Увод

 

... Кроз "Књигу о јединству Цркве" са нама говори свештеномученик Кипријан Картагенски, а кроз његова уста Дух Свети, Дух Истине. Свештеномученик Кипријан је живео у првој половини трећег века и примио је венац мученика за време императора Валеријана 258 г.

Мученички подвиг био је читав његов живот. Патио је за оне који су за време прогона били подвргавани мучењима и погубљењима, он се молио да их Господ укрепи и не да, да отпадну од вјере. Његова љубав према пастви се претварала у невидљиви бол и мучење, његово срце се цепало при погледу на то како јеретици и расколници, поткрадајући се, као вукови ноћу, у Цркву, разграбљују Христово стадо и износе свој плен изван тора.

Он се са Црквом борио и против оних слева и оних здесна, као у вријеме боја, када непријатељски одреди окружују војску са свих страна.

Један раскол је предводио Фелицисим - клирик који се одрекао од Христа у време прогона; он је захтевао да њега и све одступнике Црква прими без покајања у истом цину.

Други расколници - следбеници Новацијана, напротив, сматрали су да су они који су се под мучењем одрекли од Христа недостојни снисхођења и да морају заувек бити одлучени од Цркве. Ови расколници су оне који су одступили поредили са нечистим животињама, по Мојсијевом Закону забрањеним за храну, као и са лешевима, којима је било забрањено дотицати се свештеном роду.

Трећи раскол произвео је неки Максим, који је себе прогласио за епископа Картагене и покушао да на своју страну привуче читав низ јерарха, између осталих и епископа Рима. Црква је налик на опседнуту тврђаву, а прогони су налик на нападе на тврђаву, који следе један иза другог.

Расколи, пак, представљају заверу и метеж унутар тврђаве, поделу у редовима њених заштитника: они који су се јуче заједно борили против истог противника, данас су постали непријатељи. Прогони - то су стреле које лете у груди и лице, од којих се још и некако може заштитити. Раскол - то је неочекивано забијање ножа у леђа. Потребна је велика мудрост и тврдоћа војних заповедника, да би се отерали непријатељи који нападају са две стране и не дозволило да се заузме утврђење.

Дела светитеља Кипријана која су до нас дошла у својој већини представљају бодрење хришћана да у време гоњења буду храбри исповедници Христа пред лицем смрти, а такоће и обличења расколника, који цепају јединство Цркве, попут оних који у време буре покушавају да запале брод.