Фини отров академског скептицизма - Архимандрит Рафаил Карелин

На прелазу из 18. у 19. век у православним академијама установљен је заокрет ка западној схоластици. Тај процес је почео једно столеће раније. Професори из Украјине, стекавши образовање у католичким школама, створили су језгро у Московској Русији. Форма предавања била је копија Запада. Када је држава пред академије поставила нове захтеве - повисити ниво образовања до европских стандарда, тада су почели у скоро свакој грани црквене науке да коrисте дела протестантских теолога и научника. Уџбеници историје, психологије, логике па чак и црквеног права представљали су прераде и прилагођавања дела инославних аутора. То доба дало је низ самониклих богослова, али школски уџбеници и приручници углавном су представљали компилације.

Западна наука располагала је опсежном грађом, али ту је дошло до прикривене трагедије наших духовних шко-ла, која се наставља до сада: риба је заједно са мамцем прогутала и удицу. Православне школе усвајале су не само фактологију него и методологију инославне науке, а у духовним школама почела је деформација православног менталитета. Ауторитет Откривења био је пољуљан, критицизам се кришом увукао у свест како професора тако и студената. Док се у Православљу кроз црквено Предање про-веравала наука, овде се сада црквено Предање почело да замењује аналитичким методом: оно као да је емигрирало из духовних школа у своја последња уточишта - манастире и храмове, препустивши место скепси која разједа душу. У византијским академијама био је синтетички метод учења - од општег су прелазили на појединачно. Сада су дедукцију заменили ин-дукцијом, из појединачних премиса желе да створе или да репродукују целину. Вера у Предање Цркве замењена је хипотезама и теоријама.

Као пример за ово служи питаше о ауторству "Ареопагитичког корпуса". Црква је од самог почетка објављивања ових дела њих сматрала за дела светог Дионисија Ареопагита, првог епископа Атинског, на шта се указује у самим "Ареопагитикама".

Више од хиљаду година после проналажења "Ареопагитике" у протестантској средини настала је сумња у ауторство светог Дионисија. Православни богослови су се у том питању задовољили тиме што су прихватили сасвим непоуздане аргументе против изворности "Ареопагитике", нису им додали ни један свој доказ, већ су почели да се баве препричавањем рационалистичких хипотеза.

Чудан парадокс: предавачи и студенти духовних академија на дан слављена спомена св. Дионисија Ареопагита чују на црквеној служби његово прослављање као аутора књиге "О небеској и црквеној јерархији", као тајновидиоца и ученика св. Павла, од кога је чуо и предао Цркви Небеско учење. У академији се доказује да је то историјска провокација: непознати фалсификатор скривао се под именом светог Дионисија и у току много векова обмањивао Цркву заједно са њеним светима, који су се руководили богословљем Ареопагита. Овде у свести верујућег настаје расцеп од сумњи - коме веровати? И постепено предност задобија страна колегија научника.

Свети Дионисије Ареопагит спада у ред најзначајнијих богослова древне Цркве. Његов утицај на богословску мисао како Истока тако и Запада је огроман. У његовим делима мистички опит је спојен са беспрекорним философским формулацијама. Он је богослов у најузвишенијем значењу ове речи, како је богословље схватала древна Црква. Бог је откривао Себе у његовим мистичким провиђењима и созерцањима. Данас је он постао предмет напада од стране рационалиста. Научна инквизиција настоји да га лиши имена и да га потре као историјску личност. Сада су аутора бесмртних дела у богословским круговима стали да називају "псеудо-Дионисијем", односно лажним Дионисијем. Сам аутор "Ареопагитике" писао је о себи управо као о Дионисију Ареопагиту, ученику апостола Павла и Јована, првом епископу атинском и другу свештеномученика Јеротеја и због тога термин "лаж-Дионисије" звучи као лажљивац-Дионисије.

Дакле, знаменити "Ареопагитички корпус", који је Црква прихватила као своје учење, написао је анонимни фалсификатор, састављач кривотворених списа који је присвојио име ученика апостола Павла.

По црквеним правилима, састављање лажних списа је један од најтежих грехова, који се кажњава одлучењем од Цркве. Настаје парадокс: испада да је аутор "Ареопагитике" авантуриста високе класе, а његова кривотворина остаје непримећена од таквих Светих Отаца и подвижника а уз то и ерудита, као што су преподобни Максим Исповедник и Јован Дамаскин и други.

Значи, по мишљењу савремених теолога, "Ареопагитички корпус" је једно од највећих књижевних обмана средњовековља, криминал који су тек после више од хиљаду година успели да разоткрију научници из протестантских кругова. Како су наши теолози могли да се сложе са концепцијом "генијалног лажљивца" - непознато је. То је више психолошки него историјски феномен.

Ради тога треба прихватити протестантску, рационалистичку, оземљену представу о Цркви и оправдати језуитски морал по коме "циљ оправдава средства" - учење о "богоугодној лажи", које је у Православљу свагда посматрано као провокација против хришћанске моралности и као демонизација самог морала. Господ је рекао: "Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети".

