који је кренуо на пут, слудује га не ради ових или оних осећања, која су ус тању да нас обману, већ само ради истине. То питање се појављује пред сваким, који озбиљно изучава религију, а одговор на њега јесте питање живота и смрти.

Нашу Православну веру, насупрот западним вероисповедањима, често називају мистичном; духовна стварност која се у њој достиже, знаменује се натприродним појавама, који излазе ван сваког оквира логике и искуства.

Није неопходно да се обраћамо древним изворима за примере: пред нашим очима је протекао живот, пун мистике, савременог Чудотворца, Архиепископа Јована (Максимовића), који је у Сан Франциску држао катедру сасвим недалеко одавде, а који се упокојио тек пре 15 година.

Владику Јована су видели у неземаљској светлости, видели су га у ваздуху у време молитве; он је поседовао дарове прозирања (видовитости) и исцељења... Али само по себи, то још мало значи: учитељи лажних чудеса лако чине то исто. Како да знамо, да је њему била откривена истина?

 

 

 

 ^ >