Четврто искушење: Злоупотреба духовнога руковођења

 

Људи често одлазе у манастире ради духовнсн га савета и исповести. Поштовања је достојно и древно православно предање имати неког манастирског јеромонаха за духовнога оца, и живети у послушности њему.

Понекад људи одлазе код опитног Старца, углавном у вези са тешким животним питањима. Такође је истина да има и оних верника који развијају бољи однос са својим парохијским свештеником него други и ово би парохијски свештеници требало да подрже.

Ако је Црква - духовно лечилиште, онда су манастири - одељења за интензивну негу, са лекарима-специјалистима. Ако се човек разболи од тешке болести, наравно да неће ићи код свог породичног лекара, као што неће отићи ни код неурохирурга ако се прехлади.

Опитни Старци су они лекари-специјалисти који, након многих година подвижничкога очишћења и искуства, знају како да помогну људима у вези са тешким животним питањима. Многи старци имају велике духовне дарове. Многи немају.

Већина монаха нису Старци... али то ни у ком случају не умањује њихову способност да служе као исповедници, утешитељи и духовници. Без обзира на то да ли се ради о парохијском свештенику, јеромонаху, монахињи-старици или опитном старцу, извор савета и утехе је, у крајњем исходу, исти: Бог.

Истински Старац је онај који човеку увек оставља истинску слободу, чак и када му открије вољу Бо-жију. И ту никада нема никакве манипулације нити личних интереса. Старац једноставно жели спасење човеку и он служи као средство Божије љубави и праштања према човеку. Велико је искушење идолатризовати Старца или чак њиме замењивати Христа. Култ личности води ка духовној пропасти и старца и ученика. Послушност је врло важна у духовном животу. Међутим, послушност свагда мора да се креће у извесним оквирима. Послушност никада не укључује чињење онога што је незаконито или неморално. Истинска духовна послушност има један циљ: да нас узводи ка послушности Богу.

Послушност је свагда у Цркви, и свагда нас води ка дубини општења, како црквеног тако и личног. Велико искушење. нарочито за нас савремене западњаке, јесте у томе што покушавамо да пронађемо старца (или свештеника, то јест епископа) који је „достојан да му будемо послушни“. Ово је потпуна духовна гордост и прелест.

Ми тада у ствари мислимо да нам је потребан „велики старац“ и то искључиво најбољи, да бисмо му се предали у послушност, зато што једино такав богообдарени старац може да нас „разуме“. И помишљамо у себи: «Могу да будем послушан искључиво ономе ко може да препозна и развије моје јединствене потенцијале". Охоло је, уображено и арогантно, мислити о себи као о некоме ко је на високом духовном нивоу.

Опитни и истински духован Старац је, уколико имамо такво мишљење о себи, заправо последња особа са којом бисмо желели да имамо посла, јер би нас он брзо свео на нашу праву меру.

Наша гордост то не 6и могла да издржи, и ми бисмо пренебрегли његов савет, чак и када би оно што нам он саветује било најбоље за нас.