А како је лажљивац могао да види тајне духовног света? У опитима своје лажне мистике он би угледао само демоне који узимају изглед анђела. Како је такав опит могао да изрази скривено учење Цркве и како је Црква, која има ум Христов, могла да га прихвати као своје учење?

Како је Дух Свети, који обитава у Цркви, могао својом благодаћу тако обилно да осени списе лажљивца који је погазио црквене каноне, или визионара са поремећеном психом. Име светог Дионисија ушало је у литургику Цркве, а литургика је непрекидно сведочанство. Како ће савремени теолози да заповеде да се молимо аутору "Ареопагитике": "Свети свештеномучениче Дионисије, моли Бога за нас" или пак: "Псеудо-Дионисије моли бога за нас"?

Треба рећи да се Црква моли Дионисију Ареопагиту (празник је 3. октобра по старом календару) управо као лицу које је написало своја бесмртна дела, мала по обиму, али велика по дубини.[1]

Са потпуно другачијим осећањем човек чита дело апостолског мужа, од дела непознатог лица које се потписало туђим именом, то јест које је признало своју нечасност. Са другачијим поверењем ће читати Петокњижје Мојсија, знајући да га је написао богонадахнути пророк, него Петокњижје као дело временски каснијих полемиста (са амплитудом од хиљаду година), који су се потписали именом пророка и Боговидца Мојсија (види "Полемичност Шестоднева", Ђакон Андреј Курајев).

Овде се у душе читалаца, нарочито студената, улива фини отров скептицизма, који разједа њихову веру, као киселина метал, овде се показује неповерење према Цркви: како је она могла тако лако да се обмане, зар је она у свом незнању толико дуго падала док није "закукурикао петао са шиљатог врха протестантске цркве". Ако је "Ареопагитички корпус" написао псеудоДионисије, онда је он двоструко "псеудо", као онај који је присвојио име апостолског мужа и име свештеномученика. И тада су почели да промичу пред очима други псеудо: псеудо-Макарије, псеудо-Нил, псеудо-Василије и тако даље.

А коме ми да верујемо? - Цркви, црквеном Предању или критици из табора протестантизма, који је довршио разарање Цркве код себе кући? Пред нашим богословима - рационалистима стоји алтернатива коју они покушавају да избегну: ако су принципијелни људи, онда треба да се боре за десакрализацију корпуса псеудо-Ареопагита, за деканонизацију аутора као светог и убрајање његових дела у апокрифну кривотворену књижевност или пак да "канонизују лажна имена" као допуштени богословски метод.

Један професор ми је искрено рекао: "Лаж је коњица за спасење" (псалам 32). Вероватно је сматрао лажљивца за коњаника, а правдољупца - за пешадинца. Но мене није зачудила његова аргументација, већ непознавање словенског језика (овај стих псалма у преводу на руски језик значи: "Непоуздан је коњ за спасење", односно "Не уздај се у снагу коњице". Лажљивац или нема никакво духовно искуство, или је то искуство демонско, јер лаж изопачава сазнајне моћи и способности духа.

Има речи које су изгубиле своју конкретност и постале називи не-каквог неодређеног, мутног и истовремено страшног универзума. Једна од њих је реч "наука". Можда ни један назив није био подвргнут таквим спекулацијама, као ова реч. Сва антирелигиозна пропаганда водила се у име науке, која је, као богиња правосуђа, изрицала хришћанству своју пресуду кОја не подлеже амнестији. У име науке Остап Бендер је ступио у јавну расправу са ксендзима (пољским католичким свештеницима); у име науке беснео је Јарославски; у име науке ружно се препирао Уљанов; у име науке Штраус је прогласио Библију за препричавање митова; у име науке Бауер је порицао постојање Христа. Данас у име науке савремени теолози желе да одвоје разум верујућег од саме вере, да сведу појам "ум - нус", као јединство сазнајних моћи, на његов део који је окренут ка земљи, на логику, и да тај разум учине господаром у области вере (као што су недавно хтели да црквеног старосту поставе изнад свештеника и да га учине главним у храму).

Рационализам у религији је двоверје: вера у Божанско Откривење и вера у сопствени разум. То је стална двојственост не само у сфери интелектуалног познаша, него и у питањима етике. Зато је неопходно одредити шта је наука? Каква средства она поседује? Који је њен делокруг и у чему је њена методологија? На ова питања ми смо делимично већ дали одговор.

Наука иде од појединачног ка целом (целовитом). Научно мишљење је аналитичко. Оно се ослања на низ података које прихвата као аксиоме и на њима заснива уопштавања у виду хипотеза. Недостатак података надокнађује се сопственим нагађањима, умовањима и претпоставкама. Најнепоузданији критеријуми су у историјској науци. Док у области физике експеримент може да буде поновљен и чињеница установљена, то историјску чињеницу у суштини није могуће репродуковати и зато је створена изрека: "Нико не лаже тако много као историчар". Бела места историје испуњавају се претпоставкама, уобразиљом и фантазијом. Случајно откриће може да преокрене сву створену представу о овим или оним историјским догађајима. Археолошка ископавања су нам до-казала да се много тога што је сматрано за област митова и легенди, по-казало као реалност и веродостојност. Многи археолошки споменици потврдили су оно о чему је било писано у Библији и што је неосновано порицано од критичара. Почетак науке је трагање у коме се налазе елементи сумње. Почетак религиозног гносиса је страх Божији. Религиозно познање иде од општег ка појединачном; научно - од појединачног ка општем. Али пошто предмет и појаве не могу да буду исцрпљени њиховим својствима и спољашњим манифестацијама, то је сваки опит недовршен и последњи закључци науке не могу да се сматрају коначним. Са појавом нових чињеница мењају се и обарају пређашње хипотезе. Историја науке је гробље хипотеза.

Приликом изучавања историје, философије, књижевности и религије, материјалистичка наука, по правилу, са веома малим изузетком, полази од еволуционе концепције, теорије еволуционог развоја, у којој се садашњост ослања на прошлост као на свој нижи степен и служи као градилиште за будућност, у којој се развој одвија посредством подражавања, позајмљивања и усавршавања већ постојећег материјала. Овде је главни метод наћи сличност, а затим је разматрати као доказ заједничке основе за позајмљивања и као схему порекла. Сва историја културе и религије представља се као пут реформи и усавршавања, као пут од простог ка сложеном, од оскудног ка обилном, од лошег ка бољем. Научно мишљење је непрекидно тражење материјалних супстрата.

Овде, у историјској науци је недостатак објективних критеријума, оскудност очигледних чињеница, њихова замена непоузданим подацима и сведочанствима заинтересованих лица, фрагментарност факата и бескрајна могућност грађења разних хипотеза и теорија на основу њих. Међутим, кад је у питању псеудо-Дионисије наука не располаже чак ни минимумом уобичајеним за њу. Овде се "икс" изводи из "икса" и хипотеза из хипотезе, тако да главни фактор остаје сопствена уобразиља аутора.

Обично савремени теолози говоре: "Дионисије као аутор "Аеропагитика" није могао да живи у 1. столећу: то је "доказала наука" - са истом увереношћу са којом је Остап Бендер почео јавну расправу речима: "Бога нема, јер је то медицински факат". Но кад их упитате: којим конкретним доказима располажете и можете ли их набројати у форми теза, тада се ратоборност смањује и они почињу да говоре у опрезнијој форми. Хоћу да покажем да чак и са позиције рационалистичког мишљења њихови аргументи нису одрживи пред озбиљном критиком, већ су данак духу времена.

Најважнији је аргумент: "Дионисије Ареопагит пише о монаштву, али само монаштво настало је у 4. веку". Одговор: је монаштво је постојало свагда као религиозни максимализам. То је нарочита потреба човека да посвети свој живот Богу, то је усредсређење духовних снага на оно најважније. Већ у древној персијској религији постојало је монаштво, а реч монах значила је "онај који тражи јединство". У будизму видимо развијену установу монаштва са формираним ритуалима иницијације, давањем новог имена и формом (ношење жуте одеће).

Традицију да се мењају имена у вези са нарочито важним догађајима живота човека срећемо код разних народа: познати су случајеви промене имена апостола. У старозаветно доба, по сведочењу Филона, у Синајској пустињи живели су монаси - терапевти, који су се заједно окупљали на молитву. У пећинама Кумрана око Мртвог мора оснивали су своје манастире старозаветни монаси - есени.

Завети монаштва код свих народа, па чак и религија, имали су запањујућу сличност: то су безбрачност, добровољно сиромаштво, повлачење од света, молитвено тиховање, послушност својим учитељима. Запазимо да се потреба за монаштвом као свецелом посвећивању Богу пројавила чак и у религијама и конфесијама које формално поричу монаштво. У Корану је написано: "У исламу нема монаштва", али ту се, без обзира на видљиву забрану, монаштво пројавило у форми дервишких редова. Споменимо још једну изразиту појаву. реформаторски покрет је имао јако изражен антимонашки карактер, а већина манастира у оним земљама где су протестанти преовлађивали, била је уништена.

Идеолог и вођа протестантизма Мартин Лутер демонстративно је скинуо са себе монашку одежду и оженио се игуманијом једног женског манастира. Но чак ни у тој средини тежња ка монаштву није могла бити у потпуности угушена, и у XX веку почеле су да се појављују својеврсне монашке заједнице протестаната.

Још пре Рођења Христовог у Кини је било много таоистичких манастира (следбеници Лао-Цеа). Монаштво у виду пустиножитељства било је распрострањено у древној Индији: сматрало се да је за брамана, после рођења сина, најдостојнији начин живота одлазак у пустињу. Обичај је налагао да се растави са супругом, да подигне колибу у шуми и да води монашки начин живота. Све ово сведочи да је хришћанско монаштво већ имало своје претходнике. О безбрачности и нестицању Христос је учио у виду савета, и није било могуће да Његове речи не нађу своје следбенике.

У књигама "Апостолских установа", које воде порекло од светог Климента, епископа Римског, говори се о поретку причешћа. Најпре су се причешћивали свештеници, затим црквенослужитељи, после њих - монаси, називани аскетима, а тек затим мирјани. Ти људи (аскете) обично су живели у приградским насељима или на усамљеном месту, понекад - појединачно, понекад - у заједницама, и зарађивали су за живот радом својих руку. Као што се види из апостолских установа, било их је толико много, као да су предста-вљали посебан духовни сталеж у Цркви, у којој су уживали нарочито поштовање: у агиографској литератури има многобројних података о манастирима из II и III столећа. Стога је изјава да Дионисије Ареопагит није могао да пише о монаштву, које тобоже у то време није постојало, заснована на погрешном разумевању. Освит монаштва у IV веку никако није био рађање или почетак монаштва, него је за собом имао, ако говоримо о хришћанском монаштву, тровековну историју. А ако говоримо о монаштву уопште, онда је оно древно као и сам свет.

Други приговор: "Дела под називом "Аеропагитика" нису карактеристична за хришћанске писмене изворнике I столећа."

Одговор: Споменици те писмености били су уништени у доба тровековних гоњења. Осим Новог Завета до нас је доспело само неколико дела која по времену спадају у I столеће, као неколико предмета сачуваних после пожара у кући. Зато за упоређивање дела Дионисија Ареопагита са њему савременим писменим делима просто нису сачувани материјали. Ипак, имамо посредне доказе о покушајима стварања богословских система у периоду у коме је хришћанство излагано у философским категоријама.

У првој глави своје апологије хришћанства ("Пет књига против Целса") Ориген пише да је већ од доба апостола Свето Писмо било подвргавано јелинској, то јест философској интерпретацији.

Опсежна гностичка литература II века, у којој је широко примењивана античка философија, нарочито платонизам, по сведочењу гностика, води своје порекло од Симона Гатара - савременика и противника апостола. Гностичка књижевност је покушај интелектуалаца антике да створе универзални систем у коме се хришћанство интерпретира у категоријама философске еклектике и мистеријских представа.

Трећи приговор: "Триадички систем јерархије, како је представљен код Дионисија, још није дефинисан у I столећу. Триаде у теологији карактеристичне су за Прокла Диадоха (V век по Рођењу Христа)."

Одговор: Посланице Игњатија Богоносца сведоче да је таква јерархија постојала већ у I столећу. Поред тога, у Старом Завету храмовна јерархија је била тростепена: левит, свештеник и првосвештеник (архијереј). Можемо да нађемо триаде у античкој, јелинистичкој и хиндуистичким религијама. Грчко-римски пантеон поделио се на хероје (полубогове), богове и врховно божанство. У хиндуизму постоји универзална триада - тримурти. Она представља три персонификована модалитета апсолута. Три је био свети број не само код хришћана, него и код питагорејаца и платониста, иако су они уносили у њега други садржај. Тврдња да триадичност јерархије није карактеристич-на за прво столеће, не одговара стварности.[2]

Четврти приговор:" 'Аеропагитички корпус' није био познат у VI столећу (тачније, 522-523 год.)."

Одговор: Већина споменика древне хришћанске књижевности нестала је без трага, али то никако не доказује да они нису постојали. Неке књиге су биле пронађене у далеко дужем периоду, него што је пет столећа. Тако је "Учење дванаест апостола", које временски спада у II столеће, по мишљењу самих научника-рационалиста, било откривено тек у XIX веку. У току неколико столећа чинило се да су изгубљени "Књига Еноха" и "Пастир" светог Јерме. У сваком случају, у VI веку требало је да буде више сведочанстава о истинитости или неизворности "Ареопагитичког корпуса", а такви ерудити, као што су Максим Исповедник и Јован Дамаскин прихватали су га као дело апостолског мужа.

Треба се сетити какав су педантан рад на текстовима обављали Оци Васељенских Сабора, да би разјаснили њихову веродостојност и одсуство интерполација, и тек затим су своја дела заснивали на њима.

Текстове Дионисија сачували су и представили Сиријци, који су се придржавали монофизитизма на самом врхунцу монофизитских спорова у двадесетим годинама VI столећа, и зато је требало да изазову посебну опрезност и најбрижљивију проверу од стране православних теолога. Ми више не говоримо о религиозним интуицијама таквих светитеља као што је Максим Исповедник, јер то савремени богослови - рационалисти не схватају озбиљно. Треба рећи да је спор о "Ареопагитикама" настао у протестантским круговима који су одавно раскинули са цр-квеним Предањем. Дакле, по мишљењу савремених теолога - рационалиста, Црква је "преспавала" псеудо-Дионисија и њу је пробудило тек кукурикање петла из Тевтоније?

Пети пртовор: "У I столећу још није постојала Тајна Миро-помазања."

Одговор: Помазање јелејем свештеника и царева постојало је још у Старом Завету. А по речима апостола Петра, хришћани представљају "род изабрани и царско свештенство". Апостол Јован Богослов у својој посланици говори о благодатном помазању. Сама реч "хришћанин" не значи само следбеник Христов, него и помазаник. Зато такав аргумент од стране критичара Дионисија изазива чуђење.

Шести приговор: "У књизи "Небеска јерархија" видимо јерархију са девет чинова која није сачувана у делима отаца IV века."

Одговор: Дионисије Ареопагит у истој књизи упозорава да пише о анђелима, прилагођавајући се могућностима човековог разума. Он истиче оно најважније, али уопште не тврди да је дао сасвим целовиту слику анђелског света. Код отаца IV столећа не налазимо радове специјално посвећене ангелологији, али њихово знање о анђелима дато је у проповедима које се тичу пре свега сотириолошких питања.

Седми приговор: "Између дела неоплатоничара Прокла Диадоха (друга половина V столећа) и "Аеропагитика" постоји сличност која допушта да се говори о позајмицама аутора "Аеропагитика" узетих из дела Прокла и друге неоплатоничке литературе."

Главни удар критичарског обрушавања, управљеног против изворности "Ареопагитика", јесте указивање на извесну сличност између Прокла Диадоха и дела светог Дионисија. Око тог аргумента дигла се таква галама од речи, као приликом проналаска налазишта злата на Аљасци.

Речи "наука је доказала" почеле су да трепере на страницама књига са интригирајућим насловима: "Тајна Дионисија" и тако даље. Треба рећи да су књиге рационалиста које се односе на ово питање - иста песма, понављање већ реченог. И ако су позајмице Дионисија од Прокла веома сумњиве, то су међусобне позајмице антидионисијских аргумената међу научницима-рационалистима несумњиве. Нова истраживања представљају у већини случајева композиције варијанти једних те истих идеја.

Такозвана научна критика у току неколико десетина година представља тапкање у месту. Тврдимо да су средњовековни ерудити не само светоотачког, него и схоластичког периода, познавали философију платонизма и неоплатонизма знатно дубље и боље него савремени научници и теолози.

Зар Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Михаил Псел и западни схоластичари, међу њима и Ериугена - преводилац Дионисија, и Тома Аквински, способни да цитирају напамет читаве трактате како древних отаца тако и философа, нису могли да увиде позајмице, ако су имале места код Дионисија, као и везе између неоплатонизма и "Ареопагитика".

Какве идеје је могао да позајми Дионисије од Прокла? Концепције Прокла не излазе изван граница многобожачког пантеизма. Његова теокосмогонија запањујуће подсећа на хиндуистички тримурти. Код Прокла су три ритма апсолута:

У хиндуизму три су ритма апсолута: стварање (Брама), одржавање (Вишну) и разарање (Шива).

Сличну слику можемо да нађемо код платоничара а делимично и код гностика:

1) плирома (пунота), апсолут, чија свест садржи божанске идеје;

2) излазак божанских идеја из плироме и образовање космоса;

3) космички пожар који уништава небо и земљу, и космос се распада.

Код пантеиста апсолут се оваплоћује, код Дионисија апсолут ствара, остајући непромењен. За пантеисте Тројица је - промењиво стање апсолута, за Дионисија - Биће у три Ипостаси. За пантеисте свет виших духова - елохима, еона, архоната - је изливање божанства, његова еманација. За Дионисија то је стварање личносних духова - анђела, који чине небеску јерархију. Код пантеиста је принцип једносушности између творца и творевине, код Дионисија - подобосушност као принцип узвођења створеног ка Саздатељу. Код пантеиста екстаза је осиромашење свести, код Дионисија усхођење духа ка Богу. Код пантеиста спасење је свлачење материјалности и ослобођење од ње, код Дионисија - обожење личности човека као душевно-вештаствене монаде.

Овде нам постављају питање: Указујући на сличност фрагмената Дионисија и Прокла (који по нашем мишљењу ништа не доказују, јер се може наћи фрагментарна сличност између било којих философских система), савремени рационалисти тврде да је Дионисије позајмљивао од Прокла, што значи да није могао да живи у првом веку - пре Прокла. А зашто Прокл у том случају није могао да позајмљује од Дионисија?

Одговор: Мада поричемо теорију позајмљивања на основу слично-сти као погрешну теорију на којој се темељи такозвана митологичка школа библијске критике, која се научно и морално одавно истрошила, ипак ћемо се потруди да одговоримо на наше питање.

За нас лично проблем уопште не може да настане, јер су свети поседовали сазнајне способности недоступне за нас, оно што називамо прозорљивошћу, приближавањем спољашње речи унутрашњем лого-су, виђењем будућности, даром општења са духовним светом и тако даље. Ми само расуђујемо, а они су видели, штавише, не само видели, него и провидели (предвиђали, пророковали). Благодат Божија која је обитавала у њима неизмерно је проширивала хоризонт њиховог познања. Кад су снисходили до философске терминологије, то је било само ради тога да нам она постане разумљива. Овај натприродни гносис (знање) пророка и светих наши теолози не оповргавају отворено, јер би их иначе могли оптужити за скривени атеизам и позитивизам, већ га једноставно игноришу и дела светих разматрају по мери сопствених интелектуалних могућности.

У XIX столећу у доба необузданог рационализма и критицизма вера у библијску хронологију и ауторство њених књига у научним кру-говима је сматрана за незнање. Скоро сваки професор хуманистичких наука у Немачкој сматрао је својом дужношћу да напише рад на тему библијске критике, ослањајући се на асирско-вавилонске и хиероглифске споменике Египта и Кине. Међутим, та гомила хартије, која се чинила последњом речју науке, показала се као макулатура (стара хартија за прераду, безвредна литература - нап. прев.). Многобројна имена тих аутора давно су заборављена, а Свето Писмо је остало као стена насаломива за ројеве термита.

Методе антибиблијске критике буквално су произвеле присталице хипотезе о псеудо-Дионисију. Разуме се, они су читали у катихизису, а можда и научили напамет библијске текстове о благодати и њеним својствима. Али када говоримо о озарењу светих Духом Светим, у Коме су они шире и даље од нас видели не само духовни свет него и човечију историју, у њеним узроцима, појавама и перспективама, тада савремени теолози бивају зачуђени нашом "наивношћу".

Ако су довољно учтиви рећи ће: ови аргументи нису научни, а ако нису учтиви и често гледају телевизију, одговориће да су то "бапске приче", а не озбиљан разговор.

Питање: Зашто наши теолози не могу да претпоставе да су пагански философи првих векова по Рођењу Христовом нешто позајмљивали од хришћана. Међутим, краткотрајна паганска ренесанса за време Јулијана Одступника говори нам о томе да је римско паганство (многобоштво) у својој организационој структури много тога позајмљивало од хришћанске Цркве. Јулијан Одступник је спровео реформу у реорганизацији паганског свештенства (жречева) по узору на њему мрску хришћанску Цркву.

Одговор: Чини нам се да основа таквог приступа није фактологија, него психологија. За рационалисту мистика представља духовну помрчину (незнање) разума, а пагански философи са њиховом логизацијом и класификацијом, са бескрајним конструисањем система, блискији су њиховом сопственом интелекту. Зато су они уверени да хришћани нису способни за озбиљну умну продукцију, да је вера - придавање ауторитета већ одавно познатом и откривеном, и траже корене богословља у самом паганству, само реформисаном.

Зато за њих нема светог Дионисија, него постоји псеудо-Дионисије као хришћански асимилатор а делимично и реформатор идеја Прокла Диадоха. Али по нашем мишљењу објективне чињенице говоре о другом. Сам неоплатонизам као поглед на свет не излази изван граница класичног платонизма. У њему је само ублажен платонистички дуализам духа и материје. Код неоплатоничара нема ниједне идеје која се у овој или оној варијанти не би налазила код платоничара и питагорејаца, а философска разрада платонизма одвијала се под утицајем хришћанства.

Наведимо следећу чињеницу. Оснивач неоплатонистичке школе је Амоније Сакас. То је трагична личност, он је апостата (одступник) као и његов будући, више политички прејемник - Јулијан Одступник; то је бивши хришћански богослов и катихизатор, исти познавалац философије као и Климент Александријски. Није нам познато зашто се Амоније одрекао Христа и прихватио незнабоштво. Али несумњиво је да он није само познавао, него је и брижљиво изучио древне хришћанске писане споменике. У тој школи истовремено су учили Плотин - најчувенији неоплатоничар и Ориген.

Овде можемо да претпоставимо постојање инерције античког еклектизма који тежи да асимилује идеје хришћанства да би обогатио систем неоплатонизма. При том неоплатонизам наступа преко Амонија Сакаса у улози опонента и, у исто време, прејемника низа хришћанских идеја. У једном од древних рукописа грузијског философа XII века Јована Петрица постоји натпис о томе да је Дионисије Ареопагит оставио философима своја дела и да су то искористили пагани - философи, не указујући на његово име. Тај натпис је анониман и он је више илустрација него доказ, али говоримо о томе да је у доба када је било више извора, изгубљених у следећим вековима, постојало традиционално гледиште о томе да Дионисије није написао своја дела под утицајем паганских философа, већ да су се они користили њиме, као осе туђим медом.

Ако упоредимо стил Дионисија и Прокла увидећемо да је језик Дионисија тежи, али дубљи. У њему се осећа созерцање предмета и поглед који као да га обухвата са свих страна. Овде је расуђивање засновано на созерцању, овде датост није плод расуђивања, него виђења тајни. Стил Прокла је лакши и јаснији. У поређењу са Дионисијем, његова мисао се креће током логичких поставки. У његовом језику одражава се ум математичара и систематизатора, он је површнији од Дионисија, али истовремено јаснији, уколико је логика, заснована на силогизму, јаснија од мистике. Обично, касније позајмљивање иде путем усавршавања спољашње форме и систематизације. У том погледу Дионисије има предност над Проклом Диадохом. Уосталом, има још једна варијанта. Дионисије и Прокл могли су да користе заједнички извор, то јест већ постојећу терминологију, а не да је позајмљују један од другога. Уопште, ми смо присталице мишљења да садржај рађа форму и терминолошки језик, а да је тражење сличности у делима древне књи-жевности са циљем откривања позајмица често слично спорту: шта потиче од чега - ромб од четвороугла, или четвороугао од ромба.

Осми приговор: Аутор "Ареопагитика" је увео у философију нову логичку теорију, звану "дијалектичка негација".

Одговор: "Дијалектичка негација" се састоји у томе што се две тезе, које се међусобно поричу, спајају преношењем одређеног предмета у категорију суперлатива, на пример:

Могуће је представити "дијалектичку негацију" у сложенијој форми: Бог није биће. Бог није небиће. Бог је надбиће.

Критичари ауторства светог Дионисија тврде да је у VI веку дијалектичку негацију увео у философску употребу псеудо-Дионисије. На то су следили приговори од стране историчара философије, међу њима и учених рационалиста, и то: дијалектичку негацију употребљавао је св. Атанасије Велики ("Бог се не може назвати бићем, јер се бићем називају његова створења: Бог је надбиће").

Дијалектичке негације је користио Плотин у својим "Енеадама" (III век). Дијалектичке негације широко су примењиване у ведској философији ("Упанишаде"). Стога, дати аргумент је заснован на погрешном разумевању и данас се сматра већ застарелим оружјем. Међутим, наши савремени теолози још увек могу да га механички преписују из литературе 40-их година.

Да ли наши богослови-рационалисти верују да је у светим подвижницима обитавала благодат Божија - Дух Истине, чији је један од дарова способност разликовања духова, дар да се истина раздваја (разликује) од лажи?

Верују ли они да је ум подвижника поседовао већи духовни видик, а срце дубљу интуицију од умова и срца оних који се нису успињали по степенима духовне аскезе? Зар нико од отаца, који су се у својим богословским делима ослањали на Дионисија Ареопагита или су писали коментаре на дела Дионисија, није осетио душом просветљеном благодаћу и није схватио умом који је достигао високи степен савршенства, да их је обмануо талентовани фалсификатор?

Када је Јован Златоусти писао своја чувена тумачења на ап. Павла, тада је његов ученик Прокл видео ап. Павла који је наднесен над главом Јована, овоме откривао шта треба да пише.

Зар тако великим подвижницима, као што је Максим Исповедник - мученик од стране јеретика, и архијерејима, као што је Григорије Палама, кога су називали "сином божанске светлости", није било откривено да аутор "Ареопагитика" уопште није Дионисије Ареопагит, свештеномученик првог века коме су се они молили, него мрачна силуета историје - инкогнито, који је умотао своје лице плаштом. Зар они, бавећи се делима Дионисија Ареопагита, нису подозревали да у својим рукама држе апокрифе, састављене од талентованог фалсификатора - отимача апостолског имена.

Духовни ум има способност непосредног проницања у суштину појава и виђења оног што је скривено од телесних људи. Наши богослови ово не оспоравају, али у стварности они игноришу ову способност светих, и мислим да ће им се наш аргумент учинити сувише наивним и, у најмању руку - ненаучним.

Разуме се и светитељ може да греши када у молитви не пита Бога или недовољно пажљиво ослушкује глас благодати и замењује га човечанским расуђивањима. Али овде је другачија слика: греше ли сви свети током хиљаду година? Греши ли Црква која чува име свештеномученика Дионисија као великог учитеља и тајновидца у своме Предању?

Ако свети Дионисије као творац "Ареопагитика" не постоји, онда се ви, кад читате канон у Минејима[3] посвећен њему, молите празном месту, као некој рупи у црквеном зиду. Ипак, мислимо да је о овоме довољно речено.

Пређимо сада на друго питање, шире него што је личност Дионисија Ареопагита. Може ли сличност да се сматра као доказ за позајмице и подражавање? У књижевности народа света, укључујући философску литературу, могу се наћи запањујуће подударности, без обзира на то што њихови аутори нису могли да знају за дела других. Али те идеје и представе кришом им је казивало друго - сродство човечијих душа, пред којим живот поставља слична питања и проблеме.

По принципу сличности антибиблијска критика је сматрала сваки стих Светог Писма компилацијом и позајмицом из других извора: еги-патских, сумерских, вавилонских и тако даље. Ту је модел мишљења еволуциониста који виде свет из свога посебног угла, а научна методологија је тражење сличности и аналогија на којима они граде хипотезе. Библијска критика је налазила фрагментарну сличност са Јеванђељем у системима Лао-Цеа, Конфучија и Буде, али време је показало како су непоуздане и хипотетичне све те поставке и како се оне брзо стварају и исто тако брзо побијају.

Савремени богослови прихватили су веома сумњиву мисао Хомјакова: "Није најважније ко је написао, него шта је написао. Стога, ако се, на пример, покаже да посланица ап. Павла припада другом лицу, тиме се ништа неће изменити у црквеном Предању". На тај начин Цркви се истовремено приписује непогрешиво утврђивање истине, са чиме се слажемо, и склеротично памћење имена, с чиме се на слажемо.

Име означава личност и уопште није свеједно да ли је то написао првоврховни апостол који је био узнесен Духом Светим до трећег неба и чуо неисказане речи, или је то дело било омашком, а можда и смишљено, приписано апостолу. Откривење је глас Духа Светога, али у исто време Откривење се даје пре свега оној личности која сама може да га прими.

Аутори Новог Завета су - пре свега Сам Господ, а затим Његови ученици, преко којих је ово Откривење дато свету. Оно је требало да прође кроз њихов ум просвећен благодаћу, да испуни њихова срца очишћена од страсти и да се изрази у њиховој спољашњој речи, јер благодат не брише личност, ни индивидуалност човека. При том се просветљује свест и осећања постају тананија и дубља. Човечији дух се повезује са Откривењем.

Другачија откривења, демонског карактера, била су код незнабожаца, када је човек западао у бесвесно стање и постајао медијум других сила, не схватајући шта се с њим догађа и ко у њему говори. Зато нам је веома важно и није нам свеједно ко је написао посланице апостола Павла које представљају једну трећину Новог Завета. Још је неприхватљивија за нас свесна обмана, лажни документ и кривотворење туђег потписа. Лаж деформише човекову свест, цепа је, помрачује и онечишћује срце. Зато ће Откривење које је добијено од лажљивца носити демонски карактер, а његовом учењу о Богу и истинама хришћанства биће примешан мутни талог лажи. Истински светитељи одмах осете ту духовну лаж, као што је преподобни Пахомије осетио да му се није јавио Христос него демон у лику Христа, и да је то кривотворина под привидном сличношћу.

Наш аргумент може опет да се покаже као ненаучан. Али ипак ми се обраћамо људима који треба да буду учитељи хришћанства, носиоци вере и настављачи мисије Отаца, у ма каквом виду служења Цркви она била. Када су чувеног Фарадеја упитали како може да спаја веру и науку, он је одговорио: "Када отварам двери собе за молитву, тада затварам врата лабораторије; када долазим у лабораторију, тада затварам двери собе за молитву". То јест, он је посведочио двојственост свога мишљења и истовремено показао да религиозно и научно мишљење теку на различитим плановима и на различитим нивоима. Али Фарадеју је то било лакше да каже: за њега је физика била експериментална наука, а метафизика - екстатичност (он је био члан екстатичке секте и имао је звање "пророка"). Али шта ће да чине наши теолози? Зар они, улазећи у храм, сигурно затварају врата академије, а долазећи до врата академије, затварају двери храма?

Али зна се да је духовна академија пре свега опширни коментар онога што се дешава у храму. Какву двојственост они уводе у свест ученика и студената! Какав критички однос према црквеном Предању изазивају, и према томе, према свецелом Откривењу. Предреволуционарне године показале су нам шта значи рационализам у религији: то је скепса која се претвара у протест против религије.

И ево мрачне слике: ученик богословије који пуца у епископа; учитељ богословије који је ножем убио ректора; ученици богословије који штрајкују 1905 године; бегунци из богословија који су постали вође револуције и идеолози атеизма. Уместо јачања вере, рационализам њу замењује хладном аналитиком.

Предање Цркве неприметно се замењује непоузданим хипотезама које се издају за научне истине, и на крају крајева, Предање се од највишег критеријума истине претвара у збирку легенди потребних народу, али сасвим непотребних "аугурима" (жреци који су тумачили вољу богова и предсказивали будућност према понашању птица (кликтање, лет итд.), а преносно - тобожњи посвећеници у тајна знања. - нап. прев.).

При таквом стању ствари подвиг човека је да сачува веру и стави вечни глас Цркве изнад рационалистичких хипотеза и декадентних парадокса у богословљу - свим тим изумима и открићима, која се појављују и пуцају као мехури на површини воде. Кад у прозору настане пукотина, тада топлота излази из собе по веома хладном дану. Кад се у вери образује пукотина, тада топлота Духа Светог излази из душе човека, његово срце се хлади, религија прелази у област разума и постаје исто тако туђа души као и философске апстракције, а потом туђа и самом уму, јер ту религија губи ослонац у логици, и у унутрашњем доживљавању благодати као сведочењу духа.

[1] "Живот је твој чудесан, а реч најдивнија, језик твој блистав, уста огњедухоносна и духонадахнута, а ум твој испитан, богоблажени" (Канон св. Дионисију, песма 6); "Небеска врата прошавши духом, неизрециво си се обогатио... и обасјао оне који седе у тами незнања" (исто, кондак); "Бестелесне умове описао јеси" (исто).

[2] "...Описавши све Ашелске чинове и њихова тајинствена блистања, богомудри. Тиме и нижу јерархију саставивши, ка свеопштем све си узвео јединству, јерарше Дионисије" (Служба свештеномученику Дионисију, еп. атинском; сједален). Овде се спомињу две књиге св. Дионисија: "Небескајерархија" и "Црквена јерархија".

[3] "Од Павла Божанственог научен... благодаћу Божијом обасјаван умом просвећеним и душом Небеских (умова) сјај удостојио си се да видиш..." "...небески познавалацтајни и благовесник већ био јеси"... (из канона св. Дионисија, прва песма). Црква сведочи да је светом Дионисију тајне Божије открио апостол Павле, и да је он сам, просветљен благодаћу, созерцавао анђелски свет. Али савремени теолози сматрају да је некакав псеудо-Дионисије позајмљивао од Прокла Диадоха - незнабошца и противника хришћанства.

преузето из књиге "Уметност живљења или умеће умирања"